Tag: Jagos Markovic

Zelena je boja života

„Tako je (ako vam se tako čini)“, prema tekstu Luiđija Pirandela, režija Jagoš Marković, Jugoslovensko dramsko pozorište

Kako i sam naslov Pirandelove građanske drame „Tako je (ako vam se tako čini)“ (1917) sugeriše, ona problematizuje istinu kroz njenu relativizaciju, što je jedna od centralnih tema u ukupnom opusu ovog nobelovca. Osim toga, ova parabola u tri čina se bavi malograđanštinom, kroz iskrivljene odraze jadne radoznalosti zabadača noseva u tuđe poslove. Kako su ti njuškači ugledni društveni predstavnici, u njihovom dušebrižničkom kopanju po komšijskim životima je sadržana društveno-politička kritika. Pirandelovo razumevanje društva je suštinski teatralno, stvarnost je za njega pozorište apsurda, nonsensna komedija zabune bez rasterećujućeg hepi enda.

Susret teatralizama Luiđija Pirandela i Jagoša Markovića, u najnovijoj produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta, veoma je kompatibilan. Marković je verodostojno na sceni sagradio Pirandelovo društveno-filozofsko pozorište, stvarajući kompaktan hor žalosnih likova. Savetnik Agaci (Branislav Lečić), gospođa Amalija (Jasmina Avramović), njihov sin Dino (Lazar Đukić), gospođa Sireli (Vesna Stanković), gospodin Sireli (Nenad Jezdić) i gospođa Čini (Rada Đuričin) kao da su lutke u nekom marionetskom pozorištu. Plastični, iskrivljeni, izduvani, oni predstavljaju grotesknu komediju života. Često se kreću u grupi, kao jedno telo, delujući kao hor u tragikomičnoj operi inkvizitora, ali i kao krdo životinjki koje grakću i njište u razjarenoj potrazi za plenom. Irfan Mensur je njihov dostojan gradonačelnik, takođe plastično oblikovan, stegnuto feminiziran. Određen je kao ženski petko, sa femkasto skupljenim nogama i prekrštenim rukama, što proizvodi i fino komičan efekat.

Foto Nenad Petrović, JDP

Na drugoj strani su progonjeni, odgovarajuće svedenije, umerenije sazdani. Jelisaveta Sablić je gospođa Frola, sitne, zgrbljene pojave, utanjenog, kuknjavog glasa. Kao takva, ona prikladno izražava doživljenu tragediju, obavijenu velom misterije koja se neće raspetljati. Marko Janketić je takođe odmerenije prikazan gospodin Ponca, njen zet. Nevena Ristić je tajnovita gospođa Ponca koja se pod velom pojavljuje u razrešenju, ne razrešavajući ništa. Ona potvrđuje Pirandelov relativistički pogled na svet rečima: „Ja sam ona za koju verujete da sam“. Ovakav rasplet označava potpuno negiranje mogućnosti saznavanja istine, postavljanje različitih perspektiva posmatranja stvarnosti kao jedine izvesnosti, a to raspiruje društveni nemir.

Predrag Ejdus kao Lamberto Laudizi je cerebralni protagonista drame, izolovani rezoner. Nosilac je piščevih ideja o nesaznatljivosti istine i o pluralitetu svesti, bliskih teorijama Alfreda Binea koji je smatrao da ličnost ne predstavlja nedeljivo jedinstvo, da nije prost entitet.  To se iskazuje u jednom od centralnih prizora drame i Markovićeve predstave. Reč je o trećoj sceni drugog čina, kada Laudizi razgovara sa svojim odrazom u ogledalu, simbolom podeljenog sopstva.

Kostimi Bojane Nikitović funkcionalno odražavaju značenja likova. Strana gospođe Froli je asketski dizjanirana, u skromnim, jednostavnim crnim kostimima. Progonitelji su uglavnom raskošnije odeveni. U pojedinim slučajevima, na primer gospođe Čini, kostimi imaju i komički smisao, jer su preupadljivi, kitnjasti, šljašteći, u skladu sa njihovim ponašanjem. Dizajn scene (Jagoš Marković) je takođe vrlo upečatljiv, stilizovan, funkcionalan. Prostor je definisan intenzivnom zelenom bojom, kao blaga padina simboličkog značenja. Nekoliko salonskih stolica, luster, ogledalo i telefon su retki rekviziti na simbolički ispražnjenoj pozornici. Na kraju predstave, sa nemirnim saznanjem o nesaznatljivosti istine, zelene kulise će se efektno povući. Sa sobom će odneti iluzije o postojanju bujnosti života, plodnosti, mira i stabilnosti, koje obično označava jarka zelena boja. Iza nje ostaje sumorno sivilo jalove pozornice, odraz pustinje života, Pirandelove pesimističke vizije sveta.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 12.6.2017