Tag: Jagos Markovic

Oda pozorištu i glumcima

“Putujuće pozorište Šopalović”, prema drami Ljubomira Simovića, režija Jagoš Marković, Jugoslovensko dramsko pozorište

U novom postavljanju “Putujućeg pozorišta Šopalović” Ljubomira Simovića na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, jedne od najboljih drama u istoriji srpskog pozorišta, reditelj Jagoš Marković pojačava njene lirske i sentimentalne tonove, stvarajući upadljivu odu pozorištu i glumcima. Ovaj snažan poetski komad sa naglašenim tragičnim crtama, ali i sočnom komikom živopisnih likova, postavlja važna pitanja o smislu pozorišta u vremenu rata, blisko “Turneji” Gorana Markovića ili  Šnajderovom “Hrvatskom Faustu”. Drama koja prati pokušaje izvođenja Šilerovih “Razbojnika” Putujućeg pozorišta Šopalović, u vremenu Drugog svetskog rata u okupiranom Užicu, čitljiva je u svakom vremenu. Rat je moguće i metaforički shvatiti, jer je svako vreme neko krizno vreme. Simović lucidno piše i o našem mentalitetu, korenitom primitivizmu sredine, nerazumevanju lepote umetnosti, kao i o neprestanom ograničavanju jadom i tugom, oblikom bekstva od slobode.

Foto Nebojsa Babic / JDP

Prostor je svedeno stilizovan, par stolica, scenska zavesa i gomila kofera označavaju stalnost kretanja skromnog četvoročlanog putujućeg pozorišta (scenografija Jagoš Marković, kostim Lana Cvijanović). U pozadini je masivno, dvospratno zdanje nalik pozorišnim galerijama, na kojima tokom skoro cele predstave stoje različiti akteri, u posmatranju pozornice života. Atmosfera je vrlo “jagoševska”, u pogledu dima koji preliva scenu, zatim zvuka fijukajućeg vetra koji prati pojave Dropca, postajući sa ponavljanjem i jeziva najava njegovog dolaska, kao i setne muzike koja se prostire nakon posebno tragičnih scena, naglašavajući njihovu težinu (pesme “Preleteše ptice lastavice”, “Šano, dušo” itd). Za poetiku ovog reditelja je prepoznatljivo i rešenje magičnog pada nekog zrnevlja sa “neba”, pretpostavljamo pšenice, nakon scene ispred zavese, kada glumci slave svoju umetnost, pod jarko upaljenim svetlima. Tu pšenicu razumemo kao znak, proviđenje, simbol, jer bez nje nema ni hleba koji će se kasnije deliti građanima. Drugim rečima, potreba za pozorištem je nasušna, hrana je za dušu, kao što su vekne hleba hrana za telo. Izrazito je poetična i scena između Sofije i Dropca, kada lije scenska kiša dok se rađa ljubav, ali i spoznaja o užasima njegovih dela. Ovi prizori su vrlo opojni, efektni u pogledu zavođenja publike, ali i važni jer otelotovoruju slojeve fantastike Simovićevog izvanrednog komada. Sa druge strane, nije bilo neophodno uključivati dokumentarne audio snimke govora glumaca, Ljube Tadića, Mire Stupice ili Marije Crnobori, naročito na kraju predstave. To je oblik nepotrebneg rediteljskog eklekticizma koji se ne uklapa u ovakvu postavku, naročito zato što glumci izgovaraju tekstove Bore Stankovića, Pola Klodela… Jasna je želja autora da se duboko pokloni glumačkoj profesiji, no ta vrsta uvođenja drugih materijala ne pripada suštinski ovoj predstavi čija je struktura ipak zatvorena. Nije bilo potrebno tako širiti značenja radnje, jer samo razrešenje Simovićeve drame ima svoju nedvosmislenu, veličanstvenu snagu.

Foto Nebojsa Babic / JDP

Druga vidljivija mana ove u suštini uspešne predstave je neujednačenost kvaliteta igre glumaca. Likovi Građanki (Ana Lečić, Teodora Tomašev, Tara Milutinović, Vanja Radivojević, Nađa Ristić), Dare (Milica Sužnjević) i Tomanije (Miona Marković), isuviše su grubo postavljeni. Smeta njihova žestina i ofanzivni karakter, i one bi bile scenski uverljivije da su mekše i malo opuštenije. Marko Janketić je nedovoljno upečatljivo prikazao pirandelovski lik Filipa Trmavca koji je tragično izgubio granice između fikcije i stvarnosti. Korektna je igra Miloša Samolova u ulozi Miluna, hladnog saradnika okupatora, Irfana Mensura kao ledenog Majcena, Jovane Belović u ulozi lepršave glumice Sofije, kao i Milana Gutovića u ulozi Vasilija Šopalovića koji ima žarijevski apsurdne crte. Najjača je prodorno realistička, psihološki ubedljiva igra Anite Mančić, u ulozi nesrećne, primitivne Gine, zaslepljene sopstvenim jadom, toliko da samo nesreću vidi, što u najvećoj meri uzrokuje njen neprestano pijani muž Blagoje (sugestivna igra Ljubomira Bandovića). Nenad Jezdić je takođe ubedljiv i hipnotičan kao Drobac, mitska fugura negativca, batinaša, kvintesencija zla šekspirovske veličine. Olga Odanović pleni u ulozi samouverene glumice Jelisavete Protić, kao i Sanja Marković, u ulozi Simke (Sanja Marković) koju je promenio dolazak glumaca i blizina umetnosti. Njen lik je vidljivi nosilac nade i smisla u besmislenim ratnim vremenima. Ona doživljava promenu svesti, odbacuje crninu i tugu za prošlošću, okrećući se životu i budućnosti.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 11.marta 2020. godine

Ciklični tokovi istorije

„Sumrak bogova“, po motivima filma Lukina Viskontija, tekst Ivor Martinić, režija Jagoš Marković, Beogradsko dramsko pozorište

Nastao prema motivima Viskontijevog filma „Sumrak bogova“, dramski tekst Ivora Martinića prati krvoločnu borbu za vlast članova dijabolične porodice Ašenbek. Radnja se dešava tridesetih godina prošlog veka u Nemačkoj, u vreme burnih društvenih promena, koje su pratile dolazak Hitlerove partije na vlast. Po dubinama tragičnosti i preciznog iscrtavanja opšte smrti morala, likovi i radnja podsećaju na mutnu trulež porodice Glembaj, ali i na velike antičke i elizabetanske porodično-političke tragedije, „Orestiju“, „Magbeta“, „Hamleta“, propuštene kroz filter savremene svesti, obojene apsurdom.

Polazeći od radnje koja je danas brutalno savremena, imajući u vidu globalni rast moći desnice, kao i društvenog nasilja, reditelj Jagoš Marković gradi jasnu, čistu, formalno svedenu predstavu, upečatljivog stila igre i naglašenih emocija. Članovi porodice Ašenbek okupljeni su za stolom, u okolnostima proslave rođendana Barona Joakima (Milan Lane Gutović), što podseća i na film i predstavu „Proslava“ Tomasa Vinterberga, koji takođe raskrinkavaju tamne vilajete patoloških porodičnih odnosa. Predstava počinje smeštanjem svih aktera za dugački sto. Poslednji među njima, Fon Ašenbek koga prodorno podmuklo predstavlja Pavle Pekić, zaključava vrata za sobom, konkretno i simbolički dajući na znanje da izlaza nema. Krčkanje u grotlu naopakosti je naša zapečaćena sudbina.

Foto BDP

Ton je ceremonijalan, likovi su lepo, svečano obučeni, pri čemu se iza te zategnute, napete formalnosti, naslućuje blizina bure (kostimografija Bojana Nikitović, scenografija Jagoš Marković). Igra ansambla je odmerena, blago stilizovana i apsurdna, zavodljivo hipnotična. Glumci dosledno grade svet ovih spodoba, bezumnih zombija koji su se odrekli ljudskosti zarad borbe za moć. Scena koja reprezentativno odražava njihov sunovratni silazak sa uma, kolektivno ludilo, prikazuje višeminutno bekeljenje, kidanje od smeha do iznemoglosti. Za odraz njihove kolektivne besvesti, važni su takođe prizori mehaničkog klicanja, na primer divljenje Martinovom izvođenju pesme Marlene Ditrih, kada se opipljivo bolno ukazuju kao neljudi, navijene lutke bez osećanja.

Branka Šelić je prodorna i odlučno hipnotička Sofi, udovica Baronovog sina, nemilosrdna dvojnica Lejdi Magbet koja gura svog ljubavnika Fridriha (Vladan Milić) uz stepenice piramide moći, uporna je bez kompromisa, jaka kada je on slab. Milica Zarić staloženo i ubedljivo igra Elizabetu, spremnu na sve, kako bi spasila svoju porodicu, muža Herberta (Milan Čučilović), Joakimovog nećaka, dok je Jovo Maksić takođe bezrezervno hladan i odlučan u predstavljanju Konstantina, drugog Joakimovog nećaka.  Izbor da najmlađe članove porodice, Martina i Gintera, igraju devojke, Isidora Simijonović i Vanja Nenadić, shvatamo kao naročito funkcionalan u pogledu kritike dubinske društvene travestije vrednosti. Ako je suštinsko biće dece okrenuto naopačke, ako ni oni nisu ono što jesu, svet zaista nema budućnost. Isidora Simijonović izvanredno zlokobno prikazuje ambicioznijeg i prodornijeg Martina, koji će se postepeno dokopati vlasti. Glumica ga igra blago distancirano, otuđeno, kao gnusnog dečka poremećenog uma. Nenadićeva suptilno oblikuje Gintera, slabijeg brata koji želi da se bavi umetnošću, nasuprot idejama njegovih roditelja. Nežan, proziran i preosetljiv, cvili kao ranjena životinja, ne uspevajući da izdrži težinu sveta, zbog čega će izlaz probati da pronađe u samoubistvu.

Od prvog ubistva Barona, koje je simbolički kolektivno izvršeno, scena postepeno postaje sve praznija, kao u Šekspirovim tragedijama. Jedan po jedan član ove paklene porodice odlazi u smrt, što je u predstavi upečatljivo, stilizovano prikazano, izlascima na zadnja vrata, uz zaslepljujuće jaka svetla reflektora. Sudbina ubica i pretendenata na vlast je poznata, istorija je neumoljivo ciklična. Iako likovi na sceni neprestano, kao neku opaku mantru, ponavljaju da novo vreme dolazi, znamo da ništa nije novo pod kapom nebeskom. Šekspir je u testamentarnoj „Buri“ još jednom ponovio više puta ispričanu priču o kružnim mehanizmima istorije, gde samo oni naivni, poput Mirande, veruju u nova vremena, izgovor za bezočne manipulacije vlasti. Ideologije se smenjuju, vođe presvlače odela i obećanja, dok se suštinski ništa ne menja. Mehanizmi osvajanja moći su uvek isti, kao i neiskorenjivost ljudske pohlepe.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 9.10.2019. godine

Zelena je boja života

„Tako je (ako vam se tako čini)“, prema tekstu Luiđija Pirandela, režija Jagoš Marković, Jugoslovensko dramsko pozorište

Kako i sam naslov Pirandelove građanske drame „Tako je (ako vam se tako čini)“ (1917) sugeriše, ona problematizuje istinu kroz njenu relativizaciju, što je jedna od centralnih tema u ukupnom opusu ovog nobelovca. Osim toga, ova parabola u tri čina se bavi malograđanštinom, kroz iskrivljene odraze jadne radoznalosti zabadača noseva u tuđe poslove. Kako su ti njuškači ugledni društveni predstavnici, u njihovom dušebrižničkom kopanju po komšijskim životima je sadržana društveno-politička kritika. Pirandelovo razumevanje društva je suštinski teatralno, stvarnost je za njega pozorište apsurda, nonsensna komedija zabune bez rasterećujućeg hepi enda.

Susret teatralizama Luiđija Pirandela i Jagoša Markovića, u najnovijoj produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta, veoma je kompatibilan. Marković je verodostojno na sceni sagradio Pirandelovo društveno-filozofsko pozorište, stvarajući kompaktan hor žalosnih likova. Savetnik Agaci (Branislav Lečić), gospođa Amalija (Jasmina Avramović), njihov sin Dino (Lazar Đukić), gospođa Sireli (Vesna Stanković), gospodin Sireli (Nenad Jezdić) i gospođa Čini (Rada Đuričin) kao da su lutke u nekom marionetskom pozorištu. Plastični, iskrivljeni, izduvani, oni predstavljaju grotesknu komediju života. Često se kreću u grupi, kao jedno telo, delujući kao hor u tragikomičnoj operi inkvizitora, ali i kao krdo životinjki koje grakću i njište u razjarenoj potrazi za plenom. Irfan Mensur je njihov dostojan gradonačelnik, takođe plastično oblikovan, stegnuto feminiziran. Određen je kao ženski petko, sa femkasto skupljenim nogama i prekrštenim rukama, što proizvodi i fino komičan efekat.

Foto Nenad Petrović, JDP

Na drugoj strani su progonjeni, odgovarajuće svedenije, umerenije sazdani. Jelisaveta Sablić je gospođa Frola, sitne, zgrbljene pojave, utanjenog, kuknjavog glasa. Kao takva, ona prikladno izražava doživljenu tragediju, obavijenu velom misterije koja se neće raspetljati. Marko Janketić je takođe odmerenije prikazan gospodin Ponca, njen zet. Nevena Ristić je tajnovita gospođa Ponca koja se pod velom pojavljuje u razrešenju, ne razrešavajući ništa. Ona potvrđuje Pirandelov relativistički pogled na svet rečima: „Ja sam ona za koju verujete da sam“. Ovakav rasplet označava potpuno negiranje mogućnosti saznavanja istine, postavljanje različitih perspektiva posmatranja stvarnosti kao jedine izvesnosti, a to raspiruje društveni nemir.

Predrag Ejdus kao Lamberto Laudizi je cerebralni protagonista drame, izolovani rezoner. Nosilac je piščevih ideja o nesaznatljivosti istine i o pluralitetu svesti, bliskih teorijama Alfreda Binea koji je smatrao da ličnost ne predstavlja nedeljivo jedinstvo, da nije prost entitet.  To se iskazuje u jednom od centralnih prizora drame i Markovićeve predstave. Reč je o trećoj sceni drugog čina, kada Laudizi razgovara sa svojim odrazom u ogledalu, simbolom podeljenog sopstva.

Kostimi Bojane Nikitović funkcionalno odražavaju značenja likova. Strana gospođe Froli je asketski dizjanirana, u skromnim, jednostavnim crnim kostimima. Progonitelji su uglavnom raskošnije odeveni. U pojedinim slučajevima, na primer gospođe Čini, kostimi imaju i komički smisao, jer su preupadljivi, kitnjasti, šljašteći, u skladu sa njihovim ponašanjem. Dizajn scene (Jagoš Marković) je takođe vrlo upečatljiv, stilizovan, funkcionalan. Prostor je definisan intenzivnom zelenom bojom, kao blaga padina simboličkog značenja. Nekoliko salonskih stolica, luster, ogledalo i telefon su retki rekviziti na simbolički ispražnjenoj pozornici. Na kraju predstave, sa nemirnim saznanjem o nesaznatljivosti istine, zelene kulise će se efektno povući. Sa sobom će odneti iluzije o postojanju bujnosti života, plodnosti, mira i stabilnosti, koje obično označava jarka zelena boja. Iza nje ostaje sumorno sivilo jalove pozornice, odraz pustinje života, Pirandelove pesimističke vizije sveta.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 12.6.2017