Tag: Nebojsa Romcevic

Lutanja političkog pozorišta

64.Sterijino pozorje: „Neustrašive – kao i sve slobodne devojke“, Tanja Šljivar / Salome Dastmalhi, Dojčes teatar, Berlin i „Karolina Nojber“, Nebojša Romčević / Kokan Mladenović, Narodno pozorište Republike Srpske, Banja Luka

Dramski tekst Tanje Šljivar „Neustrašive – kao i sve slobodne devojke“ poetska je drama fragmentarne strukture, inspirisana stvarnim događajima koji su se odigrali u Bosni i Hercegovini 2014. godine, kada se sedam trinaestogodišnjakinja sa petodnevnog školskog izleta vratilo u drugom stanju. Ovaj događaj je izuzetno scenski potentan i svakako je vrlo inspirativno polazište za građenje drame, posebno važne u pogledu problematizacije seksualnog vaspitanja tinejdžera. Komad prati put sedam trinaestogodišnjakinja, od otkrivanja trudnoće do abortusa. Naročito je vredan zbog utkanih poetskih karakteristika, kao i autentičnosti odraza naivnosti i izgubljenosti današnjih tinejdžera, u okolnostima pritisaka selebriti kulture i društvenih mreža. S druge strane, drami fali opipljivije kontekstualizacije, tumačenja situacije, koje bi obogatilo njena značenja, dodalo nove slojeve razumevanja našeg sveta.

Foto Sterijino pozorje

U postavljanju ovog komada na scenu za mlade, Dojčes teatra u Berlinu, rediteljka Salome Dastmalhi junakinje smešta na pozornicu koja je čisto, elegantno i minimalistički dizajnirana (scenografija i kostim Paula Velman). Radnja se dešava u prostoriji bele boje koja sugeriše nevinost, a na čije će zidove tinejdžerke postepeno ispisivati svoje misli i komentare o probuđenoj ljubavi i seksualnosti. Sa time se ta bela, prazna soba, postepeno simbolički puni iskustvom sazrevanja, suočavanja sa realnošću. Ovih sedam devojčica predstavljaju i glumice i glumci, što shvatamo kao znak brisanja rodnih podela, ali i ukidanja ograničenja na žensku odgovornost, jer su muškarci neizbežni deo njihovih života. Svi su obučeni isto, uniformisano, u narandžasta odela koja liče na zatvorenička, što tumačimo kao znak njihove suštinske zatvorenosti, stešnjenosti u različitim neslobodama. Scensku igru karakteriše kolektivnost, izvođači često deluju kao hor, iz kojeg se izdvajaju individualni glasovi. Njihova gluma je više plakatska, nego što je reljefno proživljena, što stvara utiske o naivnosti i nevinosti, svakako važnih u razumevanju ove drame. S druge strane, takva gluma ne daje mogućnost za razvijanje drugih, dubljih značenja (treba napomenuti da ovi mladi glumci nisu profesionalci). Takva igra je nažalost u skladu sa režijom koja nije dovoljno razvijena, naročito ne u pogledu prenosa poetskih značenja, iz teksta drame na scenu. Predstava je zato u celini ostala poetski nedorečena, najveći kvaliteti drame nisu odgovarajuće transponovani, zbog čega je ona u celini bledih umetničkih kvaliteta. Uprkos nedovoljnoj uspešnosti, ističemo da je nesporno dragoceno to što smo predstavu videli na Sterijinom pozorju, jer je važno da pratimo rad domaćih autora u inostranstvu. A kada je reč o dramama Tanje Šljivar u kontekstu ovogodišnje festivalske selekcije, smatramo da je predstava “Režim ljubavi” Ateljea 212 apsolutno zaslužila da se nađe u glavnom programu, jer je u celini svakako umetnički uspešnija od ove nemačke produkcije.

Polazeći od drame “Karolina Nojber” Nebojše Romčevića, reditelj Kokan Mladenović na sceni Narodnog pozorišta Republike Srpske gradi predstavu fragmentarne, postdramske, brehtovske strukture. Scenski tekst čini splet scena iz Romčevićeve drame, koje pripovedaju život, rad, lične i profesionalne borbe nemačke glumice Karoline Nojber iz osamnaestog veka, i savremenih prizora u kojima se ogledaju današnja značenja Karolinine borbe za pozorište očišćeno od vulgarnosti i populizma. Ovi savremeni prizori u predstavi su dokumentaristički utemeljeni, a donose agresivno jak kritički odraz posrnulih kulturnih politika na ovim prostorima, nedovoljne sistemske brige za razvoj umetničkog pozorišta. U tim scenama, glumci banjalučkog pozorišta nastupaju sa svojim imenima i prezimenima, vrlo posvećeno i energično, direktno se obraćajući publici, pod upaljenim svetlima. Prozivaju nas i čine odgovornima za sveukupne društvene poraze.

Foto Sterijino pozorje

Stil igre je ogoljen, nedvosmisleno grub, sa jasnom namerom izražavanja preeksplicitnog protesta protiv sveprisutne erozije vrednosti u brojnim sferama života. U društveno-političkom smislu razumemo i donekle pravdamo ovu vrstu teatra, jer je rezultat goruće potrebe autora da izraze otpor. Sa druge strane, njegov problem je nedostatak suptilnosti, postupaka koji bi na gledaoce delovali na drugim, iracionalnijim nivoima svesti, suštinski moćnijima od ovog pamfletskog, “prst u oko” izraza.  Pozorište je i estetski i politički delotvornije onda kada uspe da pronađe finije puteve do spoznaje, promišljenije načine razotkrivanja društvenih nakaznosti. Dodatni problem koji ovde tupi političku oštricu predstave, jeste činjenica repetativnosti ove vrste teatra (ostavljamo mogućnost da je za banjalučku publiku on nov). Od predstave “Turbofolk” Olivera Frljića (2008), mahnito se provalila moda srodnih oblika dokumentarističko-brehtovsko-angažovanog pozorišta, a to je kroz godine dovelo do trošenja njegove političke snage. Banjalučka “Karolina Nojber” je jedna od brojnih varijacija na tu temu, što je dodatno čini suvišnom na ovom Sterijinom pozorju.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 9. juna 2019. godine

Brodolom ljubavi

„Epitaf“, Dora Delbjanko/Ksenija Krnajski, Puls teatar Lazarevac i „Brod ljubavi“, Nebojša Romčević/Angelčo Ilievski, Narodno pozorište u Nišu

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

„Epitaf“ savremene hrvatske autorke Dore Delbjanko je crna komedija koja ispisuje iščašene odnose u okvirima upadljivo stilizovano postavljene, samoizolovane, militaristički utvrđene porodice. Tekst ima komičkih vrednosti, ali na značenjskom planu ne zalazi dublje u osnovnu temu individualnog i društvenog nasilja,  već samo predstavlja neku vrstu iskrivljenog ogledala dehumanizovane stvarnosti.

Predstava rediteljke Ksenije Krnajski je zbog jake karikaturalnosti, pregrubih crta igre glumaca, pojačala i naglasila idejnu tankost komada, drastičnu klišetiziranost likova. Darko Bjeković je patrijarhalan otac Veselin čije su vrednosti okrenute naglavačke, što prenosi i na svoju decu kojima ponavlja: „Nepravda i nepoštenje to je jedino što vas može spasiti“. Jelena Cvijetić je njegova poslušna žena Lovorka, Aleksandar Trmčić je sin Darko, nesiguran, prikriveni gej koji ima priviđenja duha bake Ardelije (Mihaela Stamenković), teatralno krkljavog glasa. Jedna ćerka Ardelija (Mihaela Stamenković) je muškobanjasta, pregruba i ratnički raspoložena, a druga Jagoda (Maja Jovanović) je u početku zarozana i cmizdrava, dok se ne spanđa sa šanerom Horacijem (Bojan Belić), što joj donosi procvat i samouverenost.

Scena predstavlja njihov dom, ali i bojno polje jer akteri deluju kao ratnici svakodnevnice – prostor je oivičen žicom (scenografija Nebojša Antešević). Kostim  je prenaglašen, predvidivo kičast, u skladu sa tvrdo karikaturalnom postavkom likova (Sonja Kotorčević). Nekoliko emitovanih pesama iz jugoslovenskog vremena i duha, na primer „Da mi nije ove moje tuge“ Zdravka Čolića ili „Zemljo moja“ Ambasadora, sugerišu kontekst jugoslovenskog bureta baruta. No, imajući u vidu određujuću plitkost predstave, ta sugestija nema opipljiviji, dublji značaj, njen smisao je dekorativan.

Fotografija iz predstave "Epitaf", foto Puls teatar
Fotografija iz predstave “Epitaf”, foto Puls teatar

Takođe savremeni dramski tekst „Brod ljubavi“ Nebojše Romčevića, praizveden na sceni Zvezdara teatra 2006. godine, odražava društveno-političke odnose u Evropi, i poziciju Srbije u njoj. Tekst je u velikoj meri proizvod tog vremena, kada je Evropa bila stabilnija, a naše aspiracije prema njoj jače nego što je to danas slučaj. Drugim rečima, oštrice ovog komada su tokom proteklih deset godina otupljene jer se Evropa promenila, zbog čega je on danas manje provokativan.

Izrazito narativno razuđena i istovremeno poetski razmahana režija Angelča Ilievskog, dodatno je oslabila kritičke potencijale dramskog teksta, toliko da je predstava uglavnom svedena na vizualno i muzički upadljivu igru predugog trajanja (dva i po sata bez pauze). Režija je donela nedovoljno određen spoj poetske i kabaretske igre i verbalno-fizičkih grubosti. Brojni poetski prizori, suptilne vizualno-koreografsko-muzičke scene su lepe za sebe, ali su one labavo povezane sa radnjom, zbog čega je ona u celini rasplinuta u tom sudaru muzike, plesa i dima (kompozitor Borivoje Mladenović, koreograf Nebojša Gromilić). Scena, i čitava sala, zanimljivo predstavljaju brod, pojasi za spasavanje su prikačeni na zidovima dela sale za publiku (scenograf Valentin Svetozarev). Kostimi su napadni, ne baš impresivno osmišljeni (Marija Pupučevska).

Fotografija iz predstave "Brod ljubavi", foto Nikola Milosavljević
Fotografija iz predstave “Brod ljubavi”, foto Nikola Milosavljević

U predstavi igra dvadesetak glumaca koji stvaraju likove „svinja sa istoka“ i „govna sa zapada“. Posebno upečatljive utiske su ostavili Aleksandar Mihailović kao sugestivni Horst, sputani gej koji je na ovaj eskapistički brod ljubavi došao da bi se zaista pronašao. Marko Pavlović je njegov slobodniji i fizički opušteniji partner Jorgos, a Jasminka Hodžić je takođe veoma izražajna kao dugo godina varana Gerda, sada udovica. Dušan Matejić je upečatljivo odlučni pisac Noa, dok je Jelisaveta Karadžić markantna Saša, bivša balerina, Srpkinja,  neiskusna kao prostitutka, ali dovoljno očajna da to postane.

Niški „Brod ljubavi“ je formalno i stilski veoma ambiciozan, povremeno i zavodljiv, ali draž stila se brzo topi, njegov sjaj brzo potamni ako ne postoji vrednija idejna osnova da ga hrani, što je ovde slučaj. Zato smo umesto plovidbe broda ljubavi nažalost gledali njegov brodolom.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 13.12.2016.