Tag: Narodno pozorište u Nišu

Muzikom do istine

Treći Nišvil džez pozorišni festival

Muzika je jedina istina. (Džek Keruak)

U Nišu je od 2. do 5. avgusta održan glavni, takmičarski program, trećeg po redu, internacionalnog Nišvil džez pozorišnog festivala, pod sloganom „Tvrđava pobune i provokacije“. Tokom četiri dana na ovom jedinom festivalu muzičkog pozorišta kod nas, publici se predstavilo devet pozorišnih grupa, iz Norveške, Velike Britanije, Mađarske, Izraela i Srbije. Šteta je što je početak festivala obeležilo loše vreme, kvareći njegove naročite ambijentalne vrednosti. Jedinstvenost ovog festivala nalazi se u njegovoj vezi sa gradom koji bukvalno postaje pozornica. Scene na otvorenom oživljavaju grad Niš u letnjem periodu, stvarajući od njega živopisni prostor igre, umetnosti i karnevalskog raspoloženja.

Otvaranje festivala, foto Nenad Petrović

Domaće premijere

Naročito je važno to što festival od ove godine ima svoju produkciju. To podstiče suštinsku živost festivala, ali i vitalnost naše pozorišne produkcije uopšte jer premijere donose posebno uzbuđenje, okupljaju mnogo više publike nego gostujuće predstave. U Nišu je tokom četiri dana izvedeno čak četiri premijere prilično različitih stilskih i žanrovskih opredeljenja, ali i kvaliteta (festival je koproducent prve i poslednje premijere). Festival je počeo premijerom „Kako Vam drago“, prema Šekspirovoj pastoralnoj muzičkoj komediji, u režiji Nikite Milivojevića. Koprodukcija festivala Nišvil, Kruševačkog pozorišta i Narodnog pozorišta u Nišu, ova predstava je posveta pozorišnoj igri. Šekspirov komad koji istražuje teme ljubavi, vremena, identiteta i pola, u tumačenju Nikite Milivojevića postao je džez komedija, predstava sa mnogo žive muzike koju izvodi bend na sceni. Ona je donela poseban spoj dramskog i muzičkog pozorišta, oblik totalnog teatra koji deluje na sva čula. Šteta je što je predstava zbog loših vremenskih uslova igrana u Sali Narodnog pozorišta, umesto na planiranom otvorenom prostoru, u dvorištu zgrade Banovine. Otvoreni, dvorišni scenski prostori su prirodno mesto za izvođenje Šekspirovih komada, na tragu Gloub teatra, jer donekle razbijaju nametnuti elitizam „scene kutije“.

Premijerno je prikazana i predstava „Mandalika“ koreografa i reditelja Ivane Ašković i Borisa Čakširana, koju su izveli plesači i pevači Bidadari plesnog studija. Predstava je inspirisana drevnom legendom sa Lomboka, koja govori o princezi Mandaliki koja se vraća u svoj rodni grad grleći ga u vidu morske pene. Igra je ostvarena kroz tradicionalne muzičke i plesne forme, karakteristične za istočnjačke scenske prakse. Publika je pratila predstavu u amfitetaru pod otvorenim nebom, u blizini reke, što je igri raskošno obučenih izvođača dalo poseban ugođaj. Uz upaljene štapiće koji su oko sebe širili jake cvetne mirise, gledaoci su imali prilike da svim čulima uživaju u zavodljivim tradicionalnim scenskim formama iz Indonezije. Ipak, za ovu predstavu se više može reći da je plesno-muzičko delo, nego teatarsko, jer ima manjak pozorišnih sredstava.

Predstava „Kiri i Klodel“, urađena u produkciji „Terirem“ i „Puls teatra“ iz Lazarevca, nastala prema tekstu Monje Jović, u režiji Ivana Jovića bavi se temama ženskog identiteta u savremenom svetu. Radnja tematizuje ograničenja, lična i društvena, kao i mogućnosti njihovih prekoračenja. Šteta je što ova nesporno izazovna tema nije dublje obrađena, na planu dramaturgije. Tekst je u izvođenju postao multimedijalno muzičko delo. Na sceni se koriste crno-bele video projekcije, video materijali koji asocijativno odražavaju radnju, ali se projektuju i didaskaslije iz dramskog teksta, komentari o funkciji zidova, u metaforičkom smislu. Za dinamiku predstave je veoma važna i muzika koja se na trubi uživo izvodi, emotivno bojeći radnju (muzičarka Marina Milošević, kompozitorka Ana Ćurčin). Atraktivna multimedijalnost forme donekle je uspela da popuni praznine u značenjima polaznog teksta.

Predstava Ćerka u Nišu, foto Nenad Petrović

Četvrta festivalska premijera bez sumnje je bila umetnički najuspešnija. Reč je o delikatnom delu „Ćerka“, koje je režirala gošća iz Velike Britanije Džil Grinhaudž. Predstava je urađena u saradnji sa lokalnim izvođačima, amaterima, ali i profesionalnim glumcima. Izvedeno u sali Oficirskog doba, ovo delo pripada izazovnim prostorima performativnih istraživanja koji pomeraju granice teatra. Tu nema klasične scene koja odvaja glumce i gledaoce, izvođački prostor je zajednički, što stvara naročito osećanje zajedništva (forma nas je podsetila na rad Marine Abramović). Dvanaest izvođačica otkrivaju svoje intimne misli i sećanja o majkama, ukazujući na svevremenu važnost suočavanja sa svojim emocijama. Svaka glumica sedi za malim stolom u sali, na kome su smešteni razni predmeti koji za njih imaju nostalgične vrednosti. Gledaoci su pozvani da sednu za sto sa glumicama i slušaju njhove lične priče, sećanja na odnose sa njihovim majkama. Ispovesti su stvarne, dokumentaristički utemeljene, iskrene i dirljive. Izvođačice sa mnogo topline pričaju o svojim majkama, gledajući svakog gledaoca koji je seo za sto pravo u oči. Kada završe sa jednom „seansom“, gledaoci su slobodni da odu na drugu, treću…, ili da samo šetaju salom, posmatrajući i druge gledaoce za stolovima, u mogućnosti da iz drugog ugla posmatraju ova zanimljiv performativni događaj iz kojeg se izliva iskrenost. Za atmosferu punu topline i zajedničke, deljene osećajnosti, naročito je važno nežno, zavodiljivo izvođenje klavirske muzike, kao i suptilno, prigušeno osvetljenje, koji stvaraju zaista intimnu atmosferu.

Gostovanja

U glavnom festivalskom programu, pored ove četiri premijere, izvedeno je i pet gostujućih predstava u kojima je, takođe, na bitan način korišćena muzika. Izdvojićemo dve predstave koje su kvalitativno odskočile. „Avgust“ mađarske kompanije „Maladipe“ čiji rad naša publika dobro poznaje, preko festivala Infant i Desire, inspirisana je životom i radom Bruna Šulca, ali i životom koji je bio prepun izazova i ograničenja. Predstavaq je takođe izvedena na zavodljivom, otvorenom ambijentu Amfiteatra, pored reke, gde su šest plesača oživeli svakodnevnicu prepunu konflikta i ratnohuškačke histerije. U predstavi se na scenu prevode lingvističke metafore progona Jevreja, u jezik tela, pokreta, koreografije. Igra postaje plastična, metaforična, svevremena metafora otpora prema destruktivnosti nerazumnih politika. Scenski jezik je poetski veoma upečatljiv, on predstavlja odraz potrebe za očuvanjem života, u vremenu neživota. Polazeći od stvarnosti prepune ograničenja, igrači grade svet beskrajne slobode. Taj svet je verodostojan i izvanredno razmaštan odraz Šulcovih literarnih fantazija. Dramaturgija predstave je inspirisana njegovom zbirkom priča „Prodavnice cimetove boje“, ekspresionističkim delom bliskim radom Muzila i Kafke. Protagonista je mladi Jozef koji beži u imaginaciju od strahota svakodnevnice, u snove o svetu u koji će doći Mesija, predviđen u svim mitologijama. Ovi snovi su opojno razmaštani u predstavi koju bitno vodi muzika, od tradicionalne, do popularne. Naročito je upečatljivo uključivanje pesme „Personal Jesus“ grupe Depeche Mode koja odražava vezu između oca i sina. Muzika je jedan od glavnih aktera ove igre, sastojak koji definiše radnju, naročito važan, imajući u vidu da je predstava neverbalna. Istinski je odraz misli Viktora Igoa da “Muzika izražava sve ono šte se ne može izraziti rečima, a ne sme ostati neizrečeno.”

Na festivalu je odigrana i predstava „Žene iz Troje“, koprodukcija Narodnog pozorišta Priština sa sedištem u Gračanici  i Narodnog pozorišta “Zoran Radmilović” iz Zaječara, u režiji Nebojše Bradića. Ona je donela nažalost večno aktuelan protest protiv bezumnih ratnih razaranja, uvek važno podsećanje da za nijedan rat nema opravdanja. Trojanke su zgurane u sumorno i trošno okruženje, na đubrište istorije koja nemilosrdno melje, ukrug, pokazujući nepogrešivu cikličnost istorije, repetativnost ljudske destruktivnosti. U ovoj predstavi, muzika višeznačno gradi ključni, tragički duh igre. Ponekada je suptilna i nenametljiva, diskretno nameće tamne, klaustrofobične tonove igre. U drugim trenucima je prigušeno žovijalna, magična, očaravajuća.

Scena iz predstave „Žene iz Troje“

Muzika ovde ima i smisao kontrasta koji označava složeni dionijski kult plodnosti. Uprkos ili u inat ratnim okolnostima, Trojanke kroz ples i muziku otkrivaju nepresušnu želju za životom. U tome je sadržana ničeanska suština tragičnog, svest o tome da sve što nastaje mora biti spremno na bolno propadanje. Muzički delovi su kod Euripida autentičan odraz patnje, ali i potrebe za utehom. Hekuba eksplicitno kaže da pesma utažuje bol. Kasandrina svadbena pesma je znak njene izbezumljenosti i slabosti, ali i građenje polja sigurnosti. Muzika u antičkoj tragediji naročito izražava ono iracionalno, magijsko, orfejsko. I Platon i Aristotel su muzici davali poseban značaj, tvrdeći da ona iskazuje neopipljivo. Kao takva je neophodna, ključna dopuna verbalnoj komponenti. Zbog snage tog spoja su Rihard Vagner i Adolf Apija muzičko pozorište smatrali totalnim, najpotpunijim oblikom scenskog stvaralaštva. Sintezom koja je odraz stvaranja i postojanja sveta.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Kulturnom dodatku Politike, 17.8.2019. godine

Svetlo u mraku

„Limunacija“, tekst Dušan Kovačević, režija Nebojša Bradić, Narodno pozorište u Nišu

Foto NP Niš

Polazeći od pripovetke „Limunacija u selu“ Stevana Sremca, Dušan Kovačević je 1978. godine napisao tragikomediju “Limunacija“, prilično drugačijih značenja. Sremčev protagonista Sreta je anti-junak, definisan zlobnom karikaturalnošću, čija je namera bila pamfletska osuda političkog radikalizma, kako su pisali istoričari književnosti. Tako je za „konzervativca u duši“, tradicionalistu Sremca, selo Prudelj bilo oslikano tonovima patrijarhalne, obrenovićevske idile. Sa druge strane, Kovačevićevo selo nije nimalo idilično, naprotiv, ono je mrtvo more, nedođija zaglibljena u beznadežnom primitivizmu i zakržljalosti pameti. Kao takvo, ono je odgovarajuće polazište satiričnih, gorkih opservacija o našem mentalitetu i političkoj demagogiji.

Reditelj Nebojša Bradić na sceni Narodnog pozorišta u Nišu pojačava tamna značenja Kovačevićeve „Limunacije“, gradeći oporu i grotesknu komediju o odnosu naroda i vlasti. Na konkretno i simbolički zatamnjenoj sceni, stilizovano utvrđenoj drvenom tarabom i višeznačnim gajbicama, prostire se cirkus o večitoj nemogućnosti izlaska iz tamnice malograđanstva (scenograf Nebojša Bradić, kostimograf Marina Vukasović Medenica, kompozitor Zoran Erić, scenski pokret Vera Obradović). U otelotvorenju odraza takvog nakaradnog društva, naročito je sugestivna postavka naroda, odjek antičkog hora. Narod koji u Kovačevićevom komadu skoro da ne govori, u Bradićevoj postavci horski izgovara didaskalije teksta, koje se odnose na njegove neverbalne postupke. Na taj način je u predstavi naglašena funkcija naroda, kao i pitanje populizma. Glumci koji predstavljaju narod, Katarina Mitić, Katarina Arsić, Uroš Milojević, Dejan Gocić, Marjan Todorović i Stefan Mladenović, nastupaju upadljivo oštro, kruto, plastično, kolektivno gradeći košmarni efekat. Krezubi i kvrgavi, oni se preteći kreću u krdu, čime se stvara utisak o njihovoj kolektivnoj snazi, ali i nedostatku indivudalizma. Narod u nekoliko slučajeva gradi zaista upečatljive prizore, ekspresionističkog prizvuka. Na primer, u scenama u kojima imaju umetnute, produžene ruke. Tumačimo ih kao oznaku posledica njihovog teškog fizičkog rada, izmrcvarenosti koja definiše njihove živote. One su simbolički efektan, vizuelno snažan odraz činjenice da rade od cika zore do jauka mraka, „ćuteći i trpeći krvopije na vlasti“, kako kritički obznanjuje Sreta. Izražajno je rešena i scena izbora, kada narod dolazi da glasa, pod maskama. Ovaj stilizovani prizor shvatamo kao izraz potrebe za sakrivanjem, posledicom duboko ukorenjenog straha od autoriteta, vlasti, promena.

Brojni ansambl niškog pozorišta nadahnuto i stilski ujednačeno oživljava Kovačevićev gorko smešni dramski svet. Dejan Cicmilović energično igra učitelja Sretu, utopistu i uspaljenika donkihotovske prirode, koji pokušava da prosvetli žitelje Prudelja, gde na početku predstave dolazi. Aleksandar Mihailović je vešto teatralan u oblikovanju lika Ćir Đorđa, Sanja Krstović je takođe parodična u predstavljanju njegove nafrakane fufe Đizele, a Marko Pavlovski je šarmantno kljakav, mutav sluga Tašule. Dragana Jovanović igra seljačkog šereta Maksu, Sretinog vernog pratioca, Aleksandar Marinković je tragikomičan Mića Oficir, Miroljub Nedović je Birov, neka vrsta seoske lude, Danilo Petrović je Purko Pandur, а Dragoslav Savić nekadašnji glumac Pera Ćata koji rado živi u prošlosti…

Pomalo gogoljevska u živopisno tragikomičnim opisima zapuštenosti društva, posledicama odsustva valjane vlasti, Bradićeva „Limunacija“ donosi prodoran jauk povodom ćoravog tumaranja u mraku. Opominjuća u tonu i značenjima, predstava se završava optimistički, bar na simboličkom planu. Iako razočaran u ishod misije, Sreta ne odstupa od mogućnosti razumnijeg društva. U poslednjoj sceni, sa povezom na očima i u društvu Makse, on neodoljivo podseća na Šekspirovog Kralja Lira i njegovu vernu ludu. Kao i Lir koji vidi istinu tek kada oslepi, Sreta pronalazi svetlo u sebi, u dubini mraka. To svetlo predstavlja simboličku nadu, znak snage pojedinaca, prometeja koji ne odustaju od puta za bolji svet.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 15.12.2018.

Bezgranične slobode umetnosti

„Slikarke“, tekst Hristina Mitić, režija Stevan Bodroža, Narodno pozorište Niš

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

Foto Narodno pozorište Niš

Scenski tekst „Slikarke“ Hristine Mitić ima tri odvojena, tematski povezana dela – „Milica“, Džordžija“ i „Nadežda“. Protagonistkinje sva tri segmenta su slikarke u borbi za ostvarivanje svojih snova o bavljenju umetnošću, uprkos brojnim kočnicama u njihovim sredinama. Krupan problem teksta, odnosno dramaturgije predstave, jeste nedosledna i neravopravna postavka pojedinčanih delova. Drugi deo, koji se bavi Džordžijom O Kif, porodičnim i društvenim okolnostima njenog odrastanja, kao i profesionalnim razvojem i burnim ljubavnim životom, detaljno je razrađen. Razgranati su njeni odnosi sa roditeljima, sestrom, mužem, u melodramskom tkanju životnih puteva i stranputica. Sa druge strane, prvi i treći deo su kratke crtice ili skice. Prva je o devojčici Milici koja celim svojim bićem želi da postane slikarka, suprostavljajući se majčinim željama. Treća govori o Nadeždi Petrović, sa sličnim tematskim fokusom, borbe za individualnost u sputavajućem okruženju, kao i profesionalnog razvoja žene i njenog prava na odbijanje bračnih okova. Osim osnovne tematske veze sa središnjim delom, prvi i treći ne predstavljaju nadgradnju ili produbljivanje teme, već donose skoro puko navođenje, nerazrađeno nabrajanje srodnih priča. U spoju sa višeslojnijim centralnim delom, takvi prilepci su suštinski suvišni. Bilo je mogućnosti da se na drugačiji, dramaturški primereniji način, povežu sudbine Džordžije i Nadežde, ako se već to jako želelo. Takođe, naročito je nedosledan spoj pripovedanja života dve istorijske ličnosti sa fiktivnom Milicom na početku, zbog čega je i u tom smislu prvi deo naročito nepotreban.

Ova dramaturška nezgrapnost predstave je njena najveća mana. Sa druge strane, režija Stevana Bodrože je provlađujuće odgovarajuća, u skladu sa temom, poetski je stilizovana i simbolički izražajna. Atmosfera igre u prvom, savremenom delu, zavodljiva je u svojoj stilizaciji. Stešnjeni na kauču, Mama (Vesna Josipović) i Strahinja (Aleksandar Krstić) su dotučeni sopstvenom tromošću, za razliku od Milice (Katarina Arsić) koju želja za slikanjem izvlači iz sveprisutnog beznađa. Na početku drugog dela, odmotavanje pripovesti o detinjstvu Džordžije (Evgenija Stanković) i njene sestre Ide (Jasminka Hodžić), odvija se u posebnoj, manjoj, u dubini podignutoj sceni (scenografija i kostimi Mina Miladinović). Ona je konkretno i simbolički odvojena od ostatka pozornice, označavajući prostor prošlosti i sećanja. Takođe, na tom mestu se između scena projektuju slike, te i u tom smislu on simbolički označava misaoni prostor, tačku kreativne imaginacije, projekciju lepšeg sveta. Na planu biografskog pripovedanja, upečatljivo se raspliću porodične napetosti, žustri sukobi Džordžijinog Oca (Aleksandar Krstić) i Majke (Vesna Josipović), kao i opisi tenzija materijalne nesigurnosti.

Rediteljski je efektno rešenje prisustva scenskih radnika koji sve vreme sede vidljivi na sceni, sa desne strane, i po potrebi podižu i spuštaju prozirne zavese. Njihovo prisustvo gradi zavodljiv utisak ceremonijalnosti, pri čemu istovremeno označava otvaranje teatarskog mehanizma, razbijanje iluzije igre. A zavese kojima oni upravljaju su poetski izražajne u prikazu složenih odnosa između Džordžije i njenog ljubavnika, pa muža Alfreda (Aleksandar Krstić). One vizuelno upečatljivo odražavaju zapetljavanja i raspetljavanja njihove strasti, sukobe zbog Alfredovih afera sa drugim ženama. Treći deo karakteriše jača emotivnost igre, koja povremeno odlazi u patetiku. U tom pogledu je naročito nespretno rešen kraj, poslednji monolog Nadežde (Jasminka Hodžić) koja jaše na drvenom konju, vičući za slobodu umetnosti i individualizma, kao i za služenje otadžbini.

Uprkos problemima koje ima, predstava „Slikarke“ Narodnog pozorišta u Nišu je izazovna zbog prisustva prodorne poetske osećajnosti u centralnom delu, oblikovane u spoju vizuelne i muzičke izražajnosti. Funkcionalna i dobra je i igra glumaca koji stvaraju različite uloge. I na kraju, sigurno ne najmanje važno, već naprotiv, podsticajna je i uvek inspirativna tema neodustajanja od snova, neoklevajućeg osvajanja prostora bezgraničnih sloboda (umetnosti).

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 4.11.2018. godine

 

Brodolom ljubavi

„Epitaf“, Dora Delbjanko/Ksenija Krnajski, Puls teatar Lazarevac i „Brod ljubavi“, Nebojša Romčević/Angelčo Ilievski, Narodno pozorište u Nišu

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

„Epitaf“ savremene hrvatske autorke Dore Delbjanko je crna komedija koja ispisuje iščašene odnose u okvirima upadljivo stilizovano postavljene, samoizolovane, militaristički utvrđene porodice. Tekst ima komičkih vrednosti, ali na značenjskom planu ne zalazi dublje u osnovnu temu individualnog i društvenog nasilja,  već samo predstavlja neku vrstu iskrivljenog ogledala dehumanizovane stvarnosti.

Predstava rediteljke Ksenije Krnajski je zbog jake karikaturalnosti, pregrubih crta igre glumaca, pojačala i naglasila idejnu tankost komada, drastičnu klišetiziranost likova. Darko Bjeković je patrijarhalan otac Veselin čije su vrednosti okrenute naglavačke, što prenosi i na svoju decu kojima ponavlja: „Nepravda i nepoštenje to je jedino što vas može spasiti“. Jelena Cvijetić je njegova poslušna žena Lovorka, Aleksandar Trmčić je sin Darko, nesiguran, prikriveni gej koji ima priviđenja duha bake Ardelije (Mihaela Stamenković), teatralno krkljavog glasa. Jedna ćerka Ardelija (Mihaela Stamenković) je muškobanjasta, pregruba i ratnički raspoložena, a druga Jagoda (Maja Jovanović) je u početku zarozana i cmizdrava, dok se ne spanđa sa šanerom Horacijem (Bojan Belić), što joj donosi procvat i samouverenost.

Scena predstavlja njihov dom, ali i bojno polje jer akteri deluju kao ratnici svakodnevnice – prostor je oivičen žicom (scenografija Nebojša Antešević). Kostim  je prenaglašen, predvidivo kičast, u skladu sa tvrdo karikaturalnom postavkom likova (Sonja Kotorčević). Nekoliko emitovanih pesama iz jugoslovenskog vremena i duha, na primer „Da mi nije ove moje tuge“ Zdravka Čolića ili „Zemljo moja“ Ambasadora, sugerišu kontekst jugoslovenskog bureta baruta. No, imajući u vidu određujuću plitkost predstave, ta sugestija nema opipljiviji, dublji značaj, njen smisao je dekorativan.

Fotografija iz predstave "Epitaf", foto Puls teatar
Fotografija iz predstave “Epitaf”, foto Puls teatar

Takođe savremeni dramski tekst „Brod ljubavi“ Nebojše Romčevića, praizveden na sceni Zvezdara teatra 2006. godine, odražava društveno-političke odnose u Evropi, i poziciju Srbije u njoj. Tekst je u velikoj meri proizvod tog vremena, kada je Evropa bila stabilnija, a naše aspiracije prema njoj jače nego što je to danas slučaj. Drugim rečima, oštrice ovog komada su tokom proteklih deset godina otupljene jer se Evropa promenila, zbog čega je on danas manje provokativan.

Izrazito narativno razuđena i istovremeno poetski razmahana režija Angelča Ilievskog, dodatno je oslabila kritičke potencijale dramskog teksta, toliko da je predstava uglavnom svedena na vizualno i muzički upadljivu igru predugog trajanja (dva i po sata bez pauze). Režija je donela nedovoljno određen spoj poetske i kabaretske igre i verbalno-fizičkih grubosti. Brojni poetski prizori, suptilne vizualno-koreografsko-muzičke scene su lepe za sebe, ali su one labavo povezane sa radnjom, zbog čega je ona u celini rasplinuta u tom sudaru muzike, plesa i dima (kompozitor Borivoje Mladenović, koreograf Nebojša Gromilić). Scena, i čitava sala, zanimljivo predstavljaju brod, pojasi za spasavanje su prikačeni na zidovima dela sale za publiku (scenograf Valentin Svetozarev). Kostimi su napadni, ne baš impresivno osmišljeni (Marija Pupučevska).

Fotografija iz predstave "Brod ljubavi", foto Nikola Milosavljević
Fotografija iz predstave “Brod ljubavi”, foto Nikola Milosavljević

U predstavi igra dvadesetak glumaca koji stvaraju likove „svinja sa istoka“ i „govna sa zapada“. Posebno upečatljive utiske su ostavili Aleksandar Mihailović kao sugestivni Horst, sputani gej koji je na ovaj eskapistički brod ljubavi došao da bi se zaista pronašao. Marko Pavlović je njegov slobodniji i fizički opušteniji partner Jorgos, a Jasminka Hodžić je takođe veoma izražajna kao dugo godina varana Gerda, sada udovica. Dušan Matejić je upečatljivo odlučni pisac Noa, dok je Jelisaveta Karadžić markantna Saša, bivša balerina, Srpkinja,  neiskusna kao prostitutka, ali dovoljno očajna da to postane.

Niški „Brod ljubavi“ je formalno i stilski veoma ambiciozan, povremeno i zavodljiv, ali draž stila se brzo topi, njegov sjaj brzo potamni ako ne postoji vrednija idejna osnova da ga hrani, što je ovde slučaj. Zato smo umesto plovidbe broda ljubavi nažalost gledali njegov brodolom.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 13.12.2016.