Tag: Narodno pozoriste u Beogradu

Nepresušni Nušićev šarm

“Gospođa ministarka”, tekst Branislav Nušić, režija Tatjana Mandić Rigonat, Hrvatsko narodno kazalište “Ivana Pl. Zajca” Rijeka, gostovanje u Narodnom pozorištu u Beogradu

“Gospođu ministarku”, Nušićevu večnu komediju koja žestoko raskrinkava naš palanački mentalitet, neutoljivu žeđ za političkom i društvenom moći, zavist i sujetu frustriranih i nesvesnih, rediteljka Tatjana Mandić Rigonat na scenu Hrvatskog narodnog pozorišta u Rijeci postavlja odgovarajuće žestoko, na izvornom, srpskom jeziku (lektor Ljiljana Mrkić Popović). Predstavu definiše naglašen i efektan vizuelan plan igre, izražajna scenografija (Stefano Katunar) i kostimografija (Manuela Paladin Šabanović), kao i markantna muzika i songovi koji se uživo izvode, u funkciji razvijanja, produbljivanja i komentarisanja radnje (aranžmani i adaptacija muzike Zoran Majstorović), i na kraju, verovatno najvažnije, nadahnuta igra glumaca.

Foto Dokumentacija Narodnog pozorišta u Beogradu

Olivera Baljak predstavlja Živku ministarku, dramski sugestivno i komički delikatno vajajući lik jedne primitivne žene kojoj vlast izmiče tlo pod nogama. Glumica suptilno psihološki oblikuje njene transformacije, od skrušene, poražene žene na početku, koja krpi rupe na odeći i moli za novčanu pozajmicu, do perfidne manipulantkinje koja nastoji da sve potčini sebi i ličnom usponu na društvenoj lestvici. Takođe je veoma spretno ostvaren lik Čede, u tumačenju Jasmina Mekića, koji odlučno predstavlja stub otpora Živkinom ludilu, promišljeno razgrađujući njene bestidne namere. Sa scene pleni i igra Jelene Lopatić, u ulozi Rake, buntovnog dečaka indikativno crvene kose, živahnog, komički prodornog lika koji u ovaj naopaki svet unosi optimizam otpora i mogućnosti promene. Njegova funkcija će naročito biti važna na kraju, kada Živka padne, a on inicira žurku, pokreće muzičare, ali i publiku, ka pesmi i igri. Uzvikuje parole o neophodnosti kraja aktuelne vlasti, ali i (simboličkog) kraja terora roditelja, generacije koja je dovela svet do poraznog stanja, koje je potrebno radikalno menjati.

Ostatak ansambla funkcionalno predstavlja Živkino najbliže, kao i šire okruženje. Tanja Smoje gradi lik Anke, služavke željne da udovolji gazdarici i tako zaradi potreban novac. Dean Krivačić je uspešno oblikovao Ristu Todorovića, nikaragvanskog lažnjaka, određenog formalnim, uglađenim ponašanjem koje prikriva unutrašnju mizeriju i kukavičluk. Ivna Bruck je Dara koja štiti supruga Čedu, ne pristajući na taj način na majčine nerazumne ispade, a Aleksandar Cvjetković je Vasa, besramno i bolno prepoznatljiv lovac na lične interese…

Scenski prostor značenjski i komički funkcionalno prati promene u radnji. Živanin ambijent je na početku olinjao i sumoran, simbolički, stilizovano krivi zid u pozadini određuje prvobitni prostor, koji će se raspupeti i rascvetati sa Živaninim postajanjem Živke ministarke. Ofucane kauče blistavo zamenjuju vizuelno raskošno nabubrele sofe, sa tigrovim glavama i šljašteće plavim balonima. Scenu naseljava prepoznatljiva londonska telefonska govornica, koja se može razumeti kao ironičan znak Živkinih pomodnih afiniteta ka engleskom društvu, a stare dekorativne fotografije zamenjuje reprodukcija “Mona Lize”. Vrtoglavo se menja i Živanina odeća, koja postaje upadljivo teatralna, dok Živka dobija i nove, komički efektne pratioce, dva lajava kučenceta (koja će šarmantno izaći i na poklon na kraju predstave). U pogledu upečatljivosti i znakovitosti vizuelnog plana, treba izdvojiti i magično, snažno simboličko odlepršavanje čuvenog Siminog (Anton Plešić) ministarskog cilindra, na kraju, sa njegovim gubljenjem ministarske fotelje.

Nakon premijernog izvođenja predstave u Srbiji, na Sterijinom pozorju, u javnosti su se mogla naći mišljenja o njenoj “stilskoj anahronosti”. U njenom tumačenju i razumevanju, neophodno je imati u vidu kontekst nastajanja, a to je Rijeka, gde Nušić nije igran skoro šezdeset godina. Kada se ovo njegovo delo postavlja u Srbiji, opravdano je očekivati neku vrstu novog koncepta i rediteljskog iskoraka (na primer, “Ministarka” u režiji Mandić Rigonat, u pozorištu “Boško Buha” izvesno jeste bila određena inovativnim pristupom). Sa druge strane, imajući u vidu da je ova produkcija nastala u Rijeci, njena sama postavka je iskorak, a činjenica da se ona igra na srpskom jeziku je još jedan korak napred. Predstava, dakle, ne traži još neki vanredno novi koncept, ili rediteljsko izvrnuće. Nušićev nepresušan, razobličavajući humor koji značenjski nije nimalo izbledeo, ni posle skoro sto godina, u izvođenju veštih hrvatskih glumaca, umetnička je fešta koju ne treba dodatno kititi. 

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 4. jula 2021. godine

Krah pozorišnih i ljubavnih iluzija

“Iluzije”, prema komediji Pjera Korneja, režija Nikola Zavišić i “Orlando”, prema    romanu Virdžinije Vulf, dramatizacija Tanja Šljivar, režija Bojan Đorđev, Narodno pozorište u Beogradu, scena “Raša Plaović”

Strukturalno i stilski veoma složena komedija “Pozorišne iluzije” (1636) Pjera Korneja, jedno je od prvih metateatralnih dela u istoriji drame, koje je u prvi plan postavilo situaciju pozorišta u pozorištu. U predstavi “Iluzije” reditelja Nikole Zavišića, u punom centru pažnje je upravo ta metateatralnost, igra sama, proces nastajanja predstave i status glumaca u savremenom pozorištu (dramaturgija Hristina Mitić). Ostale nivoe značenja Kornejevog komada u predstavi je teško pratiti: složeni tok radnje vodi Pridaman (Zoran Ćosić), u potrazi za nestalim sinom Klendorom (Nikola Vujović), u ljubavi sa Izabelom (Sena Đorović), koju takođe voli Adrast (Nemanja Stamatović), dok je istovremeno Izabelina sluškinja Liza (Anastasia Mandić) takođe zaljubljena u Klendora, a tu je i Matamor (Miloš Đorđević), Klendorov pratilac i razulareni ljubavnik. Zbog usmerenosti na prikaz procesa proba i brojnih tenzija koje on nosi, što u predstavi podrazumeva neprestane izlaske glumaca iz likova, Kornejeve upetljane ljubavne zavrzlame je gotovo nemoguće ispratiti. Zato se njena značenja više-manje svode na tok proba, pri čemu je glavni utisak da su one nedovoljno kontrolisane i neprecizno osmišljene.

Foto Željko Jovanović- Narodno pozorište u Beogradu

Najveća vrednost predstave su spretni nastupi većine glumaca, njihovo nadahnuto izvođenje farsičnih situacija, koje povremeno imaju komičkog dejstva. Igra je interaktivna, Nikola Vujović, u ulozi naratora, obraća se na početku publici, uvodi nas u predstavu objašnjavajući Kornejev značaj u istoriji pozorišta, i traži naše učešće. Ove situacije imaju komički smisao zbog nepredvidivosti reakcija gledalaca koji se uključuju, dobacujući komentare. Predstava je vizuelno atraktivna, naročito kostimi koji su upečatljivo oslikani (Bojana Nikitović i Suna Kažić), dok je scenografija funkcionalna u stilizovanoj svedenosti.

Teme ljubavnih zanosa i patnji, kao i odnosa između iluzija i stvarnosti, prisutne su i u drugoj premijeri izvedenoj na sceni “Raša Plaović”, predstavi “Orlando”, nastaloj prema romanu Virdžinije Vulf (dramatizacija Tanja Šljivar, režija Bojan Đorđev). U središtu ove produkcije, koja iscrtava put dorijangrejovskog protagoniste Orlanda kroz vreme, od elizabetanske Engleske do naših dana, jesu pitanja rodnog identiteta, nestalnosti ljubavi, slobode, kao i kolonijalizma i odnosa između Istoka i Zapada. Orlando koga tumači androgeno uobličeni mladi glumac Dragan Sekulić, na putu kroz vreme sreće neobične saputnike i iskušava različite ljubavne prilike, od Kraljice Elizabete (Aleksandra Nikolić), preko ruske princeze Saše (Kalina Kovačević), pesnika Grina (Nikola Vujović), rumunskog nadvojvode (Zoran Ćosić), turskog ljubavnika (Pavle Jerinić), Ciganina Rustema (Miloš Đorđević), Madam di Defand (Vanja Ejdus), do prostitutke Neli i Kraljice Viktorije (Sena Đorović). Na ovom metaforičkom putu se otkriva važnost slobode u ljubavi, neophodnost odbacivanja svih ograničenja, uključujući rod, godine, etničku pripadnost.

Foto Narodno pozorište u Beogradu

Scenski tekst, takođe formalno složen, ima poetske i idejne vrednosti, ali je mogao da bude kompaktniji i sažetiji. U njegovom postavljanju je prisutan veliki raskorak između verbalnog i neverbalnog izraza, odnosno, ta razilaženja bi bila manje drastična da je tekst svedeniji, da je višak verbalnog manje primetan. Takođe, nije bilo neophodno uvoditi epilog, dopisani monolog Gorana Ferčeca, koji sam po sebi ima vrednosti, ali u kontekstu predstave dodatno komplikuje već isuviše komplikovanu, i konfuznu, naraciju. Režija nije odgovarajuća, jer scenski jezik ne iznosi adekvatno ključne elemente poezije i fantastike u narativu. Scenskom izrazu fali magije, začudnosti, bujnije mašte koja bi dolično prevela verbalnu poeziju, bitno prisutnu u komadu. Najviše mašte na vizuelnom planu je izvesno prisutno u sjajnim, raskošnim kostimima Maje Mirković, dok scenografija ne prati taj vatromet ideja, nedorečena je u poređenju sa kostimom (Siniša Ilić). Glumci igraju posvećeno, ali sa različitim kvalitetom i snagom izraza, pri čemu je najveća mana povišen, deklamativan, neprirodan način glume, koji oduzima uverljivost pojedinim likovima. 

Uprkos zaista nespornom trudu autora i izvođača dve nove predstave Narodnog pozorišta, nažalost se ne može reći da je reč o uspešnim produkcijama.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 8. aprila 2021. godine

Manje je više

“Vasa Železnova i drugi”, prema tekstovima Maksima Gorkog, adaptacija i režija  Zlatko Sviben, Narodno pozorište u Beogradu

“Vasa Železnova” Maksima Gorkog je naturalistička tragedija, hronika bogate trgovačke porodice u raspadanju, čija je protagonistkinja tokom života morala da se nosi sa nasiljem, alkoholizmom i seksualnim razvratima supruga. Umesto da se protiv toga bori, ona od sveta krije sumornu istinu o dubinskoj bračnoj truleži, donekle nalik Ibzenovim tragičnim junakinjama. U pozadini njihove porodične drame, odigravaju se društvene promene, rušenje jednog poretka i uspostavljanje drugog, što takođe utiče na sudbinu aktera, kako kaže Prohor: “Ako si bogat, kriv si, sada je takva moda.”

U novom postavljanju ovog komada na scenu Narodnog pozorišta u Beogradu, reditelj Zlatko Sviben za osnovu uzima njegovu drugu verziju (1935), ali uvodi i delove prve (1910), kao i romana “Delo Artamonovih” i “Foma Gordejev”, ali i “Pesme o sokolu” (dramatizacija i adaptacija Zlatko Sviben, dramaturg Slavenka Milovanović). Uključivanje romana “Delo Artamonovih”, kao prologa predstave, idejno jeste negde opravdano, utoliko što objašnjava istoriju porodice, društveni i materijalni rast Vasinog dede Ilje Artamonova (Gojko Baletić). Ipak, u celini nije dramaturški delotvorno, jer opterećuje već dovoljno složenu radnju osnovne drame. Njihova porodična istorija je mogla da se provuče na efektniji način, naročito imajući u vidu scensku realizaciju tog prologa. On se odvija u dubini scene, iza prozirnih zavesa na kojima se projektuju različiti video-materijali. Ovaj postupak fizičkog udaljavanja likova, prošlosti, takođe je značenjski opravdan, ali je njegova dramska snaga oslabljena, baš zbog prostorne udaljenosti koja traje duže vreme. Sa početkom izvođenja glavne drame, igra se pomera napred, donoseći potrebnu scensku izražajnost, koja izoštrava nedostatak snage prethodnog segmenta, odnosno potvrđuje tezu o njegovoj suvišnosti.

U scenskom čitanju “Vase Železnove”, najvredniji su prizori iz porodičnog života, odnos između pragmatične i olovno čvrste Vase (Ljiljana Blagojević), i neprihvatljivo varljivog muža Sergeja Železnova (Petar Božović), kao i čehovljevske scene iz svakodnevnice. Radnja je natopljena čemerom koji se pokušava ublažiti alkoholizmom, što dramski naročito upečatljivo iznosi Sonja Kolačarić, u ulozi Natalije, Vasine starije ćerke. Svedenih, a izražajnih emocija, ona snažno prikazuje tragičnost beznadežno utkanu u meso ove porodice. U jednoj od sugestivnijih scena, Natalija neumoljivo, čvrsto kaže da ne želi da rađa decu, kako ne bi nastavljala nit nesreća, otkrivajući suštinu njenog beznađa. Suzana Lukić, kao mlađa Vasina ćerka Ljudmila, još uvek ima tragova života u sebi, kao i njihov ujak Prohor Hrapov (Nebojša Kundačina), vickasti zabavljač i zavodnik, oslobođen bračnih okova, i u stalnoj jurnjavi za suknjama, između ostalih služavke Lize (Bojana Bambić). Ivan Đorđević takođe je ubedljiv u predstavljanju Vasinog sina Pavela, šepavog i nakaznog, slikoviti odraz nagomilanih nakaznosti u porodici.

Foto dokumentacija Narodnog pozorišta u Beogradu

Režija Zlatka Svibena je istovremeno epska i poetska, ambiciozna, vizuelno zavodljiva i delotvorno multimedijalna (kompozitori Ana Krstajić i Jana Rančić, scenograf Miodrag Tabački, kostimograf Katarina Grčić). Tokom cele predstave se projektuju različiti video-materijali, od crno-belih, dokumentarno-istorijskih, do asocijativno-poetskih (autor video materijala Svetlana Volic). Oni grade formalnu raskoš koja pleni, dodajući i simbolički smisao, naročito važan u istaknutim dramskim momentima, poput scene Sergejeve smrti, kada Ljudmila izgovara reči “Pesme o sokolu”. Ovi novi poetski delovi imaju opravdano mesto u predstavi, jer šire prostor značenja. Pored multimedijalne scenografije, ostvareni su i uz dodatak plesnih prizora (koreograf Sonja Vukićević).

U konačnom sumiranju umetničkih dometa Svibenove predstave sa nespornim vrednostima, vraćamo se na njen najkrupniji problem, neobuzdane dramaturgije koja zagušuje značenja polazne drame. Gorki je, opisujući to nagomilano zlo u domu Železnovih, postavio suštinska, filozofska pitanja o ljudskom postojanju, o prirodi sreće i nesreće, između ostalih. Ona ovde nisu dovoljno istaknuta, zbog pretrpanosti scenske radnje suvišnim likovima i događajima. Ideja da je manje više, koju je popularizovao Ludvig Mis van der Roe, nameće se u ovom trenutku kao čista istina.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 14. septembra 2020.

Sjaj i beda umetnosti

“Lažljivica”, tekst Nikolaj Koljada, režija Stefan Sablić, Atelje 212  i “Noćni pisac”, tekst i režija Jan Fabr, koprodukcija “Trablejn” (Antverpen), Narodno pozorište u Beogradu i Kulturni centar Beograda

Protagonistkinje duodramske jednočinke “Lažljivica” Nikolaja Koljade su dve vršnjakinje, sedamdesetogodišnjakinje, Margarita Serafimovna i Serafima Margaritovna. Jedna je radnica u provincijskom muzeju, gde se radnja dešava, dok je druga buntovna komšinica, provokatorka koja nastoji da iskida sveprisutne lance laži. Prva je stroga, ozbiljna, pasivna i ravnodušna, a druga razbarušena, razdrljena i anarhična, i kipi od želje za društvenim promenama. Komad “Lažljivica” je prepoznatljiv za Koljadin dramski svet, u pogledu osobenog, osećajnog susreta komičnog i tragičnog, kao i uvrnute živopisnosti likova, čije se burne ruske duše bespoštedno prostiru pred publikom (prevod Novica Antić).

U predstavi reditelja Stefana Sablića, scena realistički predstavlja taj sterilni, okoštali muzej sa beznačajnim eksponatima životinjskih glava i sličnih tričarija. Mrtvilo te institucije razbija na početku setna muzika Margarite Serafimovne, koja u pratnji harmonike unosi život u čehovljevskom tonu, natopljen tugom. Gorica Popović je izražajno igra, svedenim realističkim sredstvima, kao umornu, usamljenu ženu koja pokušava da pronađe radost u druženju sa prijateljima (koji se ne pojavljuju). Jelisaveta Seka Sablić u svom prepoznatljivom, opojnom komičkom maniru, igra Serafimu Margaritovnu, lujku punu gneva koja u muzej upada sa nepokolebljivom odlučnošću da razbuca sistem, izgrađen na lažima i marifetlucima građevinskih i drugih mafija. Njih dve su suprotstavljenih karaktera, ali i imidža, što je osnova scenskog sukoba i dinamike, koje dve glumice naročito živo razmotavaju, čineći ovu predstavu šarmantnom, zavodljivom  i izazovnom.

Foto Atelje 212

Dok “Lažljivica” raskrinkava bezvredni kulturni elitizam našeg doba, učauren u umrtvljenim institucijama kulture, “Noćni pisac” otkriva moći katarzične, istinske, dionizijski razorne umetnosti. Nastala prema tekstu i u režiji Jana Fabra, predstava u monodramskoj formi istresa fragmente iz “Noćnih dnevnika” ovog autentičnog i svestranog umetnika (dramaturg Mije Martens). Fabrovi  dnevnički zapisi, nastali u beskrajno dugim i usamljenim noćima bez sna, otkrivaju misli o umetničkom stvaranju, ali i njegove lične, životne rane, otvorene porodičnim tragedijama (prevod Jelica Novaković-Lopušina).

Fabrove inspirativno jezgrovite ideje na sceni izuzetno snažno, a emotivno suzdržano, i fino obojeno ironijom, oživljava glumac posebne dramske i fizičke ekspresije, Slobodan Beštić. Zahvaljujući suštinskom talentu, izrazu koji provaljuje iz dubine utrobe, on na sceni uspeva da otelotvori kreativno ludilo Jana Fabra, ogledalo neobuzdanog Erosa. Ostvarujući koncept potpuno predanog glumca, šamana kojeg su tražili Grotovski i Barba, Beštić sugestivnim transformacijama izražava složenost bića umetnika, njegove bure, avanturizam, stvaralački egocentrizam.

Foto Guido De Vos

Scenu, simbolički posutu solju, tim izvorom života, veoma delikatno, elegantno i minimalistički upečatljivo, dizajnirao je Fabr. Na sredini se nalazi sto, za kojim sedi Fabr-Beštić, i prelistava svoje dnevničke zapise. Točeći i gutajući piće iz prisutnih flaša, umetnik se suočava sa demonima prošlosti, bedom i sjajem lične istorije, podsećajući pomalo i na Beketovog Krapa. Na belom platnu u pozadini se diskretno odslikavaju siluete njegovog tela koje se tokom predstave menjaju, stvarajući nežnu igru svetla i senki. Na platnu se ispisuju i najintrigantnije misli iz dnevnika, koje Beštić i izgovara, što omogućava gledaocima da se udube u snagu i slojevitost njenih značenja. Takođe se u pozadini povremeno projektuju crno-bele sekvence Antverpena, Fabrovog rodnog grada, gde je nastao veći deo dnevničkih zapisa. One dodatno daju vizuelnu punoću igri, zaokružujući bogatstvo gledaočevog doživljaja, koji upotpunjuje i atmosferična, ambijentalna muzika (kompozitor Stef Kamil Karlens). Ti tihi, usporni video-snimci grada na obali reke su naročito izražajni u sceni u kojoj se Fabr priseća smrti svog brata Emila, pronalazeći zatim utehu u stihovima pesme “The End” Džima Morisona, koje Beštić naročito ekspresivno tumači. Prizori grada koje nakon toga posmatramo u bolnoj, gustoj tišini, ostavljaju naročito snažan trag, koji razumemo i kao znak bezobzirne, ali i utešne sudbine. Uprkos svemu, život se nastavlja. Lične tragedije se utapaju u tok života koji ne prestaje da teče.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 26. februara 2020. godine

 

Neuspela potraga za mesecom

“Kaligula”, prema drami Albera Kamija, režija Snežana Trišić, Narodno pozorište u Beogradu

 

“Kaligula” je prva Kamijeva drama, nastala tokom Drugog svetskog rata i razmišljanja o apsurdu sveta. Polazeći od istorijskih činjenica o Kaligulinoj brutalnoj, sumanutoj, raskalašnoj, megalomanskoj i populističkoj vladavini, Kami gradi izvanredno inspirativnu, filozofsku i poetsku dramu, britkih misli i bogatih značenja. Nakon smrti sestre Drusile, sa kojom je bio u rodoskrvnom odnosu, Kaligula nestaje, čime Kamijeva drama počinje. Posle par dana se vraća, kao sa nekog puta inicijacije, promenjen i odsutan, uveren da svet nije podnošljiv, zbog čega počinje (metaforičku) potragu za mesecom, za nemogućim, za smislom i slobodom. Potraga ga odvodi u strašna nedela, besmislene zločine, nakon čega shvata da je takav put pogrešan, da nikuda nije stigao, da takva sloboda nije dobra.

U postavljanju ove drame, čija je aktuelnost danas neokrnjena, zbog večnih ideja o ljudskom postojanju, ljubavi, jadu i sreći, ali i zbog bolno prepoznatljivih političkih značenja, razgolićujućih saznanja o prirodi vlasti, rediteljka Snežana Trišić zaista nije morala da ide putem napadnog formalnog osavremenjavanja (adaptacija i dramaturgija Milan Marković Matis). Ono je ovde grubo, pa i nasilno, dovodi do banalizacije i uprošćavanja složenosti tkanja drame. Takva konfekcijska savremenost se uspostavlja već u prvoj Kaligulinoj pojavi, sa upadljivim crno-srebrnim najk patikama i glomaznim slušalicama oko vrata (kostimograf Marina Medenica). Ona će se naturati i kasnije, kroz nepotrebnu upotrebu mikrofona, koja otuđuje i umanjuje moć Kamijevih filozofskih misli, ili kroz Kaligulino gubljenje u transu tehno zvuka.

Dalje, groteska koja definiše rediteljsku poetiku, ovde nije odgovarajuća, pri čemu nije ni izvođački ujednačena, imajući u vidu da su glumci igrali kako se ko snašao. Kami u dramskom pismu nije Beket, ni Jonesko, iako je u filozofskom pogledu anticipirao teatar apsurda, zbog čega mu u izvođenju više paše poetski realizam, a ne groteskna komika. Skretanje u komično u ovom tumačenju, u kombinaciji sa spektakularizacijom, naročito jeftinom u plesnom segmentu, vodi u neprihvatljivu estradizaciju Kamijevog dela. Nju nažalost pojačavaju brojne proizvoljnosti u rešenjima.

Scenski prostor je pohvalno višenamenski, ali je značenjski problematičan, u odnosu na Kamijevu dramu. U prvom prizoru, gde Lepid (Zoran Ćosić), Oktavije (Vladan Gajović), Mucije (Bojan Krivokapić), Helikon (Đorđe Marković) i Hereja (Bojan Žirović) diskutuju o Kaligulinom nestanku, oni se nalaze u nekakvoj sauni, sa obrisima bazena u pozadini i kasetama za odlaganje garderobe (scenograf Darko Nedeljković). Zašto je odabran baš ovaj prostor nije sasvim jasno, kao ni njegovo naknadno pretvaranje u nekakvu  teretanu, bonus fitnes uz saunu, što zaključujemo po razvlačenju traka, ali i po kostimografskim rešenjima. Ovakvi izbori grade neodgovarajuću grotesku koja postepeno metastazira. Kako se radnja približava kraju, Kaligulina pratnja će, sledeći gospodara, postati čudna svita balerina, sa nežno belim čipkastima umecima oko strukova.

Igor Đorđević je nesporno vešt i energičan glumac koji ekspresivno uobličava Kaliguline grčeve ludila moći, rascepljenost između racionalnog pogleda koji mu se povremeno vraća, i preovlađujućeg osećanja besmisla koje ga tera u zločine. No, u ovoj postavci nije jasno koga on zapravo igra. Sa jedne strane, snažno podseća na Ričarda Trećeg, iz ranije produkcije Narodnog pozorišta, takođe u režiji Snežane Trišić. Sa druge, više je kao Žarijev Kralj Ibi, klovn moći, naročito u sceni u kojoj ima groteskne uši na glavi.

Foto Arhiv Narodnog pozorista

U predstavi povremeno ima vrednih rešenja, na primer, uvođenje violončelistkinje (Aleksandra Lazić). Ona na početku sedi u loži i muzički komentariše radnju, između ostalog, Kaligulinu objavu da je tražio mesec, što na trenutak delikatno ističe poetski smisao potrage. Dramski su upečatljive pojedine scene između Cezonije (Sena Đorović) i Kaligule, ali, ova usamljena dobra rešenja nemaju jači efekat jer se dave u okeanu svaštarija.

Kami je naročito voleo pozorište i jednom prilikom je napisao da je ono retko mesto na svetu gde je srećan. Smatrao je da je ljudska sklonost ka pozorištu i igri antropološke prirode, jer čoveka ništa ne zanima više od njega samog, i ono što on može postati, a pozorište najbolje ispituje te mogućnosti. Na tom tragu, pažljiva potraga za smislom postojanja je trebalo da bude rezultat predstave, a ne njena suprotnost, pad u besmisao.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 9. februara 2020. godine

Noćna mora umesto sna

“San letnje noći, po delu Vilijama Šekspira, reditelj Kokan Mladenović, Narodno pozorište u Beogradu

Foto Narodno pozorište

Šekspirovu magičnu, višeslojno zavodljivu komediju „San letnje noći“, reditelj Kokan Mladenović daje u ruke zatvorenicama koje su deo političkog „Projekta Šekspir“, podržanog od Saveta Evrope, sa idejom resocijalizacije, oplemenjivanja kroz umetnost (adaptacija teksta Kokan Mladenović, Dimtrije Kokanov i Željko Hubač). Postupak smeštanja izvođenja u okolnosti zatvora, Mladenović je i ranije koristio, naročito uspešno u kruševačkoj produkciji „Dundo Maroje“ koja je vrcala energijom, humorom i maštom, što ovde nažalost nije slučaj.

Polazna ideja, situacija pozorišta u pozorištu, ima nespornu snagu, dokazanu u nizu dramskih tekstova koji su koristili ovaj postupak, između ostalog „Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja“ Ive Brešana, ili „Putujuće pozorište Šopalović“ Ljubomira Simovića. Nažalost, novi scenski tekst „Sna letnje noći“ nema bogatija značenja, poput pomenutih komada, zbog čega ne opravdava polaznu zamisao, delujući lažno skoro sve vreme. Izvođenje Šekspirove komedije u ženskom zatvoru donekle jeste zanimljivo, zbog analiziranja problema rodnih odnosa i ograničenja patrijarhata. U određenoj meri su podsticajna i značenja koja proizilaze iz sukoba prostora slobode, oličenog u Šekspirovoj šumi, karnevalskom mestu eksplozije ljubavi i strasti, i neslobode zatvorskog okruženja. No, uključivanje (pseudo)dokumentarističkih detalja iz života zatvorenica nije u specifičnijem, isprepletanijem, istinitijem odnosu prema Šekspirovom tekstu koji se izvodi. Pozorište i život nisu dublje povezani, što bi trebalo da bude slučaj u ovakvim postavkama, kako bi se esencijalno opravdalo njihovo postojanje.

Realizacija novog scenskog teksta nažalost nije pomogla u opravdavanju njegovog smisla. Predstava počinje izlaskom zatvorenica iz pojedinačnih ćelija, i njihovim  predstavljanjem, saopštavanjem imena, brojeva i zločina koje su počinile (igraju ih Dušanka Stojanović Glid, Vanja Ejdus, Sanja Marković, Marija Vicković, Nina Nešković, Jovana Belović, Isidora Simijonović, Ivana Šćepanović). Zatim će Milena Đorđević, u ulozi Ministarke, teatralno najaviti početak „Projekta Šekspir“ i igra može da počne. Na sceni se onda do kraja ove predugačke predstave smenjuju prizori proba „Sna letnje noći“ i zatvorska svakodnevica. Probe vodi Profesorka, zanesena lepotom Šekspira, koju blago i korektno igra Aleksandra Nikolić, dok ostale zatvorenice predvidivo analiziraju tekst i karikaturalno ga izvode. Zbog naglašene karikaturalnosti igre, gledalac biva brzo izmoren, pa i iziritiran. Takav način izvođenja Šekspirovog stiha brutalno poništava njegovu lepotu, jarku poeziju reči. Opojnost simbolike i tajanstvenih iracionalnih značenja, najveće vrednosti Šekspirovog „Sna letnje noći“, bezobzirno su pregažene karikaturom. Povremeno se na sceni izrodi upečatljivija igra, na primer Vanje Ejdus i Dušanke Stojanović Glid, koje na trenutak razbiju monotoniju, gledaočevu zasićenost opštom mlitavošću toka radnje. Uzbudljivo je rešen i kraj predstave, dirljiva horska pesma zatvorenica koja se prostire tokom ritualnog bešenja Puka.  No, kako je ova ubedljiva scena deo nefunkcionalne celine, ni ona nažalost ne uspeva da izazove puniji, snažniji doživljaj gledaoca, do tada već ozbiljno ugruvanog postojanom neuverljivošću radnje.

Usiljena teatralnost određuje i postavku Šekspirove glumačke družine koju oblikuju zatvorske čuvarke (Danijela Ugrenović, Lidija Pletl, Vanja Milačić, Bojana Bambić). Upravnica zatvora (Radmila Živković) zaista nije morala da u nepotrebno velikoj meri u govor ubacuje psovke koje imaju upadljiv smisao brzopoteznog osvajanja publike, umesto da su pronađena suptilnija, istinski vredna rešenja. Da ne bude nesporazuma, nismo protiv psovanja u teatru per se, elementi populizma su itekako bili bliski Šekspiru, koji je dobro poznavao svoju publiku. Ali, da bi se ti sastojci uzdigli na viši nivo, što očekujemo od predstave u Nacionalnom teatru, oni moraju biti utkani u osmišljeniju strukturu, sa slojevitijim značenjima. U protivnom, što je ovde slučaj, oni iz nemoći, nedostatka drugih vrednosti, postaju sredstvo najplićeg zadovoljavanja niskih strasti publike, koje Šekspirov san pretvara u noćnu moru.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 13.10.2019. godine

Oživljeni Stankovićev Eros

„Nečista krv“, prema romanu Borisava Stankovića, dramatizacija Maja Todorović, režija Milan Nešković, Narodno pozorište u Beogradu

U scenskoj adaptaciji velikog realističko-modernističkog dela srpske književnosti, socijalno-psihološkog romana „Nečista krv“ Borisava Stankovića, dramaturškinja Maja Todorović u centar pažnje postavlja melodramski zaplet i problem tragičnosti ženskog položaja u patrijarhalnom okruženju. Osnaženi su ibzenovski motivi nasleđenih grehova, zatim ženske autokrivice u situacijama njihovog zlostavljanja, kao i posledica klasnih razlika. Govor je savremen, vranjanski dijalekat je ukinut, što je postala praksa u postavljanju Stankovićevih dela na scenu u poslednjim godinama, od subotičke „Koštane“ do vranjanske „Ruže, uvele“. Taj postupak je ovde usklađen sa osnovnom dramaturško-rediteljskom namerom osavremenjivanja Stankovićevog dela, što se može smatrati uspešnim. Sa druge strane, na dramaturškom planu ima rešenja koja nisu dovoljno opravdana. Na primer, previše nagli preokret u odnosu između Tomče i Sofke, nakon što Mita od njega traži novac, nije uverljiv. Motivacija prelaska iz krajnje ljubavi u krajnju mržnju tu nije dorečena.

Posmatrajući ovu „Nečistu krv“ u celini dosadašnjeg rediteljskog rada Milana Neškovića, može se reći da je ona svedenije postavljena, manje je opterećena samodovoljnim rešenjima, što je, između ostalog, bio slučaj u „Kralju Betajnove“.  Ta relativna odmerenost izraza obezbeđuje delotvorno puštanje emocionalnosti izvođenja u prvi plan, i  u tom pogledu je predstava uspešna. Sa druge strane, u osnovi stilizovana režija nije dosledna, što narušava homogenost celine, stvara utisak o delu neodređenih htenja. Stilovi igre glumaca nisu ujednačeni, kreću se između realizma i stilizacije, više ili manje odgovarajuće.

Jovana Stojiljković kao Sofka uspeva da psihološki sugestivno na scenu donese njenu raspomamljenu čulnost, neobuzdani Eros, ali i snažan unutrašnji sukob zbog nemogućnosti da ga ostvari, usled brojnih društvenih prepreka. Sa druge strane, uprkos njenom nespornom šarmu i slatkoći, u fizičkoj pojavi joj fali fatalnosti žene koja celo mesto okreće naglavačke. Nebojša Dugalić u ulozi efendi Mite je tačniji onda kada je suptilniji, u intimnijim ili ispovednim scenama. Odgovarajuće je izražena njegova brižnost prema Sofki, kao i priznanje supruzi Todori da nikada nije bio srećan. U drugom delu predstave, kada se vraća kao kavgadžija koji brutalno rastrže Sofkinu sreću, tražeći novac od Tomčeta, znatno je manje uverljiviji zbog preterane siline izraza.

Nenad Jezdić igra gazda Marka kao neotesanog bogataša, seljaka sa zlatnom kajlom oko vrata, koji od prve pojave na sceni izaziva smeh. Njegova igra je nesporno komički zavodljiva po sebi, ali je problem u tome što ona stilski ispada iz celine, ne pripada organski ovoj predstavi, simboličkom realizmu Stankovićevog dela. Na toj liniji, problem je i sa odlukom da malog Tomču na sceni predstavlja zaista malo dete (Stefan Kalezić), što izaziva skoro parodičan efekat, neprikladan za ovo delo. Tanasije Uzunović u ulozi Arse je realistički precizan, kao i Radmila Živković (Simka), Zlatija Ocokoljić Ivanović (Stoja), Nikola Vujović (mutavi Vanko), Ljiljana Blagojević (Magda). Likovi Stane (Dušanka Stojanović Glid) i Todore (Nataša Ninković) nisu dovoljno zaokruženi, kao ni Tomče (Pavle Jerinić) kome fali prirodnosti.

Scenografija Vesne Popović je atraktivna u pogledu forme, tmurno sivi zid koji definiše prostor igre, vizuelno se uklapa u atmosferu opšteg sivila. No, činjenica da se sa njim ništa bitnije ne dešava tokom odmotavanja radnje, čini ga pukim dekorom, opštost simboličkog značenja zida ne zadovoljava. Funkcionalnije je iskorišćeno prisustvo stabla koje se diže i pada sa promenom toka i vremena radnje, donoseći neku dinamiku i  obrise simboličkog značenja. Kostim i rekviziti su prikladno savremeni, što u pojedinim prizorima ima dopadljiv učinak, na primer, upotreba nameštaja iz Ikee (kostimograf Marina Vukasović Medenica).

Iako je karakterišu značenjske i stilske nedoslednosti, Neškovićeva „Nečista krv“ funkcioniše na melodramskom nivou, sugestivnog izražavanja svevremene tragičnosti ženske sudbine u patrijarhalnom ustrojstvu sveta. Na sceni se povremeno dostiže snažna atmosfera nepodnošljive težine postojanja, koju bitno gradi i zvučna zavesa, instrumentalna muzika isprepletana sa uznemirujućim šumovima (kompozitorka Anja Đorđević). Taj štimung dolično odražava osobenost Stankovićevog poetskog naturalizma, napetog sudara neobuzdane čulnosti i pogubnog materijalizma u sprezi sa malograđanštinom.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 26.4.2019. godine

 

O starosti, mladosti i radosti

„Šuplji kamen“, prema tekstu Nikolaja Koljade, režija Tatjana Mandić Rigonat, UK Vuk Karadžić i „Bolivud“, tekst i režija Maja Pelević, Narodno pozorište u Beogradu, scena „Raša Plaović“

Nikolaj Koljada u „Šupljem kamenu“ ispisuje živote starih ljudi, u svom prepoznatljivom stilu, tragikomičnom, nabujalo životnom, nesputano razigranom (prevod Novica Antić). Protagonistkinje su tri starije gospođe koje uživaju u čarima Miholjskog leta, ne prestajući da traže ljubav i uzbuđenja. Imajući u vidu da su akterke nekadašnje nastavnice maternjeg jezika i književnosti, njihovi dijalozi sadrže reference na dela ruske literature. Posebno su zanimljivi autoironični komentari na Čehovljeve „Tri sestre“, pri čemu se Koljadin trio može posmatrati kao komičniji i rasterećeniji pandan Čehovljevim junakinjama, manje melanholičan, a više opijen magijom života.

Predstava u režiji Tatjane Mandić Rigonat odvija se na prostranoj, koloritnoj sceni, bašti koja je ambijentalno ogledalo rascvetanog erosa (scenografija Tatjana Mandić Rigonat i Ivana Vasić, kostimografija Ivana Vasić). Scenski tekst je skraćen u odnosu na originalni komad, što je dovelo do pohvalnog zgušnjavanja dinamike događaja. Takođe, u predstavi su likovi gospođa stariji u odnosu na Koljadin tekst, dok je Galinina snaha Natalija mlađa, čime su se produbili generacijski raskoraci.

Foto Emilija Gajic / UK VUK

Pored tematski i stilski inspirativnog Koljadinog teksta, najveći kvalitet predstave je neodoljivo šarmantna gluma, utopljena u bezgraničnu radost igre. Ljiljana Stjepanović je Larisa, nastavnica fizike u penziji, racionalnija i grublja od zanesene Galine (Branka Petrić) i osetljive Vere (Rada Đuričin). One imaju romansirane, ozarene poglede na svet, koje Larisa komički efektno razduvava, gradeći sukobe u njihovoj grupi. Milan Lane Gutović je Igor Petrović, Galinina novopronađena ljubav, sanjar, bivši violinista u operi i obožavatelj pozorišta. Katarina Marković je naelektrisano ogorčena Natalija koja raskopava napeto polje generacijskih sukoba. Oni još dublje afirmišu život, kroz isticanje njegove prolaznosti, posebno osvešćene u opoziciji između plahovite mladosti i iskusne starosti. Shvatanje sveta koje vrvi od blaženosti pred životom je bitan kvalitet ove predstave kojoj, na drugoj strani, fali raskošnijeg, čarobnijeg scenskog jezika.

Dok predstava „Šuplji kamen“ slavi starost, „Bolivud“ Maje Pelević je oda mladosti. Ostvarena u formi parodičnog muzičkog pozorišta, ona nema veće umetničke ambicije, pa ni domete (kompozitorka Anja Đorđević, koreograf Igor Koruga). Radnja se dešava u malom gradu, gde stiže bolivudski producent koji namerava da kupi fabriku „Mladost“ i napravi studio.

Scena je upadljivo kičasto dizajnirana, sa šljaštećim šljokicama i razhmahano cvetnim kostimima (scenograf Igor Vasiljev, kostimografkinja Marina Vukasović Medenica). Miloš Đorđević, Jelena Đokić, Danijela Ugrenović, Suzana Lukić, Pavle Jerinić i Bojana Đurašković, uz pratnju muzičara Nevene Pejčić, Aleksandra Solunca i Danila Tirnanića, nastupaju često horski, kolektivno. Na taj način se odražava kolektivni duh radničkog života, kao i pozorišta, gde glumci spremaju priredbu za bolivudskog producenta. Igra je teatralna, plakatska, preovlađujuće jednodimenzionalna, u skladu sa opštom parodičnošću. Izdvojićemo nastup Miloša Đorđevića koji komički ubedljivo parodiju razvlači preko granica, izoštravajući značenja nagomilanih društvenih apsurda. Osobena je i igra Suzane Lukić, kao mlade glumice, koja u jednoj sceni skida sa sebe odbrambenu, parodičnu masku. Ogoljava se i u ispovednom tonu dirljivo govori o današnjem nezavidnom položaju mladih glumaca, dužničkom ropstvu u kojem žive. Šteta je što ovakvih scena nema više, jer bi one donele dublje, katarzičnije slojeve značenja, koji bi značenjski upotpunili predstavu, zabavnu i šarmantnu, ali nedovoljno slojevitu.

Foto Narodno pozoriste u Beogradu

U muzičko-parodično tkanje „Bolivuda“, taj energično rasplamsani svet buketa i šljokica, ležerno su uvedeni kritički komentari o vremenu u kome živimo – tranzicionom preživljavanju, stradanju siromašnih, sveprisutnoj politizaciji, premaloj brizi za kulturu, otporu prema migrantima. Oni su suštinski razlog postojanja ovog autorioničnog kič spektakla koji pokušava da razgradi društvene naopakosti.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 28.5.2018.

Drame žena u patrijarhalnim svetovima

„Dom Bernarde Albe“, Federiko Garsija Lorka / Ana Grigorović, Narodno pozorište u Beogradu i „Severoistok“, Torsten Buhštajner / Jana Maričić, Bitef teatar

Lorkina drama „Dom Bernarde Albe“ (1936) je nesporno značajna u istoriji pozorišta, zbog svojevrsnog poetskog stila, ali i zato što predstavlja dokument o jednom patrijarhalno-ruralnom društvu. Ipak, Slobodan Selenić je sa pravom pisao da Lorkine drame imaju veću poetsku nego dramsku snagu, veće literarne nego teatarske vrednosti. Takođe, za osnovni sukob u „Domu Bernarde Albe“, između rigoroznog tradicionalnog morala i vulkanskih strasti, ne može se reći da je ovde danas aktuelan. Lorkin sugestivan opis ograničenog položaja žena u zatvorenom društvu, dramu njihove skučenosti i nemogućnosti izbora, u tom ekstremnom obliku ne prepoznajemo kao naš problem. Zato je u osnovi diskutabilna odluka da se ovaj komad postavi na scenu.

Foto V. Zakic

Rediteljka Ana Grigorović i dramaturškinja Vanja Nikolić su napravile pohvalne pomake u pravcu značenjskog osavremenjivanja radnje. U predstavi je akcentovan motiv malograđanskog ogovaranja koji nam je i danas blizak. Glumice su vešto predstavile lica drame pogubnog patrijarhata, sredine u kojoj smrt definiše život, i simbolički i konkretno. Svetlana Bojković igra sluškinju Ponsiju, neposrednu i prodornu, najljudskiju u tom okruženju. Neumoljivo tvrdu, gordu i vojnički strogu Bernardu autoritativno predstavlja Dara Džokić. Ćerke koje su prinuđene na poslušnost i krajnju egzistencijalnu skučenost igraju Suzana Lukić, Sloboda Mićalović, Zorana Bećić, Dubravka Kovjanić i Zlatija Ocokoljić Ivanović.

Tragičan kraj je u predstavi provokativno rešen. Nakon raspleta događaja ostaje samo tišina, što su i Bernardine poslednje reči u komadu. Rediteljka je na tom mestu ukinula govor – poslednje replike teksta se ne izgovaraju, već se projektuju u pozadini. Ovim brehtovskim postupkom je izgrađena emotivna distanca prema događajima, čiji je smisao izoštravanje kritičke svesti gledalaca. Uprkos dramaturško-rediteljskim pokušajima da se ovaj komad scenski oživi, kao i vrednim glumačkim naporima, predstava „Dom Bernarde Albe“ u celini slabo komunicira sa današnjom publikom.

Tema savremene drame „Severoistok“ Torstena Buhštajnera, čije su akterke takođe isključivo žene, sa druge strane je prodorno aktuelna. Komad ima dokumentarističku osnovu – bavi se događajima koji su se odigrali 2002. godine, u moskovskom pozorištu Dubrovka. Da podsetimo, grupa naoružanih Čečena je tada upala na izvođenje mjuzikla „Severoistok“ i za taoce uzela gledaoce i učesnike predstave. Buhštajnerovu dramu čine uglavnom monološke, fragmentarne i lične ispovesti tri žene koje su bile te večeri u pozorištu, Ruskinje, Letonke i Čečenke. Iz različitih uglova se pripovedaju užasi rata i terorizma, bolne posledice neprekidnih lanaca činjenja nasilja, potpuni gubitak dostojanstva. Ipak, tekstu fali univerzalnijeg tumačenja problema terorizma, na primer filozofskog sagledavanja političkih mehanizama, koji bi mu dali višeslojnost. U ovom obliku se on uglavnom svodi na izazivanje emotivne reakcije gledalaca povodom krvorpolića i bezumlja rata.

Foto Bitef teatar

Rediteljka Jana Maričić jasno vodi scensku radnju. Pred nama se nižu dramatični prizori, izgrađeni na spoju snažne igre glumica, upečatljivih sukoba između svetla i mraka, i uznemirujućih minimalističkih zvukova (kompozicija Božidar Obradinović). Scena je svedeno, stilizovano i elegantno dizajnirana. Par stolica, neonska svetla i prozirna platna u pozadini, iza kojih se akterke avetinjski pojavljuju, označavaju prostor dešavanja radnje, konkretan, ali i univerzalan (scena Jasmina Holbus, kostim Adrijana Pajić).

Predstava je upečatljiva u pogledu transfera doživljaja ratnih užasa. Glumice Katarina Žutić (Ruskinja), Milica Janevski (Letonka) i Jovana Gavrilović (Čečenka) su psihološki verodostojno oživele različite strane patnji žrtava rata. Izazvale su osećanja muke i teskobe, povodom beskrajnih posledica zverstava počinjenih na bojnim poljima. Imajući u vidu situaciju na polju globalne politike, antiratne teme u pozorištu su alarmantno važne. Očigledna je potreba za stalnim podsećanjem na posledice destruktivnih politika u čijoj osnovi se nalaze finansijski interesi, a ne ideološka uverenja koja se formalno nameću. Neophodno je neprestano isticanje da u ratovima nema pobednika, istorija ratovanja je ostavljala za sobom samo gubitnike.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 26.4.2018.

 

 

Slike iz života elita

„Devedesete“, Goran Milenković / Egon Savin, Narodno pozorište u Beogradu i „Noćna straža“, Fedor  Šili / Boris Liješević, Atelje 212

Komad „Devedesete“ Gorana Milenkovića odražava svet kriminalno-političke srpske elite devedesetih godina, okruženje pretnji, osveta, ubistava, silovanja. Svi likovi su ženski, njihovi muškarci su fizički odsutni i nedostupni, iako su korenito prisutni. Najveća vrednost teksta je apsurdno crnohumoran pristup temi, i povremeni upadi britkih verbalnih doskočica koje zalivaju radnju. No, ova drama je značenjski vrlo tanka, likovi su sterereotipni i plitki. Majke, žene i ljubavnice kriminalaca su oblikovane uopšteno, psihološki oskudno. Retki su produbljeniji odnosi među likovima, što je slučaj sa sugestivnom drugom i četvtom scenom, između ćerke i majke.

Foto Narodno pozoriste

Scenski prostor je upečatljivo sveden i svevremen, simbolički je podeljen na nekoliko planova, preliven različitim bojama (scenograf Vesna Popović). Kostimi odgovarajuće prate značenja likova i duh vremena, modu dizelaša, okrutnih tabadžija i lako dostupnih žena (kostimograf Stefan Savković). Songovi Borisava Bore Đorđevića delotvorno dopunjuju radnju, idejno se nadovezuju, pojačavaju snagu odigranih događaja. Čujemo ih između scena, kao komentar na teme sveprisutnog kriminala, pedofilije, društvene propasti i ljudske iscrpljenosti, otelotvorene Sodome i Gomore.

Reditelj Egon Savin je suptilno izgradio atmosferu pretnje, klaustrofobije, nepodnošljive težine postojanja. Glumice su nadahnuto razigrale ovaj nakaradni svet, sistem izvnutih vrednosti. Olga Odanović je izvrsna kao Ranka, muškobanjasta  i gruba, što se može shvatiti simbolički, kao sredstvo opstanka u svetu surovih muških principa. Povremeno je i nestašna, apsurdno komična, pajac beketovskog tipa, drugačijeg karaktera od njene tmurnije prijateljice Zore (Radmila Živković). Anastasia Mandić spretno igra atraktivnu Lenu, ljubavnicu nedavno upokojenog sudije Vujića. Milica Gojković je izuzetna kao njena pobunjena ćerka Ceca, u debeloj senci majke, takođe muškobanjsta i prgava. Dragana Varagić svedeno prikazuje Vujićevu ženu Sonju, kojoj je smrt supruga donela slobodu. Uprkos veštoj glumačkoj igri i funkcionalno svedenoj režiji, „Devedesete“ su u celini skromnih umetničkih dometa, zbog vrlo ograničenih vrednosti dramskog teksta.

Prošle nedelje je ostvarena još jedna praizvedba savremenog srpskog teksta, „Noćna straža“ Fedora Šilija. Ovaj komad je žanrovski i stilski sasvim drugačiji od „Devedesetih“, ali im je zajedničko bavljenje društvenim elitama. Radnja „Noćne straže“ se dešava u Beogradu tridesetih godina prošlog veka, među osiromašenim bogatašima, trgovcima pred bankrotom. Bliska britanskoj komičkoj tradiciji, delima Reja Kunija ili P. G. Vudhausa, ova vrsta domaće komedije je u našem savremenom pozorištu izuzetno retka. Šilijev vodvilj otkriva porodicu Miloša Vladisavljevića koji kroz kalkulantske brakove nastoji da zadrži lagodan, parazitski život.

Režija Borisa Liješevića je veoma uspešno, bez padova u ritmu igre, uz podršku preciznih glumaca, tečno razigrala ovaj hohštaplersko-dekadentni svet. Na sceni pratimo borbu oca i sina za srce jedne devojke, Sofije (Tamara Dragičević). Otac Miloš (Nenad Ćirić) je nadmeni sebičnjak, dok je njegov smeteni sin Petar (Uroš Jakovljević) zbog nevinosti smatran glupim. Miloševa ćerka Nina (Jelena Petrović) je zavodljiva verenica komički efektnog skandinavskog gorostasa Torvalda (Stefan Bundalo). Ipak, Nina je u iskušenju da padne pod čarima grofa Andrenjija, neumornog ljubavnika koga sa izvanrednom lakoćom igra Gordan Kičić. Gorica Popović takođe ubedljivo predstavlja njegovu tetku Magdu, kleptomanku koja se nameračila da zdipi Rembrantovu „Noćnu stražu“. Jelena Đokić je usamljena i raskalašna markiza Jelica, a Jelena Stupljanin druga Miloševa ćerka Marija, odlučno pobunjena revolucionarka. Bojan Žirović je komički probojan kao dadaistički pesnik Milenko, zbog snažno ironičnog i apsurdno teatralnog nizanja pseudo-filozofskih nonsensa.

Foto Atelje 212

Scenski prostor predstavlja dom Vladisavljevića, uokviren maštovito stilizovanim ramom koji utvrđuje ove prizore iz života elita kao neku muzejsku sliku. Shvatamo je metaforički, kao odraz jednog izolovanog i samodovoljnog sveta (scenografija Valentina Popržan). Taj prikaz je scenski oblikovan sa glavnim ciljem da zabavi publiku, u čemu nedvosmisleno uspeva. Ipak, on ima tamno naličje i kritički smisao, raskrinkavanja društva u kome je otimanje novca osnovni pokretač postojanja.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 6. 4.2018. godine