O robotima i ljudima

“Rolerkoster”, Jelena Kajgo/ Milica Kralj, Atelje 212

Dramski tekst “Rolerkoster” Jelene Kajgo je savremena komedija koja se efikasno razračunava sa problemima našeg vremena, razotkrivajući njihova prikrivena značenja. Radnja se gradi oko odnosa između majke Ljiljane i ćerke Ane, koja se udala i započela novi život u Londonu, što je polazište komičkog bavljenja nacionalnim i verskim identitetima, ambivalentnim uticajima novih medija i tehnologija na svakodnevni život, zatim bračnim i ljubavnim temama, društvenim položajem žene, kao i apsurdima političke korektnosti. Tekst je podsticajan zbog upadljive savremenosti, britkih zapažanja i katarzičnog humora, pri čemu treba napomenuti da je naročito dragocen jer se na našim repertoarima u poslednje vreme retko postavljaju savremene domaće komedije, koje inteligentno pogađaju neuralgične tačke našeg vremena.

Rediteljka Milica Kralj radnju i likove postavlja stilizovano realistički, na scenski prostor koji nije mnogo promišljeno rešen. Na početku je scena pretrpana slojevima dekora, komadima fasada, zastora i zavesa, koji se sa razvojem radnje podižu, oslobađajući postepeno prostor igre (scenograf Milica Bajić Đurov). Takvo utvrđenje prostora na početku nije najfunkcionalnije, a još manje je estetski vredno, što se može označiti kao najslabiji segment predstave. No, zahvaljujući vrednostima teksta drame i predanoj igri glumaca, gledalac uspeva da zanemari ove mane. Kasnije će se, sa produbljivanjem radnje, uvesti i korišćenje ilustrativnih video projekcija koje prikazuju video nadzor Aninog doma u Londonu, ulazak članova porodice u stan itd. Ni one nisu baš estetski zadovoljavajuće, kao ni fotografije koje se projektuju na kraju predstave, komentar Ljiljaninih poetičnih sećanja na mladost.

Foto Boško Đorđević

Dara Džokić razigrano i slojevito predstavlja Ljiljanu, psihološki verodostojno, ali i komički sugestivno izražavajući njenu tvrdoglavost, odlučno čuvanje nacionalnog identiteta, kao i otpor prema vrtoglavom razvoju tehnologije. Taj otpor će doživeti ironičan obrt, sa razvojem njenog prijateljstva sa Šilom, robotom u londonskom stanu, koji je vrlo dopadljivo uobličen – igra ga Teodor Vinčić, kao suptilno automatizovanog slugu. Katarina Marković gradi lik prodorne i pragmatične Ane koja se na početku udaje za Adama (Petar Mihailović), Jevrejina i istoričara po profesiji koji takođe tvrdokorno čuva porodičnu tradiciju, sukobeći se sa Ljiljanom. Jelena Petrović psihološki delikatno predstavlja lik Anine prijateljice Svetlane koja se spanđava sa Aninim bivšim momkom Emilom (Petar Mihailović). Milica Mihajlović igra Lanu, Hrvaticu, vizuelnu umetnicu sa kojom Ana sarađuje u Londonu, u galeriji gde radi, jedva sastavljajući kraj sa krajem. Kroz njihov odnos se otvaraju i pitanja funkcije umetnosti, što u određenoj meri asocira na komad “Art” Jasmine Reze. Da li umetnost treba da eskapistički ulepšava stvarnost, ili treba da bude njen realan (sumoran) kritički odraz, poput Pikasove “Gernike”? Odgovor na ovo pitanje ostaje otvoren, kao i odgovori na dileme o tehnološkim promenama u našem svetu: da li one poboljšavaju ili srozavaju međuljudsku komunikaciju? Ovi intelektualni izazovi predstave su jedan u nizu njenih vrednih slojeva, odraza sveta pred pucanjem.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 6. aprila 2022. godine

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s