Bez čuda u Šarganu

“Čudo u Šarganu”, prema drami Ljubomira Simovića, reditelj Jagoš Marković, Jugoslovensko dramsko pozorište

Polazeći od “Čuda u Šarganu” (1974) Ljubomira Simovića, jedne od najboljih drama u istoriji srpskog pozorišta, apsurdne, realističke, ali i fantastične pripovesti koja se odvija na periferiji Beograda, reditelj i autor adaptacije teksta, Jagoš Marković gradi predstavu kružne strukture, drugačije u odnosu na originalni tekst. Predstava se završava prizorom kojim je i počela, govorom političara Vilotijevića, čujnim u pozadini, u kafani “Šargan”, gde se radnja dešava. Nakon pada sa govornice, tog konkretnog i simboličkog prostora moći, on se na nju trijumfalno vraća. Pojačanje motiva Vilotijevićevog povratka na vlast, koji se u tekstu naslućuje, ali se ne dovodi do kraja, izoštrava politička značenja predstave. Reč je o efektnom dramaturškom rešenju, koje se može tumačiti kao oznaka večnog vraćanja istog, snažan komentar političke stvarnosti, naše (večne) zarobljenosti u istom krugu ponavljajućih laži. Sa druge strane, realizacija te ideje u predstavi je mogla da bude veštija i funkcionalnija. Završetak je previše odložen i otegnut, i kao takav urušava dinamiku igre umesto da donese ubedljivu tačku.

Reditelj likove i radnju postavlja u prepoznatljivom maniru, na scenu ovaj put preplavljenu vodom, zbog kiše koja neprestano pada. Likovi gacaju u gumenim čizmama, u vodi skoro do kolena, vizuelno dočaravajući opštu kataklizmu. A pozornica je pretrpana, stolicima, stolovima, stepenicama, ali i kontejnerima, namećući značenje da je kafana, taj presek društva, jedno đubrište, takođe konkretno i simboličko (scenografija Jagoš Marković, kostim Lana Cvijanović). Ove sumorne prizore prati i sentimentalna narodna muzika, takođe karakteristična za rediteljevu poetiku, koja odgovarajuće pojačava setne tonove.

Foto Nebojša Babić

Na planu režije i scenografije, prizori koji su na početku postavljeni, tokom razvoja dvosatne radnje, ne menjaju se značajnije. Nema scenskog razmaštavanja, nema bitnijih promena u prostoru, nema opojnijih rešenja. A ona se naročito očekuju, imajući u vidu magičnost i slojevitost Simovićeve drame, elemente iracionalnog i fantastičnog, koje donose čudesni likovi natprirodnih moći. Zbog tog odsustva scenskog razigravanja i razgranjavanja, predstava povremeno pada u monotoniju. U celini se može reći da je ona izgrađena na nesumnjivom bogatstvu vrednosti Simovićevog teksta i takođe nesumnjivim kvalitetima igre glumaca, preovlađujuće izvajane na groteski, ali i da pri tome ne uspeva da scenski otelotvori punu magiju drame.

Anita Mančić upečatljivo igra Ikoniju, iskusnu vlasnicu kafane koja je videla tušta i tma patnje, pa je često zagledana u daljinu (praznine). Tamara Dragičević takođe virtuozno igra lik Gospave, prekaljene prostituke, praktične i jake na površini, koja na kraju ipak otkriva ranjivost, preplavljena razočarenjem i samoćom. Marko Janketić specifično i upečatljivo stvara lik Mileta, političkog aktiviste i ljigavca koji se dodvorava Vilotijeviću (Nebojša Dugalić). Njegov govor tokom većeg dela predstave slušamo preko razglasa, dok ga na sceni, u kafani, vidimo u trenutku pada, kada je slab i kukavan, sve dok politički ne vaskrsne. Sanja Marković je izuzetna u ulozi Cmilje, groteskno oblikovane, kvrgave i nesnađene sirotice, Ikonijine kelnerice koja sanja da ukeba muškarca za skućavanje. Neuspeli pokušaj doživljava sa Anđelkom (Miodrag Dragičević), otresitim, grubim i šepavim prestupnikom, pa svoj san kasnije ponovo pokušava da ostvari sa Stavrom (Miloš Samolov). On je jedna beketovska figura, povučenjak, kafanski inventar koji veći deo radnje sedi u ćošku i čita novine. Jovana Belović takođe markantno igra Jagodu, još jedan nesrećni ženski lik koji sa udajom neuspešno pokušava da se izbatrga iz mulja neživota. Nenad Jezdić je čudotvorni Prosjak, odrpan i neupadljiv, diskretno mudar prometej koji plemenitim delima donosi i nevolju, problematizujući smisao činjenja dobrog u svetu naopakosti. Boris Isaković je nenametljivo izražajan u građenju lika Skitnice, jednog u nizu živopisnih likova koji u tekstu drame doprinose otvaranju značenjski sugestivnih pukotina između onostranog i ovostranog. Ljubomir Bandović je Manojlo, odvažni Kapetan, a Aleksej Bjelogrlić mlađi vojnik Tanasko, poslušan i bezazlen. Oni su priviđenja, duhovi koji treba da označe prisustvo metafizičkog, tragove čudesa koji u celini predstave nisu dublje ucrtani, zbog nedostatka scenskih sredstava izvan polja glumačkog izraza.  

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 17. aprila 2022. godine

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s