„M.I.R.A.“, koncept, režija i dizajn scene Andraš Urban, Bitef teatar
Polazeći od prilike obeležavanja tridesetog rođendana Bitef teatra, odnosno lika i dela Mire Trailović, Andraš Urban je izgradio predstavu koja istražuje današnje nasleđe avangarde, ali i vreme u kome živimo. Fragmentarno strukturirana, „M.I.R.A.“ donosi spoj apsurdno komičnih scena, polemičkih i autoironičnih diskusija o uticaju Bitefa na naše pozorište, ali i svrsi teatra uopšte (dramaturgija Vedrana Božinović). „M.I.R.A.“ nije linearna, muzejska rekonstrukcija biografije Mire Trailović, niti neupitna oda ovoj značajnoj rediteljki koja je osnovala Bitef festival i teatar. Naprotiv, predstava je nikla iz žestokih sudara odraza njenih učinaka za srpsko pozorište i društvo, u duhu bitefovskog nasleđa, ali i Urbanovog autorskog rada. Tradicija se ovde, sasvim opravdano, shvata eliotovski, kao živo polje, mesto uspostavljanja aktivnog dijaloga između sadašnjosti i prošlosti.
Predstava počinje dostojanstvenim stupanjem na scenu glumice Mirjane Karanović koja harizmatično otelotvoruje Miru Trailović (dizajn scene Urban, kostimograf Marina Sremac). Na goloj sceni, obučena u bundu, želi nam dobrodošlicu, tvrdeći da je pozorište mesto suočavanja sa strahovima i istinom, koji oslobađaju, kroz bol. Kaže da nas neće lagati, a zatim skida sa sebe bundu, ostajući pred nama nagih grudi. Tako se na samom početku simbolički uspostavlja igra korenitog razotkrivanja, ličnog i društvenog. U tom smislu, predstava se može tumačiti kao ritualni put koji vodi do oslobađanja, izvođača i gledalaca, kroz smešu bola, iznenađenja i apsurdne komike.
Scenska igra pripada nasleđu avangarde, u sudaru komičkog apsurda i fizičkog egzibicionizma, koji lome malograđanski duh. Pored Karanovićeve, predstavu izvode glumice Suzana Lukić, Anđela Jovanović, Isidora Simijonović i Gorica Regodić. One se bez pardona daju, ogoljavaju, energično izbacujući frustracije ovog vremena. U njihovu igru su važno utkani fizički izražaji, epileptični pokreti tela, psihodelični, grčeviti grcaji u tami, odrazi očajničke potrebe za probijanjem mraka, nalaženjem svetla. Ove reprezentativne scene buncanja tumačimo kao reakciju na prethodno scensko oživljavanje čuvenog političkog govora Slobodana Miloševića na Ušću, kojem je i Mira Trailović prisustvovala, a koji je anticipirao pakao devedesetih. Ekspresivne prizore batrganja u tami dovodimo u vezu sa shvatanjem pozorišta kao rituala, Artoa i Grotovskog, teatra surovosti koji razjeda društvenu kugu. U vezi sa time, izvođačko telo je šamansko, sredstvo čišćenja od nataložene prljavštine savremene istorije, čije posledice još živimo. Nakon grozničavih scena koje otelotvoruju devedesete godine, doživljavamo svojevrsnu katarzu kroz razorni song kompozitorke Irene Popović Dragović, uobličen na potresnim stihovima Danila Kiša, posvećenim Miri Trailović („Na vest o smrti gospođe M.T.“). Glumice ih izvode zaista moćno, horski, bespoštedno izazivajući provalu emocija (muzičari Danilo Tirnanić i Ivan Mirković).
Za dinamiku ove vredne predstave su važne upadljive smene različitih osećanja, koje vrtoglavo voze gledoca kao na roler-kosteru, od tragedije do groteske, koje deli porozna granica. U tom smislu ćemo izdvojiti apsurdno komičnu scenu trućanja nagih grudi izvođačica, infantilno obojenu himnu nonsensa, koja odgovarajuće prati košmarne prizore kritičkog oživljavanja aktuelne stvarnosti.
Osobenu scensku izazovnost gradi i izbor Mirjane Karanović za ulogu Mire Trailović. Naročito snažnu autoironiju uspostavlja scena u kojoj ostale glumice blate rad Karanovićeve u njenom stvarnom životu, zbog takozvanih antisrpskih uloga, dok ona mirno i dostojanstveno stoji na sceni. Ovaj upečatljivi polemički prizor je igra o drugoj Miri, takođe hrabrom borcu za slobodu umetničkog izražavanja, i važna metaforička situacija, provokativni odraz našeg vremena i klime u kojoj živimo.
U predstavu se bitno uključuje i publika, najeksplicitnije u sceni u kojoj treba da glasamo da li se Bitef kod nas „primio“ ili ne. Tada se simbolički pale svetla u celoj sali, podstičući nas da razmišljamo o današnjim značenjima pozorišta, njegovoj društvenoj funkciji, pitanjima finansiranja. Na taj način se zaokružuje i ritualni smisao predstave, deljenog vremena izvođača i gledalaca koji postaju učesnici, izvođači. Ona je dostojno obeležila trideseti rođendan Bitef teatra, nastalog u brukovski shvaćenom praznom prostoru nedovršene evangelističke crkve, koji se kroz godine ustoličio kao sveto mesto osvajanja sloboda.
Ana Tasić
Kritika je objavljena u Politici, 9. marta 2019. godine
anasttasic.wordpress.com 