Tag: Andras Urban

Sumnjiva lica našeg vremena

„Sumnjivo lice“, prema komediji Branislava Nušića, reditelj Andraš Urban, Narodno pozorište u Beogradu, scena Raša Plaović

Polazeći od Nušićevog „Sumnjivog lica“, oštre političke satire o vlasti, ali i vodvilja gogoljevskog humora, Urban je na scenu doveo njegovo radikalno, postdramsko čitanje (dramaturzi Molina Udovički Fotez i Kata Đarmati). Gledali smo urbanovski ironičnu i vrlo brutalnu verziju „komada sa pucanjem i pevanjem“, trilersku dramu sa aromatičnim začinima drugačije komike (kompozitor Irena Popović Dragović). Urban je potisnuo vodviljske, pliće sastojke Nušićeve gogoljijade, izbacujući u prvi plan njeno tamno naličje. Istanjena je bezazlena sočnost kretenluka provincijskih službenika, dok je izoštrena njihova zloćudna surovost. U prvi plan su gurnuti motivi ulizištva, straha od egzistencijalne nesigurnosti, kao i slepe poslušnosti sistemu – karakteristike našeg vremena.

Slobodan Beštić je ubedljivi kapetan Jerotije Pantić, vođa licemerno-kukavičkog krda birokrata, dijaboličan, jezivo hladan. Ne obavija ga razdragani nušićevski humor, već gruba, beskompromisna odlučnost na putu osvajanja višeg ranga političke moći. Nemilosrdno je fizički surov prema ženi Anđi (Nela Mihailović), neosetljiv na potrebe ćerke Marice (Suzana Lukić), ovde nabijene eksplozivnim besom, posledicom sveprisutnog nasilja. Jerotijevi saradnici, Vića (Pavle Jerinić), Žika (Nikola Vujović), Milisav (Hadži Nenad Maričić), Tasa (Nebojša Kundačina), Josa (Dragan Nikolić), podsećaju na Sterijine rodoljupce. Beskarakterni su ljigavci koji se razmeću hrabrošću, tokom horskog pevanja vojničkih pesama, ispijanja piva i pucanja na zastavu EU, dok su zapravo tronje koje hvataju maglu sa prvom najavom opasnosti.

Foto Narodno pozorište

Humor u predstavi se najčešće izliva iz novih izvora, izvan živopisnog nušićevskog sveta mamurnih baraba, donoseći njegovu idejnu i komičku nadgradnju. Scenska komika izleće iz upadljivo maštovite obrade likova, na primer sreskog špijuna Alekse Žunjića, koga harizmatično igra Miloš Đorđević. Aleksa značenjski opravdano i komički efektno menja obličja. Od urnebesne transvestitske pojave u šljaštećoj crvenoj haljini koja vrišti u preovlađujućoj postavci svedeno tamnih kostima, preko popovske odore, do smehotresnog dolaska u dvodelnom kupaćem kostimu, kao da je na izboru za misicu (kostimograf Marina Sremac). Na liniji metaforičkog značenja transvestije, društvenog izigravanja i prerušavanja, treba pomenuti da je gazda Miladin postao Miladinka (Anastasia Mandić).

Foto Narodno pozorište

Izvor komike u predstavi je i autoironična teatralnost, kroz dodate situacije pozorišta u pozorištu, kao i neočekivani obrti koji provociraju publiku, recimo scena mogućnosti tragičnog raspleta. Uključeni su sugestivni savremeni detalji koji se odnose na aktuelnu stvarnost, na primer komentari o odlukama žirija o nagradi „Sumnjivo lice“. Razigrano je komičan i niz tipično urbanovskih začina, recimo u prizoru spremanja za lov na sumnjivo lice. Tada banda činovnika otkriva majice sa slikama Putina i Draže Mihailovića, planirajući da opkoli hotel „Evropa“. To je u celini metaforički podsticajna situacija, tipična za ovu vrednu predstavu, razorno savremenih, metaforičkih značenja.

U analizi Nušićeve komedije, Ljubomir Simović je zapisao da su sumnjivi u stvari oni koji su dužni da otkriju i uhapse sumnjivo lice. To značenje prepoznajemo u dvanaestoj sceni Urbanove predstave, skupu činovnika, kada čitaju depešu koja otkriva da traženo sumnjivo lice nema lični opis. Onda svi brže-bolje skidaju fantomke sa svojih lica, kako se možda ne bi shvatilo da su oni ta sumnjiva lica, a ne siroti Đoka (Bojan Krivokapić) na koga su se okomili. U pogledu drastičnog brutalizovanja Nušićeve radnje koja korenito karakteriše Urbanovu režiju, reprezentativna je scena krvoločnog mučenja nedužnog Đoke, uz indikativnu pratnju žive muzike na harmonici.

Dizajn je sveden, šest fotelja, mikrofoni i zid sa nizom vrata određuju scenu, na početku umivenu, u skladu sa relativno mirnim i konvencionalnim startom radnje (scenografija Urban). Kako se događaji zahuktavaju i vrtlog aktivnosti horde činovnika postaje sve razuzdaniji, pozornica se pretvara u đubrište. Umazana krvlju nedužnih žrtava policijskog iživljavanja, zatrpana samlevenim fotografijama Đinđića, Ćuruvije, Dade Vujasinović i drugih, scena postaje groblje pravde i istine. Sahranila su ih stvarna sumnjiva lica, sakrivena iza fantomki.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 25. juna 2017.

 

Advertisements

Etika je estetika?

Evroregionalni festival TESZT u Temišvaru

Od 22. do 29. maja u Temišvaru je održano deveto izdanje evregionalnog festivala „TESZT“, u organizaciji mađarskog rumunskog pozorišta „Čiki Gergelj“. Ovogodišnji festival, koji u regionu postaje sve značajniji, otvorila je premijera predstave „Mađar“ reditelja Andraša Urbana, koprodukcija teatara „Čiki Gergelj“ i subotičkog „Kostolanji Deže“. Osim ove Urbanove predstave, na festivalu je igrana i njegova „Kratka priča o Antihristu“, produkcija Bitef teatra, i još jedna srpska produkcija, „Dogvil“ Kokana Mladenovića, koja je obrala brojne uspehe u regionu. U ovom tekstu ćemo se fokusirati na četiri predstave koje su formalno neobične, eksprimentalne, svaka na svoj način, a ta njihova formalna ekscentričnost je u funkciji istraživanja bitnih društveno-političkih pitanja.

 „Mađar“ je neverbalna, fizički i muzički snažna predstava, bazirana na jakim simboličkim prizorima koji problematizuju mađarski nacionalni identitet i istoriju,  poziciju mađarske manjine u Rumuniji,  kao i odnos Mađara prema Evropskoj Uniji. Glumci Borbelji Emilija, Čata Žolt, Eder Eniko, Lorinč Rita, Simo Emse, Čumbil Oršolja, Kiš Aniko, Kučov Boris, Imre Elek Mikeš i Nađaboni Emese  igraju skoro neverbalno, jedine reči koje se mogu čuti su na engleskom jeziku, pri čemu su bitno ironično konotirane. Par reči se takođe može čuti u songovima, ali vrlo svedeno, više u funkciji ritma, nego njihovih stvarnih značenja. Muzika kompozitorke Irene Popović Dragović je ovde posebno u funkciji buđenja iskonskog, arhetipskog, ritualnog, paganskog. Snažna je i često uznemirujuća na senzualnom planu, i u tom pogledu odgovarajuće prati upečatljive scenske slike. One su provokativne, brutalne, akteri se deru, vrište, dahću, pužu po zemlji, doživljavaju nasilje ili ga čine. Na početku akterima odsecaju jezike, pa ih lupaju i prepariraju na dasci za meso, kao da su za prehranu. Tako se simbolički sugestivno, i naravno urbanovski ironično, određuje smrt jezika. Ovaj intrigantni prizor tumačimo kao znak razračunavanja sa podelama koje stvaraju nacionalne razlike, gde je jezik temelj nacionalnog identita, što je jedna od glavnih ideja u predstavi. Izbor njene bazično neverbalne forme je, dakle, krajnje političan.

Scena iz predstave “Madjar”, foto TESZT

Na festivalu smo imali prilike da vidimo i mađarsku predstavu „Tvoje kraljevstvo“, prema pričama Šandora Tara, u režiji Čabe Horvata, a u koprodukciji budimpeštanskih uglednih institucija Forte i Trafo. Tar je jedna od kontroverznijih i tragičnijih figura mađarske književnosti, prevashodno zbog posledica uključivanja u službe bezbednosti. Tekst ove predstave je nastao na osnovu njegovih kratkih priča, tematski usmerenih na pitanja mentalne nestabilnosti i dezintergacije, kao i na sudbinu radničke klase. Likovi su u radničkim, plavim odelima, najčešće su kolektivno prisutni na sceni, kao članovi hora, ali i simboličkog radničkog kolektiva. Iz grupe se izdvajaju pojedinačne priče nezadovoljnika životom, karakteriše ih korenito siromaštvo, napeti porodični odnosi, neispunjena očekivanja.

Scenski prostor upečatljivo stvaraju delovi razbijenih zidova od pločica sugerišući da se radnja dešava u nekakvom javnom toaletu, okolo je takođe naslagana gomila plastičnih cevi, po kojima ponekada akteri akrobatski balansiraju. U vezi sa time, najzanimljiviji aspekat ove predstave je njen stil igre, veoma stilizovan splet pevanja, krutih telesnih pokreta, u koje su uključeni i elementi novog cirkusa. Horvatov osoben scenski jezik, teatralizacija pokreta aktera je njegov vid problematizacije društveno-političkih pitanja, bavljenja životima obespravljenih, ponižavanih i uvređenih o kojima je Tar detaljno pisao.

Scena iz predstave "Tvoje kraljevstvo", foto Kővágó Nagy Imre
Scena iz predstave “Tvoje kraljevstvo”, foto Kővágó Nagy Imre

Na devetom Testu smo imali prilike da vidimo još jednu predstavu vrlo stilizovanog izraza, teatralizovane, hinpnotičke igre glumaca. Reč je o slovenačkoj produkciji „Mrtvac dolazi po svoju dragu“, nastaloj prema tekstu Svetlane Makarovič, u režiji Jerneja Lorencija, a u produkciji Prešernovog Gledališča iz Kranja i Mestnog Gledališča Ptuj. Ovu poetsku dramu sa elementima melodrame, fantastike, mitologije i folklora, Lorenci je postavio u svom prepoznatljivom, lucidnom maniru artificijelne poetičnosti. Pod upaljenim svetlima, tokom većeg dela igre, glumci nastupaju u uglavnom fizički statičnim pozama, smešteni na stolicama u nizu, sa instrumentima, kombinujući dramsko sa muzičkim izvođenjem. Posebno je impresivna poetska dimenzija igre, rediteljeva raskošna maštovitost koja sjajno izražava bezgraničnost žrtvovanja i davanja u ljubavnim odnosima, ludilo i patnje ljubavnika, integrisane u arhetipske obrasce. Ovde je formalna ekskluzivnost način obrade tema i odnosa iz domena ličnog života, intimne sfere koja se može posmatrati i kao društveni mikro-plan. Lično je i političko, postupci žrtvovanja, časti i posvećenosti u emotivnim odnosima su i poželjni model društvenog delovanja.

Scena iz predstave "Mrtvac dolazi po svoju dragu", foto Mare Mutić
Scena iz predstave “Mrtvac dolazi po svoju dragu”, foto Mare Mutić

Bugarska „Država“ Aleksandra Manuilova je među ovim produkcijama svakako najizazovnija u pogledu inovativnosti forme i njene političnosti. Manuilova predstava je pedesetominutni performans publike, izvođački događaj koji tretira problem zajedničkog prostora i vremena. Aktivnost publike ovde postaje centar pažnje, gledaoci su primarni stvaraoci predstave otvorene strukture. Pedesetak nas sedi u krugu, u mraku. U centru se nalazi sto sa kutijom, ispod je kanta za đubre, odozgo visi mikrofon. U početku se ništa ne dešava, sedimo u mraku, dok se neko ne doseti da priđe stolu, otvori kutiju, i pročita prvo pismo iz kutije u mikrofon. Onda sledi ređanje gledalaca-glumaca koji čitaju pisma Plamena Goranovog, stvarne osobe koja se 2013. godine tokom političkih protesta u Varni samozapalio. Teme postavljene u njegovim pismima su političke, kao i forma njihovog plasmana čiji je učinak upadljivije politički od njihovog sadržaja, utoliko što ruši granice tradicionalnog teatra, menja uobičajenu pasivnost gledaoca. Taj transfer, sa bezbedne distance gledalaca, u domenog stvarnog delanja je politički trenutak, momenat kada etika postaje važnija od estetike. Ili, ako usvojimo onu Lenjinovu da je etika estetika budućnosti, ovaj performans je vrhunski estetski čin.

Scena sa izvodjenja predstave "Drzava", foto Bíró Márton
Scena sa izvodjenja predstave “Drzava”, foto Bíró Márton

 

 

 

Psovanje uz gusle

Premijera predstave “Leptir” Andraša Urbana u Kraljevskom pozorištu Zetski dom na Cetinju

Cetinje- Prošle nedelje je na sceni Kraljevskog pozorišta Zetski dom premijerno izveden “Leptir”, nova predstava reditelja Andraša Urbana, nastala prema tekstu Aleksandra Radunovića Popaja. Odigrana u okviru programa festivala “MIT”, čije se treće izdanje ove godine održava od 20. aprila do 14. juna, ovo je prva Urbanova režija u Crnoj Gori, a njegovo angažovanje u Kraljevskom pozorištu Zetski dom je na liniji kontinuiteta njihove impozantne repertoarske politike. Na čelu sa umetničkom direktorkom, rediteljkom Lidijom Dedović, na Cetinju su u poslednjih par godina urađene predstave sa Tomijem Janežičem i Dijegom de Breom, a za oktobar ove godine je isplaniran dolazak uglednog mađarskog reditelja Arpada Šilinga.

Žanrovski utvrđen kao “tragedija u jednom činu”, sa podnaslovom “vežba rođenja”, Radunovićev “Leptir” je savremena porodična drama čija se radnja dešava u Crnoj Gori, u okolnostima razorene porodice, bivših narkomana, vlasnika kockarnica i zelenaša. Sam dramski tekst nije posebno značenjski ili formalno razgranat, više predstavlja skicu, na osnovu koje je Urban izgradio eksplozivni muzičko-dramski performans.

Na urbanovski uobičajeno goloj sceni, sa par stolica, mikrofona i modulatora glasa, glumci Ana Vujošević (Mileva), Srđan Grahovac (Zdravko) i Dejan Ivanić (Veliša) sa preplavljujućom energijom otkrivaju gušene užase u muško-ženskim relacijama, prikrivane preljube i trudnoće, ali i osakaćene odnose između roditelja i dece.

Foto Dusan Miljanic
Foto Dusan Miljanic

Prvih nekoliko prizora je vrlo provokativno rešeno. Uvodni razgovori između likova, bračnog para Mileve i Zdravka, i njihovog takozvanog prijatelja Veliše, koji im dolazi u posetu, ranije su snimljeni. Emituju se preko zvučnika, dok glumci neverbalno, izrazima tela i lica, za to vreme odražavaju svoja uzburkana psihološka stanja. U neverbalnom odrazu bola zbog gubitka sina, Mileva se samošamara, u maniru performans arta, puzi i grči se po podu, bulji odustno i izmučeno u prazninu, otvara usta kao da vrišti, ali ne ispušta nikakav zvuk. To se može razumeti kao znak nemogućnosti rasterećenja, pri čemu ima jači dramski efekat nego u slučaju da se taj vrisak čuo. Zdravko za to vreme sebi steže omču oko vrata, simbolički izražavajući osećanje ugušenosti.

Postupak razdvajanja glasova od tela likova je dramski snažno, ćutnja je mučniji i sablasniji način izražavanja bola. Na planu značenja, ovaj rediteljski izbor se može shvatiti kao izraz metaforičkog ostajanja bez glasova, gubitka sopstva, identiteta. Takođe se može protumačiti i kao mogućnost otkrivanja tajni, na primer, u sceni u kojoj se paralelno sa audio-dijalogom odvija zagrljaj Veliše i Mileve, nagoveštavajući postojanje njihove tajne afere, što će se kasnije potvrditi.

Glasovi na sceni postaju realni, fizički prisutni, kada Veliša zatraži da mu Zdravko vrati dug njegovog pokojnog sina Marka. To se može shvatiti takođe simbolički; kada se pomene novac, igra postaje fizički opipljiva, stvarna, materijalna; novac bukvalno pokreće svet.

 

Foto Dusan Miljanic
Foto Dusan Miljanic

Kako radnja odmiče i istine se iskopavaju iz sve dubljih rupa, odnosi među njima postaju brutalniji, nekontrolisaniji. Kada Zdravko potegne pištolj, scenu preplavljuje dim i kreće tehno muzika, koja zamenjuje dotadašnje mračnije, gotičke tonove  (muzika Aleksandar Radunović-Popaj). Scenska atmosfera postaje nalik suludoj zabavi, orgiji nasilja, što se može interpretirati kao izraz ideje zadovoljstva u činjenju nasilja, odnosno o lako poroznoj granici između bola i užitka.

Nakon nagomilanih užasa, na kraju sledi prepoznatljivo urbanovski ironičan komentar. Kao da je nastupilo vreme života posle smrti, svi akteri izlaze na scenu sa guslama, uz čiji zvuk poje psovke: “Majku ti j…”, “J… te onaj ko te napravi” itd. Ova scena predstavlja ubojito komični epilog, rasterećujući u odnosu na totalni mrak prethodno igrane drame, ali istovremeno donosi dekonstrukciju značenja guslanja u srpsko-crnogorskoj narodnoj tradiciji.

Gusle su nacionalni simbol koji se povampirio devedesetih godina, u ratnohuškačkim okolnostima, potreba za naduvavanjem osećanja patriotizma kojima se politički manipulisalo, kao i tom procvetalom, razbuktalom guslarskom praksom. Jednoličnim pevanjem psovki uz guslanje se na Urbanovoj sceni bezobzirno simbolički ruše politički mitovi, raskrinkava se zloupotreba tradicije, što efektno označava novi početak, novi život.

Foto Dusan Miljanic
Foto Dusan Miljanic

Ana Tasić

(tekst je objavljen u listu Politika, 5.5.2016.)