Tag: Bitef teatar

Traganje za (izgubljenim) utopijama

“Utopija”, dramaturgija Tijana Grumić, režija Ivan Baletić, Malo pozorište “Duško Radović” i “Seks-umetnost-komunizam”, tekstovi Tamara Antonijević, Bojan Đorđev, Tanja Šljivar, režija Bojan Đorđev, Bitef teatar

Scenski tekst “Utopija” koji je uobličila dramaturškinja Tijana Grumić, ima dokumentarističku osnovu, jer je nastao kroz radionice sa petnaestoro tinejdžera i tinejdžerki koji su i izvođači predstave (Dunja Dedaucić, Iskra Dilkić, Jana Dimitrijević, Lazar Đurić, Iva Žeravica, Žana Jelovac, Petra Lukić Jović, Ina Nikolić, Inda Novak, Dimitrije Pantić, Dunja Smiljanić, Maša Stanković, Dragan Subotić, Mia Trifunović i Maša Cvrkotić). Oni su razmatrali društveno važne teme – mogućnosti i granica utopije, ekonomske raslojenosti, porodičnih razdora, odlaska mladih ljudi iz naše zemlje,  kao i ogromnog uticaja novih medija i društvenih mreža.

Foto Belkisa Abdulović – Malo pozorište “Duško Radović”

Multimedijalna režija Ivana Baletića odgovarajuća je u pogledu izražavanja snage dokumentarnih materijala, direktna je i ogoljena, emotivno probojna. Igra mladih izvođača je žustra i otvorena, odiše istinskom snagom i skoro opipljivom potrebom za tom vrstom uobličavanja iskustva. Na sceni se smenjuju ispovedne scene, monodramski iskazi, kao i igrani prizori koji reprodukuju porodičnu i društvenu stvarnost. Radnja povremeno uzima parodičnu formu koja komički izobličava društvene devijacije, otkrivajući kroz oslobađajući humor zabrinutost zbog korupcije, propadajućeg zdravstva, inferiornog društvenog položaja žena, vladavine novca (“ko ima para, ima i ljudska prava”). Uključeni su hipnotički songovi i muzička pratnja uživo, a igra i počinje magičnim prizorom izvođenja pesme “Mi smo jako daleko” iza prozirne zavese, na koju se elegantno projektuju siluete tela izvođača (kompozitor Srđan Marković, autor video programa Goran Balaban, scenski pokret Anđelko Beroš). Predstava “Utopija” je vredna zbog neodoljivo iskrene igre mladih izvođača koja isijava upadljivu potrebu za scenskim izražavanjem, što se prenosi i na publiku, istinski dirnutu oslobođenom istinom.

Bliska zbog društveno značajne tematike, ali i istraživačke forme, produkcija “Seks-umetnost-komunizam”, nastala prema tekstovima Tamare Antonijević, Bojana Đorđeva i Tanje Šljivar, takođe se, između ostalog, bavi mogućnostima i projekcijama pravednijeg  društva. U centru pažnje je nasleđe dvadesetog veka i tri revolucije koje su ga definisale – seksualna, komunistička i revolucija umetničke avangarde. Ova problematika se razmotava kroz dela i živote tri umetnika, Oskara Daviča, Margerit Diras i Pjera Paola Pazolinija. Ne može se reći da su oni dramski likovi jer u predstavi ne postoji klasična dramska radnja, niti se razvijaju odnosi među njima, oni su više kao neki scenski tipovi, ili figure koje otkrivaju različite ideje, iz sfera politike, estetike, seksualnosti.

Foto Aleksandar Danguzov-Bitef teatar

Oni se nalaze na istom prostoru, a predstavljaju ih naratori, koji im povremeno postavljaju i pitanja, stvarajući utisak da se svi nalaze u nekoj debatnoj televizijskoj emisiji. Glumci Miloš Timotijević (Pazolini), Slaven Došlo (Davičo),  Vladislava Đorđević (Diras), Tamara Pjević i Đorđe Galić, igraju umetnike i naratore, i zaista su izvanredni u ekspresiji, ubedljivi u otkrivanju provokativnih teorija. Predstava povremeno donosi inspirativne teze, na primer one koje otkriva Pazolini, buntovnički okrenut prema konformizmu i malograđanstvu. Naročito je markantna njegova kritika konzumerističke vlasti i sistema, koji ljudima daju iluziju da su slobodni, dok je istina upravo suprotna – čovek je danas itekako zavezan i zapetljan u košmarnom ropstvu potrošnje.

Iako nesporno sadrži podsticajne misli, predstava je u celini dramaturški rasplinuta, nezaokružena i razvodnjena. Nakalemljeno je previše različitih tokova, koji u celini predugo traju. U poslednjem delu predstave, ona postaje pomalo zbunjujuće ogledalo globalne tragedije migranata sa Bliskog istoka. A kako je scenska igra u najvećoj meri svedena na verbalni izraz, te raznorodne bujice reči, bez maštovitijih vizuelnih rešenja, na kraju i potope pažnju gledaoca. Doduše, u zadnjem delu pozornice, glumci stvaraju sliku tokom skoro cele radnje, nanoseći boje na platno. No, taj postupak baš i ne doprinosi bitno dinamici ili bogaćenju jezika igre, više je neki odvojeni, samodovoljni ukras koji nam ne opravdava potpuno svoje postojanje.

Ana Tasić

Kritika je obavljena u Politici, 21. marta 2021. godine

Pozorište kao mesto isceljenja

“Čaj sa Kublaj Kanom”, tekst Saša Radonjić, adaptacija i dramaturgija Aleksandar Milosavljević i “Rađanje čoveka na ivici”, Bitef teatar, Mesec nezavisne scene

Monodramski tekst “Čaj sa Kublaj Kanom” Saše Radonjića donosi stvarna, autobiografska, dokumentaristička iskustva preživljavanja moždanog udara, suočavanja sa izazovima bolnice, borbe sa posledicama pucanja krvnog suda u mozgu, slabostima, bunilom i halucinacijama. Ove situacije su polazište i za filozofska razmišljanja o vrednostima i granicama života, njegovoj prolaznosti i neuhvatljivosti, uobličena izazovnim poetskim jezikom.

Foto Srđan Doroški

Na pustoj sceni osvetljenoj jednim neonskim svetlom koje gradi sablasni utisak, Jugoslav Krajnov, glumac izvanredne izražajnosti igra protagonistu Pisca, u borbi sa svojim demonima. Efektno stvara raskošnu lepezu osećanja i misli, od strahova i strepnji, do autoritativnog, odlučnog stava, čvrstine pripovedanja i razmatranja teorija o životu. Na sceni se nalazi i jedan drveni sanduk, oko kojeg Pisac nastupa, ponekada u njega ulazi i sklupčava se u njemu, izražavajući (simboličku) potrebu za udobnošću, sigurnošću, zaštitom. Iako je monodramska, igra povremeno uzima oblik dijaloga, razgovora sa sobom, materijalizovanog u formi audio snimka Piščevog glasa, sa kojim živi glas glumca komunicira, unoseći tako i scensku dinamiku. Pored snimljenog glasa, dodatnu živost uvode i video projekcije natpisa piščevih reči, onih koje je već izgovorio, ili drugih, komentara i asocijacija (dizajn svetla, zvuka i video Boris Butorac). Ove projekcije su vizuelno i idejno posebno zanimljive kada reči preplavljuju scenu, gotovo da zatrpavaju Pisca, simbolički ga potpuno uzimajući. U scensku radnju su uvedeni i songovi, muzika grupe “Solaris Blues Band”, čiji je Saša Radonjić osnivač i autor. Stihovi pesama “Vatra” ili “Voda”, bluza o tragovima života stilski i tematski se odgovarajuće uklapaju u dramaturgiju ove predstave – dirljivo iskren odraz suočavanja sa jednom krizom, dokaz vitalnosti života.

“Rađanje čoveka na ivici”, drugi projekat predstavljen na sceni Bitef teatra, u okviru Meseca nezavisne scene, zapravo je prezentacija psihodramske radionice koju je vodio terapeut Vuk Vuković, sa šest učesnika (gledaoci u Bitef teatru su takođe bili pozvani da učestvuju). Poznato je da psihodramske igre pomažu u rešavanju psiholoških problema. Psihoterapija pomoću scenskih umetnosti ima poreklo u magijsko-religioznoj tradiciji pozorišta, što je bilo predmet antropoloških istraživanja, na primer, Klod-Levi Štrosa. U knjizi “Scenska ekspresija i psihoanaliza”, Staniša Nikolić je, između ostalog, pisao da je pozorište bilo umetnost prisutnosti pre nego što je postalo umetnost metamorfoze, i da ono zato može pomoći bolesnicima da ponovo pronađu svoju prisutnost. Scenska radnja postupno vodi bolesnika do toga da na planu scenske igre uspostavi odnose koje još nije u stanju da ostvari u svom životu.

Nije, dakle, nimalo sporan značaj pozorišta i igranja uloga u procesu suočavanja sa krizama, ali jeste sporan smisao predstavljanja takvog ogoljenog igranja uloga na sceni, kao pozorišnog dela, sa publikom. Pozorište ipak podrazumeva neku vrstu teatralizacije, dramaturgije, koncepta, konstrukcije smisla i, naravno, veštine izvođača. U protivnom, što je nažalost slučaj sa ovim projektom, nije baš opravdano prezentovati ga u okviru pozorišnog programa, čak ni u slučaju njegovog definisanja kao “nezavisnog”. Nije svaki izlazak na scenu pozorište.       

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 4.marta 2021. godine

Ritual prelaska u novi svet

“Kao da kraj nije ni sasvim blizu”, tekst Maja Pelević, režija Nikola Zavišić, Bitef teatar     

Scenski tekst “Kao da kraj nije ni sasvim blizu” Maje Pelević čini sedam poetskih fragmenata koji predstavljaju misli i osećanja o kraju sveta, virtuelnoj stvarnosti, simbiozi čoveka i mašine. Oni su jedan od delova bogatog multimedijalnog mozaika, audio-vizuelne instalacije, odnosno performansa reditelja Nikole Zavišića, istraživačkog dela inpirisanog ograničenjima sveta u kome danas globalno živimo (video i VR Filip Mikić, kompozitor Anja Đorđević).

Igra počinje u Bitef art kafeu, gde se okuplja pet gledalaca. Po nas dolaze kostimirani i maskirani autori, potpuno obučeni u bela zaštitna odela koja čuvaju od širenja zaraze, budeći prepoznatljivo osećanje strepnje. Zatim nas prepuštaju takođe kostimiranom “digitalnom stjuardu” Ljubomiru Radivojeviću, koji nas vodi do improvizovane garderobe, gde se presvlačimo u iste kostime, bela odela od glave do pete, simbolički i konkretno postajući deo predstave. Ljuba nas onda polako i sigurno, jedno po jedno, u ceremonijalnoj tišini, vodi kroz gledalište Bitef teatra, do scene omeđene tamnim zavesama. Tu se udobno smeštamo na strunjače, pred veliko platno, prepuštajući se audio-vizuelnom ugođaju.

Foto Nenad Šugić

Prvih četrdesetak minuta lagano padamo u opuštajuće, hipnotičko stanje, zaneseni rečima i mislima o strahovima, ali i o novim mogućnostima, pred vremenom apokalipse (tekstove slušamo putem audio zapisa, snimljenih glasova koji pripadaju Mini Strugar, Anji Đorđević, Jeleni Piljić, Katarini Vojnović i Maji Pelević). Reči su isprepletane sa odgovarajućom, laganom, meditativnom muzikom, i vizuelizovane projekcijama, ilustrativnim, asocijativnim ili apstraktnim, prizorima kosmosa, prirode, kiše, sunca… U drugom delu performansa nam Ljuba daje specijalne naočare, ili maske za oči, u kojima gledamo trodimenzionalne apstraktne projekcije, tačaka i oblika različitih boja, prizore koji idu korak dalje u jačini vizuelnog doživljaja. Oni su takođe praćeni rečima i muzikom, kao u prethodnom delu izvođenja. Naš performans se završava gde je i počeo, u garderobi, skidanjem kostima, simboličkim i konkretnim vraćanjem u stvarnost.

Tradicionalnih izvođača u ovom projektu nema, izvođači smo mi sami, gledaoci, što donekle podseća na strukturalističke rasprave Rolana Barta o smrti autora umetničkog dela. Čitalac, odnosno gledalac u ovom slučaju, u dobroj meri sam stvara značenja, podstaknut delom koje obiluje prazninama. Može se reći da gledalac-izvođač ovog performansa dobija onoliko koliko da, odnosno ugradi u tkivo igre. 

Takođe, činjenica da je petočlana publika glavni učesnik koji ulazi u ulogu bića pred apokalipsom, oblačenjem kostima i stupanjem na pozornicu, graničnu zonu pred krajem sveta, uspostavlja jaka ritualna značenja. Kada se kroz ovakvu igru, umetnički čin, oživi osećanje strepnje, pomenuto na početku, koje reprodukuje teskobnu stvarnost, dolazi do katarze, čišćenja jadikovanja i jeze, što je suština estetskog iskustva. Za to estetsko iskustvo je, kako piše Erika Fišer-Lihte, nadovezujući se na Aristotela, neophodna specifična percepcija gledaoca. Ona vodi ka njegovoj transformaciji koja ima poreklo u ritualu lečenja. Delo, u ovom slučaju audio-vizuelni mozaik, pobuđuje emocije gledaoca-učesnika koje vode u liminalno, prelazno stanje, prostor “između” koji se završava katarzom.

To prelazno stanje, koje se naročito efektno postiže u ovakvim izmeštajućim scenskim projektima, suština je iskustva koje su mnogi teoretičari analizirali. Lesing je, na primer, propagirao važnost pozorišta baš zbog te transformativne snage, “emotivne zaraze” koja nas osvaja, pridobija i čisti, simbolički nas premeštajući na polje novih početaka. Drugim rečima, ograničenja u kojima danas svi živimo ne moraju da budu bezizlazan prostor sputanosti, već se, možda putem umetnosti, mogu pretvoriti u mesto promena i novopronađene slobode.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 19. januara 2021. godine

 

Dug je put od estrade do umetnosti

“Lepa Brena Prodžekt“, koncept i režija Vladimir Aleksić i Olga Dimitrijević, produkcija Flying Ginger i Bitef teatar

Scenski tekst predstave “Lepa Brena Prodžekt“ je fragmentarne strukture, sastavljen od pet različitih monologa koje su napisali ugledni dramski autori, Olga Dimitrijević, Slobodan Obradović, Maja Pelević, Tanja Šljivar, Vedrana Klepica (dramaturgija Dimitrije Kokanov). Ovih pet dramskih tekstova je proizvelo i pet različitih aspekata scenskog lika Lepe Brene koji se prepliću, u izvođenju različitih glumica. Oni su kvalitativno i idejno različiti, nisu međusobno dovoljno usklađeni i suptilnije povezani. To dovodi do nesklada u dramaturgiji predstave, odsustva koherencije i jasnog fokusa, što nameće zaključak da bi bilo bolje da je bio jedan autor celog scenskog teksta.

U tekstu i predstavi su najsmisleniji delovi koje nose likovi Brene Jugoslovenke i Brene Biznismenke. Oni su značenjski čvrsti i opravdani, imaju naglašeno emotivno dejstvo, zbog autentičnih i poetizovanih ideja. Jasna Đuričić igra samouverenu i iskusnu Brenu Biznismenku, obučenu u belo, svečano i formalno (kostim Milica Kolarić, Senka Kljakić). Ona u svoj nastup, naročito na početku, ugrađuje elemente stend-ap komedije koji imaju dobru komunikaciju sa gledaocima, razbijaju zid između nas, uvlače nas u igru, što će se kasnije nastaviti. U ispovednoj formi otvara probleme izazova slave, bogatstva i uspeha, odgovornosti u donošenju odluka, važnosti muzike u svakodnevnom životu, ali i o njenom teškom odrastanju, u gladi i opštoj nemaštini. Na emotivnom planu je naročito ubedljivo izveden monolog o kidnapovanju njenog deteta, kada glumica skida periku, konkretno i simbolički se ogoljavajući. Takođe su vredni segmenti teksta i predstave koje nosi Brena Jugoslovenka (Tamara Krcunović), jer kritički odražavaju idilu i pakao Jugoslavije, njen sjaj i raspad, posmatran u kontekstu Brenine karijere. Sa druge strane, uvođenje transvestitskog lika Živojina (Ivan Marković), u scenama koje su u tekstu nazvane “Seksualnost”, zbunjujuće je i zato nepotrebno u predstavi, kao i segmenti “Graditeljstvo”, o zgradama koje su dobile ime po Lepoj Breni. Ove dve linije radnje odvlače tok igre u smerovima koji nemaju težinu ni dubinu, pri čemu dosta opterećuju celinu, gušeći vrednosti delova predstave koji su dobri.

Foto Jelena Janković

Pored dramaturških problema, predstavu u celini obezvređuje i problem nedostatka osmišljenije režije. U scenskom tumačenju tekstova, reditelji Vladimir Aleksić i Olga Dimitrijević nisu izabrali put specifičnije suptilnosti i ambivalencije, koji ova tema u suštini zahteva, kako bi bila estetski i značenjski izazovnija. Igri zato drastično fali složenijeg odnosa prema radnji i likovima, kao i finije ironije koja je zahvalno sredstvo razgradnje i uspostavljanja višeslojnosti značenja. Režija se može definisati kao suva, jednodimenzionalna i neprecizna. U pojedinim prizorima je banalna, na primer, u scenama “Graditeljstvo” – dok govori o zgodama i nezgodama života u Breninim zgradama, glumica Jovana Gavrilović razmotava i umotava gajtane, nespretno ilustrujući radnju. U nekim slučajevima nije dovedena do kraja, na primer, pri završetku, kada pojedini izvođači skidaju perike, kao znak ogoljavanja, ali ne i svi, što bi bilo očekivano, kada se već krenulo tim putem. Slabosti režije su naročito upadljive u kontekstu činjenice da je reč o koprodukciji Bitef teatra, koji ipak ima tradiciju gajenja vrednih rediteljskih poetika i estetski promišljenih dela.

Nedostatak složenijeg rediteljskog pristupa je glavni razlog zbog kojeg se ova predstava u delovima može definisati kao estradna, odnosno plitka i jeftina, što nipošto nije smeo da bude slučaj. Tretiranje kiča, estradnih društvenih fenomena u pozorištu je naročito inspirativno zbog mogućnosti da se oni tumače u njihovoj celovitosti, dakle u kritičkom, kulturološkom, sociološkom pogledu. Ta celovitost značenja u predstavi bitno fali, zbog pojednostavljene režije. Ovaj problem je najvidljiviji u scenama u kojima glumice plešu uz Brenine pesme, na primer uz „Hajde da se volimo“, bez nekakvog odmaka koji bi dodao ovde zaista neophodna sekundarna značenja. Jednodimenzionalnost te scene zatvara mogućnost distanciranja od estradnog polja, koji bi trebalo da kritikuje. Ona ga na taj način zapravo jednostrano glorifkuje. „Lepa Brena Prodžekt“ zato nije uspešna predstava, ona nije ispunila idejne i scenske potencijale koje je u startu nesporno imala.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 24.12.2019. godine

 

Mesto osvajanja sloboda

„M.I.R.A.“, koncept, režija i dizajn scene Andraš Urban, Bitef teatar

Polazeći od prilike obeležavanja tridesetog rođendana Bitef teatra, odnosno lika i dela Mire Trailović, Andraš Urban je izgradio predstavu koja istražuje današnje nasleđe avangarde, ali i vreme u kome živimo. Fragmentarno strukturirana, „M.I.R.A.“ donosi spoj apsurdno komičnih scena, polemičkih i autoironičnih diskusija o uticaju Bitefa na naše pozorište, ali i svrsi teatra uopšte (dramaturgija Vedrana Božinović). „M.I.R.A.“ nije linearna, muzejska rekonstrukcija biografije Mire Trailović, niti neupitna oda ovoj značajnoj rediteljki koja je osnovala Bitef festival i teatar. Naprotiv, predstava je nikla iz žestokih sudara odraza njenih učinaka za srpsko pozorište i društvo, u duhu bitefovskog nasleđa, ali i Urbanovog autorskog rada. Tradicija se ovde, sasvim opravdano, shvata eliotovski, kao živo polje, mesto uspostavljanja aktivnog dijaloga između sadašnjosti i prošlosti.

Predstava počinje dostojanstvenim stupanjem na scenu glumice Mirjane Karanović koja harizmatično otelotvoruje Miru Trailović (dizajn scene Urban, kostimograf Marina Sremac). Na goloj sceni, obučena u bundu, želi nam dobrodošlicu, tvrdeći da je pozorište mesto suočavanja sa strahovima i istinom, koji oslobađaju, kroz bol. Kaže da nas neće lagati, a zatim skida sa sebe bundu, ostajući pred nama nagih grudi. Tako se na samom početku simbolički uspostavlja igra korenitog razotkrivanja, ličnog i društvenog. U tom smislu, predstava se može tumačiti kao ritualni put koji vodi do oslobađanja, izvođača i gledalaca, kroz smešu bola, iznenađenja i  apsurdne komike.

Foto Bitef teatar

Scenska igra pripada nasleđu avangarde, u sudaru komičkog apsurda i fizičkog egzibicionizma, koji lome malograđanski duh. Pored Karanovićeve, predstavu izvode glumice Suzana Lukić, Anđela Jovanović, Isidora Simijonović i Gorica Regodić. One se bez pardona daju, ogoljavaju, energično izbacujući frustracije ovog vremena. U njihovu igru su važno utkani fizički izražaji, epileptični pokreti tela, psihodelični, grčeviti grcaji u tami, odrazi očajničke potrebe za probijanjem mraka, nalaženjem svetla. Ove reprezentativne scene buncanja tumačimo kao reakciju na prethodno scensko oživljavanje čuvenog političkog govora Slobodana Miloševića na Ušću, kojem je i Mira Trailović prisustvovala, a koji je anticipirao pakao devedesetih. Ekspresivne prizore batrganja u tami dovodimo u vezu sa shvatanjem pozorišta kao rituala, Artoa i Grotovskog, teatra surovosti koji razjeda društvenu kugu. U vezi sa time, izvođačko telo je šamansko, sredstvo čišćenja od nataložene prljavštine savremene istorije, čije posledice još živimo. Nakon grozničavih scena koje otelotvoruju devedesete godine, doživljavamo svojevrsnu katarzu kroz razorni song kompozitorke Irene Popović Dragović, uobličen na potresnim stihovima Danila Kiša, posvećenim Miri Trailović („Na vest o smrti gospođe M.T.“). Glumice ih izvode zaista moćno, horski, bespoštedno izazivajući provalu emocija (muzičari Danilo Tirnanić i Ivan Mirković).

Za dinamiku ove vredne predstave su važne upadljive smene različitih osećanja, koje vrtoglavo voze gledoca kao na roler-kosteru, od tragedije do groteske, koje deli porozna granica. U tom smislu ćemo izdvojiti apsurdno komičnu scenu trućanja nagih grudi izvođačica, infantilno obojenu himnu nonsensa, koja odgovarajuće prati košmarne prizore kritičkog oživljavanja aktuelne stvarnosti.

Osobenu scensku izazovnost gradi i izbor Mirjane Karanović za ulogu Mire Trailović. Naročito snažnu autoironiju uspostavlja scena u kojoj ostale glumice blate rad Karanovićeve u njenom stvarnom životu, zbog takozvanih antisrpskih uloga, dok ona mirno i dostojanstveno stoji na sceni. Ovaj upečatljivi polemički prizor je igra o drugoj Miri, takođe hrabrom borcu za slobodu umetničkog izražavanja, i važna metaforička situacija, provokativni odraz našeg vremena i klime u kojoj živimo.

U predstavu se bitno uključuje i publika, najeksplicitnije u sceni u kojoj treba da glasamo da li se Bitef kod nas „primio“ ili ne. Tada se simbolički pale svetla u celoj sali, podstičući nas da razmišljamo o današnjim značenjima pozorišta, njegovoj društvenoj funkciji, pitanjima finansiranja. Na taj način se zaokružuje i ritualni smisao predstave, deljenog vremena izvođača i gledalaca koji postaju učesnici, izvođači. Ona je dostojno obeležila trideseti rođendan Bitef teatra, nastalog u brukovski shvaćenom praznom prostoru nedovršene evangelističke crkve, koji se kroz godine ustoličio kao sveto mesto osvajanja sloboda.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 9. marta 2019. godine

Drame žena u patrijarhalnim svetovima

„Dom Bernarde Albe“, Federiko Garsija Lorka / Ana Grigorović, Narodno pozorište u Beogradu i „Severoistok“, Torsten Buhštajner / Jana Maričić, Bitef teatar

Lorkina drama „Dom Bernarde Albe“ (1936) je nesporno značajna u istoriji pozorišta, zbog svojevrsnog poetskog stila, ali i zato što predstavlja dokument o jednom patrijarhalno-ruralnom društvu. Ipak, Slobodan Selenić je sa pravom pisao da Lorkine drame imaju veću poetsku nego dramsku snagu, veće literarne nego teatarske vrednosti. Takođe, za osnovni sukob u „Domu Bernarde Albe“, između rigoroznog tradicionalnog morala i vulkanskih strasti, ne može se reći da je ovde danas aktuelan. Lorkin sugestivan opis ograničenog položaja žena u zatvorenom društvu, dramu njihove skučenosti i nemogućnosti izbora, u tom ekstremnom obliku ne prepoznajemo kao naš problem. Zato je u osnovi diskutabilna odluka da se ovaj komad postavi na scenu.

Foto V. Zakic

Rediteljka Ana Grigorović i dramaturškinja Vanja Nikolić su napravile pohvalne pomake u pravcu značenjskog osavremenjivanja radnje. U predstavi je akcentovan motiv malograđanskog ogovaranja koji nam je i danas blizak. Glumice su vešto predstavile lica drame pogubnog patrijarhata, sredine u kojoj smrt definiše život, i simbolički i konkretno. Svetlana Bojković igra sluškinju Ponsiju, neposrednu i prodornu, najljudskiju u tom okruženju. Neumoljivo tvrdu, gordu i vojnički strogu Bernardu autoritativno predstavlja Dara Džokić. Ćerke koje su prinuđene na poslušnost i krajnju egzistencijalnu skučenost igraju Suzana Lukić, Sloboda Mićalović, Zorana Bećić, Dubravka Kovjanić i Zlatija Ocokoljić Ivanović.

Tragičan kraj je u predstavi provokativno rešen. Nakon raspleta događaja ostaje samo tišina, što su i Bernardine poslednje reči u komadu. Rediteljka je na tom mestu ukinula govor – poslednje replike teksta se ne izgovaraju, već se projektuju u pozadini. Ovim brehtovskim postupkom je izgrađena emotivna distanca prema događajima, čiji je smisao izoštravanje kritičke svesti gledalaca. Uprkos dramaturško-rediteljskim pokušajima da se ovaj komad scenski oživi, kao i vrednim glumačkim naporima, predstava „Dom Bernarde Albe“ u celini slabo komunicira sa današnjom publikom.

Tema savremene drame „Severoistok“ Torstena Buhštajnera, čije su akterke takođe isključivo žene, sa druge strane je prodorno aktuelna. Komad ima dokumentarističku osnovu – bavi se događajima koji su se odigrali 2002. godine, u moskovskom pozorištu Dubrovka. Da podsetimo, grupa naoružanih Čečena je tada upala na izvođenje mjuzikla „Severoistok“ i za taoce uzela gledaoce i učesnike predstave. Buhštajnerovu dramu čine uglavnom monološke, fragmentarne i lične ispovesti tri žene koje su bile te večeri u pozorištu, Ruskinje, Letonke i Čečenke. Iz različitih uglova se pripovedaju užasi rata i terorizma, bolne posledice neprekidnih lanaca činjenja nasilja, potpuni gubitak dostojanstva. Ipak, tekstu fali univerzalnijeg tumačenja problema terorizma, na primer filozofskog sagledavanja političkih mehanizama, koji bi mu dali višeslojnost. U ovom obliku se on uglavnom svodi na izazivanje emotivne reakcije gledalaca povodom krvorpolića i bezumlja rata.

Foto Bitef teatar

Rediteljka Jana Maričić jasno vodi scensku radnju. Pred nama se nižu dramatični prizori, izgrađeni na spoju snažne igre glumica, upečatljivih sukoba između svetla i mraka, i uznemirujućih minimalističkih zvukova (kompozicija Božidar Obradinović). Scena je svedeno, stilizovano i elegantno dizajnirana. Par stolica, neonska svetla i prozirna platna u pozadini, iza kojih se akterke avetinjski pojavljuju, označavaju prostor dešavanja radnje, konkretan, ali i univerzalan (scena Jasmina Holbus, kostim Adrijana Pajić).

Predstava je upečatljiva u pogledu transfera doživljaja ratnih užasa. Glumice Katarina Žutić (Ruskinja), Milica Janevski (Letonka) i Jovana Gavrilović (Čečenka) su psihološki verodostojno oživele različite strane patnji žrtava rata. Izazvale su osećanja muke i teskobe, povodom beskrajnih posledica zverstava počinjenih na bojnim poljima. Imajući u vidu situaciju na polju globalne politike, antiratne teme u pozorištu su alarmantno važne. Očigledna je potreba za stalnim podsećanjem na posledice destruktivnih politika u čijoj osnovi se nalaze finansijski interesi, a ne ideološka uverenja koja se formalno nameću. Neophodno je neprestano isticanje da u ratovima nema pobednika, istorija ratovanja je ostavljala za sobom samo gubitnike.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 26.4.2018.

 

 

Zarobljenost u okovima vlasti

Premijera plesnog „Magbeta“ u Tivtu

Tivat – U okviru festivala „Purgatorije“, u Atrijumu Buća Centru za kulturu je premijerno izveden „Magbet“, koprodukcija „Purgatorija“ i Bitef teatra. Ova predstava koreografa Miloša Isailovića, u izvođenju plesača Bitef dens kompanije, donela je uzbudljivo plesno tumačenje Šekspirove političke tragedije (dramaturgija Jelena Kajgo). Na minimalistički utvrđenoj sceni, prekrivenoj diskretno sijajućim celofanom, i oivičenoj neonskim svetlima, sedam igrača bez reči predstavlja Šekspirovu pripovest o krvavom putu do vlasti (scenografija Jasmina Holbus). Igru vodi zlokobna, mračna, ceremonijalna atmosfera, izgrađena stilom igre, vizualnošću, muzikom. Ambijentalnost prostora je u tom pogledu takođe vrlo važna – staro kameno zdanje i arhaični stubovi oko scenskog prostora pojačavaju smisao tamnih slutnji. Treba pomenuti i slučajno, nerežirano, letenje slepih miševa u par navrata na premijeri, koje se savršeno uklopilo u košmarnu osećajnost.

Akteri su obučeni u istančano stilizovane, preovlađujuće crne kostime, takođe perfektno uklopljene u gotičku atmosferu škotske tragedije (kostimografija Slavna Martinović). Muzika kompozitora Draška Adžića jedan je od ključno važnih sastojaka igre, ona presudno učestvuje u građenju tamne osećajnosti, mreže pohlepe, zločina, ludila. Muzika sablasno vodi igrače, noseći u sebi i preteće zvuke čangrljanja lanaca, okova. To jako, uznemirujuće osećanje klaustrofobije i pretnje, povremeno produbljuju i avetinjski blješteća neonska svetla.

Miloš Isailović sugestivan je kao Magbet, ledenog lica i telesnih pokreta. Često je skrhan sumnjama koje iščitavamo iz njegovog fizičkog izraza, naročito u solo scenama, na primer u uvodnom prizoru. On se tu vrti u krug, simbolički zatvoren u svetu nezajažljive gladi za vlašću, izgubljeno tražeći izlaz iz te začaranosti, zaglavljenosti. Značenje Magbetovih preispitivanja i nesigurnosti izvlačimo i iz duo scena sa njegovim dvojnikom maskiranog lica (Dejan Kolarov), možda alter egom, izvorom lomova u glavi povodom izbora puta zločina. Važno simboličko značenje na tom putu ka prestolu imaju i veštice, Nataša Gvozdenović, Ivana Savić-Jacić, Tamara Pjević. Shvatamo ih kao projekcije Magbetove podsvesti, halucinacije, odraz želja za vlašću i divljačkih sklonosti ka zločinima. One se neprestano šnjuvaju oko Magbeta, zagonetno prete iz prikrajka, zavodeći ga slatkom i otrovnom iluzijom moći.

Branko Mitrović igra kralja Dankana, takođe odlučnog, čvrstog izraza lica. Svi likovi ispoljavaju ledenost, nežnije emocije se ne oslobađaju. To shvatamo kao izraz ideje da u krvoločnoj borbi za moć nema mesta suptilnosti. Jedna od najmaštovitijih scena u predstavi je Magbetova borba sa Dankanom, ostvarena kroz igru senki. Akteri izvode ples smrti sa leve strane scene, jedva da ih direktno vidimo. Za to vreme se na centralnom prostoru, na zidine, odražavaju krupne senke njihovih tela u borbi. Simbolika senki je vrlo jaka, razumemo ih kao znak relativizacije ljudskog položaja na zemlji, iluzije moći. Kako je starogrčki pesnik Pindar napisao, čovek je san senke, prolazan na ovom svetu, privremen, kao i njegova vlast.

Foto Slavica Dolašević

Ana Ignjatović-Zagorac kao Lejdi Magbet takođe je vrlo ekspresivna. Njena androgina pojava verodostojno odražava odsustvo ženstvenosti, ključno važne za taj Šekspirov lik. Otkinuta od principa ljubavi i kreativnosti, isušena od „mleka ljudske dobrote“, neutoljivo je žedna vlasti i znatno odlučnija od Magbeta. U predstavi je jasno prikazana narušenost tradicionalnih odnosa među polovima, Lejdi je preuzela dominaciju. To je slučaj u njihovoj ljubavnoj sceni, gde ona u vrišteće crvenoj, osvajačkoj haljini leži na Magbetu, u aktivnom položaju, kontrolora, vladara. Blisko značenje se ostvaruje i na kraju, nakon Magbetovog ubistva Dankana, kada je on polomljen grižom savesti. Ona ga tada ruši na pod, preuzimajući ponovo kontrolu. Posle toga polako, ritualno odlazi u utrobu kamenog zdanja. Na tom hipnotičkom putu je veštice šibaju kosom po golim leđima, ostavljajući krvave tragove. Ovom izvanredno upečatljivom scenom se predstava završava. Lejdi nestaje u tmini, simboličkoj tamnici. Povratka sa puta umrljanog krvlju nema, sloboda je zauvek izgubljena, osvojena vlast je ništa.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 27.7.2017

Političari, majmuni i nekoliko banana

„Jami distrikt“, prema tekstu Milene Bogavac, reditelj Kokan Mladenović, koprodukcija Centar za kulturu Tivat, Bitef teatar, Think tank studio Novi Sad, Festival Maszk Segedin

Tekst predstave „Jami distrikt“ Milene Bogavac utemeljen je u apsurdnim i satiričnim značenjima, rastegnutim do krajnjih granica. U osnovi je pseudo-dokumentaristička situacija otkrivanja Jamene, sela na tromeđi Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, u kojem je navodno pronađeno najstarije paleolitsko naselje u istoriji čovečanstva. Ova lažna, ali realno moguća situacija izaziva rat između tri države, borbu za osvajanje titule najstarije nacije na svetu. Milena Bogavac polazi od realnih društvenih apsurda i preuveličava ih, gradeći dramski izazovne situacije koje dovode do jasnijeg sagledavanja apsurdne realnosti.

Reditelj Kokan Mladenović je u svom prepoznatljivom maniru napravio eksplozivno energičnu i autoironičnu predstavu, multimedijalni performans sa songovima, fragmentarne strukture. Radnja je snažno kritički usmerena prema društveno-političkim okolnostima u sve tri države, ali i prema globalnom cinizmu neoliberalnog kapitalizma. Glumice Isidora Simijonović, Jelena Graovac i Nina Nešković izvanredno posvećeno stvaraju različite likove, od „kast membera“ Jami parka, majmunica koje rade sve radi zadovoljenja mušterija, preko policajaca i predstavnika društveno-političke elite tri države, do studentkinja, takmičarki kviza koji treba da otkrije ko je najstariji narod. Originalnu muziku i songove kompozitora Marka Grubića uživo izvode glumice i muzičari Džemal Al Kisvani i Marko Grubić (Vroom), dopunjeni naratorom Nemanjom Dragašom. Oni su dvoznačni i zato scenski uverljivi. U prvom planu grade značenje spektakularnosti, ali ga istovremeno i razgrađuju kroz ironičan smisao tekstova songova.

Foto Bitef teatar

U predstavi se korenito upotrebljava video bim koji stvara multimedijalnu scenografiju, a ima i druga, složenija značenja. Pored ilustrativnosti i pojačavanja dramskog efekta, video projekcije su u funkciji oblikovanja pseudo-dokumentarizma. On nastaje kroz montažu različitih audio i video snimaka, stvarajući lažne nacionalne dnevnike i druge informativne emisije. Pseudo-dokumentarizam je i sredstvo demistifikacije medija, ukazivanja na mogućnosti njihovih manipulacija. Takođe, video snimci iz zabavnog Jami parka, putem ironije uspostavljaju važno kritičko značenje brutalnosti društvnog kapitalizma, gde je važan samo rast profita. U tom smeru se, vrlo lucidno, razrešava sudbina Jamene.

Foto Bitef teatar

Nakon zaključaka koje su doneli spoljni eksperti, da se tri nacije bitno i ne razlikuju, te da predstavljaju „jednu porodicu“, Jamenu preuzima Globalna kompanija zabave. Od nje prave korporativni biznis koji eksploatiše lokalnu radnu snagu, bednim platama i nemilosrdnim radnim vremenom. Devojke obučene u višeznačno metaforične kostime majmuna ćute, trpe i jedu banane jer je strah od egzistencijalne neizvesnosti dovoljno veliki da ućutka svaku pomisao na pobunu. Razvojni put Jami parka, od otkrivanja Jamene, preko politizovanog ratnog huškanja, izbijanja rata i raspletnog uplitanja evropskih stručnjaka, sjajan je metaforično-satirični odraz novije istorije našeg regiona. Autori predstave u svemu tome ne štede ni jednu stranu, već neumoljivo nižu sugestivne prizore napajane stvarnošću sve tri države, bolno plodnog tla za nicanje njihovih karikaturalnih odraza.

„Jami distrikt“ podsticajno problematizuje i društveni značaj pozorišta, kroz jednu scenu koja tretira njegovu poziciju u zemljama uključenim u jamenski slučaj. Izazovno se sukobljavaju koncepti staromodno tradicionalnog, mrtvačkog i inovativnog, živog pozorišta. U Hrvatskoj je problem prikazan kroz kontroverzni rad Olivera Frljića. Prodorno satirično su oblikovani predstavnici dramskih udruženja, nominalni rodoljupci i čuvari tradicije koji zverski komadaju Frljićev rad, sekući slobodu umetničkog izražavanja u korenu. Oni svesno ili nesvesno zaobilaze istinu da se stvarno rodoljublje i briga za tradiciju ostvaruju kroz omogućavanje slobode (umetničkog) izražavanja, svetla u tamnom tunelu sadašnjeg života u prošlosti.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 3.6.2017.

Grupa TNT spasava Evropu

„Grupa TNT- Alan Ford u epizodi Povratak otpisanih”, koprodukcija Gledališče Koper i Kamerni teatar 55, Sarajevo i “Sonet broj 66”, pozorište “Čiki Gergelj” iz Temišvara, reditelj Kokan Mladenović, gostovanja u Beogradu

Tekst predstave Grupa TNT-Alan Ford u epizodi Povratak otpisanih” napisao je splitski publicista Predrag Lucić, po motivima italijanskog stripa “Alan Ford”, izuzetno popularnog u bivšoj Jugoslaviji. Radnja je osavremenjena i prati članove grupe TNT na zadatku sprečavanja sumnjivog biznisa trgovine bodljikavom žicom, potrebne Briselu zbog zatvaranja evropskih granica, kako bi se navodno očuvala njena bezbednost. U prepoznatljivo crnohmornom, satiričnom, alanfordovskom stilu, komad donosi istinitu sliku današnje Evrope, obeležene migrantskom krizom, ali i političkim licemerjem, korupcijom, netolerancijom.

Foto Press

Predstava reditelja Kokana Mladenovića je spretno ostvarena u Brehtovom maniru “pozorišta u pozorištu”, epskog izvođenja sa songovima (kompozitor Irena Popović). Glumci povremeno čitaju strip “Alan Ford”, direktno i samokritički ukazujući na to da je reč o “igri jednog starog stripa u jednom vrlom novom svetu kojem treba TNT”. Scena je teatralno dizajnirana, natrpana je kič predmetima, na primer Kipom slobode, u skladu sa opštom, ironičnom preteranošću (scenografija Milan Percan, kostim Tatjana Radišić). Bosansko-slovenački glumci u funkcionalno grubim, oštrim crtama stvaraju poznate likove Maksa Bunkera i Magnusa – škrtog Broja Jedan (Aleš Valič), umirućeg Jeremiju (Davor Golubović), dostojanstvenog lopužu Sir Olivera (Milogled Bluff), mrgodnog Boba Roka (Gorazd Žilavec), naivnog Alana Forda (Igor Štamulak) i pronalazača Grunfa (Rok Matek) prepunog zadivljujućih bisera poput “Tko izgubi dobitak, taj dobija gubitak”. Pored formalne utemeljenosti predstave u Brehtovom epskom teatru, i njen značenjski sloj je blizak Brehtovim idejama. Satirično herojska postavka grupe TNT (“Staru Evropu će odnijeti vrag ako je ne spasi grupa TNT”), asocira nas na Brehtovu misao da je “nesrećna zemlja kojoj su potrebni heroji” (“Galilejev život”).

Ubrzo nakon gostovanja “Alan Forda” u Bitef teatru, još jedna režija Kokana Mladenovića je predstavljena beogradskoj publici, na sceni Narodnog pozorišta. “Sonet broj 66” mađarsko-rumunskog pozorišta “Čiki Gergelj” iz Temišvara, stilski je vrlo drugačija od slovenačko-bosanske predstave, ali joj je idejno slična. Polazeći od Šekspirovog Soneta 66 koji donosi vrlo pesimističan pogled na svet, kritikujući društvenu nepravdu i nemoral, rigidnu i nesposobnu vlast, kao i gušenje umetnosti, Mladenović je podigao slojevito scensko delo (koreografija Andreja Kulešević, scenografija Marija Kalabić, kostimi Tatjana Radišić). U ovu vizualno-muzički-koreografski raskošnu predstavu su utkani i motivi iz drugih Šekspirovih dela, od “Ričarda III” i “Romea i Julije”, do “Magbeta” i “Hamleta” (dramaturgija Goli Kornelia). Oni su u neverbalnim fragmentima okupljeni oko tema nezajažljive gladi za vlašću, stradanja ljubavi i umetnosti, u svetu korenito zaraženom bolestima moći, pohlepe, korupcije. Kao i u “Alanu Fordu”, radnja je smeštena u okvire današnje Evrope, razorene cinizmom političara i izbegličkom krizom koja je izazvala humanitarne katastrofe nepreglednih razmera. I ovde su prisutni elementi “pozorišta u pozorištu”, mada su diskretnije sprovedeni, u skladu sa osnovnim tonom izvođenja, nežnijim, poetičnijim – glumci čitaju Šekspira, kao što su tamo čitali stripove.

Mađarski glumci disciplinovano, eruptivno, potresno i dirljivo predstavljaju Šekspirove zlikovce i žrtve, upečatljivim jezikom tela. Povremeno izgovaraju ili pevaju Šekspirove stihove, najčešće u engleskom originalu, nošene melanholičnim notama kompozitorke Irene Popović. Scenska rešenja su likovno takođe vrlo promišljena, sa jarkim simboličkim smislom. Upotrebljavaju se gas maske, lutke, lobanje, krune, životinjske glave, sa prodornim značenjima gušenja slobode, stradanja nevinosti i života uopšte, gladi za vlašću, animalizacije ljudi. U svetu u kojem “zaslužni bedno prose, dok se nitkovi bogato kinđure” (Šekspir), prizor vukljanja ljudi kao da su psi moćno izražava totalnu srozanost časti i dostojanstva, regresiju ljudskog u životinjsko.

Foto Press, Pozorište Čiki Gergelj

Za Šekspira je jedina uteha u takvom svetu bila ljubav. Kao i umetnost, ljubav je štit, neprobojni oklop na bojnom polju nasilja politike.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 19. 4.2017.