Pustoši posle ljubavi

„Mesec dana na selu“, prema drami Ivana Sergejeviča Turgenjeva, režija Iva Milošević, Jugoslovensko dramsko pozorište

Napisana u jeku ruskog realizma, komična melodrama “Mesec dana na selu” Ivana Sergejeviča Turgenjeva pesimistično je utopljena u ironiju spoznaje o tragičnosti ljubavi. Obeležena prodornom snagom psihološkog realizma koji je najavio Čehova, drama teče na tankoj žici između komedije i tragedije, kao i na polju susreta filozofije, poezije i satire. Pored sudara komičnog i tragičnog, komad Turgenjeva je izgrađen i na suprotnosti između spoljašnjeg mira i unutrašnjih bura likova, što je posebno naglašeno u predstavi rediteljke Ive Milošević. To je naročiti slučaj sa glavnim akterima, Natalijom Petrovnom (Mirjana Karanović) i Mihailom Aleksandrovičem Rakitinom (Svetozar Cvetković). Natalija guši izražavanje ljubavi prema mladom učitelju Aleksiju (Marko Janketić), dok Rakitin zadržava izliv romantičnih osećanja prema Nataliji.

Foto Nenad Petrović / JDP

Za razliku od teksta Turgenjeva, u novoj predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta, protagonisti su stariji, što njihovim ljubavnim jadima daje tragičnije dimenzije. Natalijina zaljubljenost u Aleksija je beznadežnija, ali i komičnija zbog razlike u godinama. Činjenica da je Natalija prvi put zaljubljena takođe ima intenzivniju dramsku snagu u predstavi, zbog toga što je starija (Natalija u drami ima 29 godina, pa je manje neobično što nije bila ranije zaljubljena). U vezi sa time, u predstavi su veoma naglašeni motivi  umora, potrošenosti, ali i opčinjenosti mladošću.

Težinu neostvarenih romantičnih osećanja u predstavi opuštaju dosetke komično oblikovanih likova, Špigeljskog (Srđan Timarov), Šafa (Dubravko Jovanović), Boljšincova (Irfan Mensur). Milica Gojković je odgovarajuće naivna i nevina, mlada Veročka, koju naglo otrežnjuje saznanje o nemogućnosti ljubavi sa Aleksijem. Branka Petrić je živahna Ana Islajeva, majka brižnog, ali hladnog i udaljenog Natalijinog supruga, Arkadija Islajeva (Marko Baćović). Na sceni nastupaju i Lizaveta Bogdanova (Milena Vasić), sluge Matvej (Bojan Lazarov) i Kaća (Marija Klanac), i dečak Kolja (Relja Vasić), sin Islajevih koji unosi dečju razdraganost.

Kostimi Borisa Čakširana nisu naročito upadljivi, dok je scenografija Gorčina Stojanovića veoma upečatljiva, zavodljivo stilizovana. Scenski prostor predstavlja unutrašnjost doma Islajeva, ispresecan stablima breza. One se pominju u tekstu drame, u označavanju stabilne jednostavnosti prirode, nasuprot ljudskoj nestabilnosti. Njihovo scensko prisustvo se onda može shvatiti kao metaforički izraz napetosti između prirode i civilizacije. Na prednjem delu pozornice je crveni tepih, stilizovano izdvojen prostor slobode, bega. Natalija tu odlazi da bude sama sa svojim mislima i snovima, ali i da prolije suze kada shvati da je zaljubljena u Aleksija. Ta scena predstavlja kulminaciju Natalijine unutrašnje bure,  katarzičnu eksploziju potiskivanih osećanja, erupciju strasti čija se snaga može uporediti sa strašću Rasinove Fedre.

Višestruke zaljubljenosti se u predstavi raspliću ostavljajuću za sobom pustoš, konkretnu i simboličku. Nameštaj i breze su nestale, pozornica je ostala prazna. Jedni su otputovali, drugi su ostali sami. Žrtve ljubavi, Natalija, Veročka, Rakitin i Aleksije su morali da se odvoje od predmeta njihove žudnje, kako bi mogli da nastave svoje živote. Pogled na ljubav je ovde vrlo pesimističan. Ona vodi u provaliju nevolja, izbacujući zaljubljene iz mira ravnodušnosti. Ove misli u burnom razrešenju iznosi Rakitin, tvrdeći još da ljubav donosi ropstvo, patnju, sramotu, poniženje, očaj, gubitak dostojanstva. Ipak, složena ljubavna osećanja istovremeno proizvode jedinstvenu treperavost bića, osećajnost koja prevazilazi egzistencijalnu teskobu, ma koliko ona bila iluzorna. Zato se svi beznadežno uplićemo u tu mrežu, nemoćno puštajući da nas ljubavne čari lome.

Režija Ive Milošević je vrlo diskretna, u najvećoj meri oslonjena na izuzetne vrednosti teksta Turgenjeva i spretnu igru superiornih glumaca. Bilo je prostora za više scenskog razmaštvanja radnje, naročito u prvom delu ove trosatne predstave, koji teče sporije. Uprkos tome, produkcija „Mesec dana na selu“ nam je potrebna na repertoaru, posebno imajući u vidu da se ova vrsta dramske klasike danas ređe postavlja. Kada zaboravimo da se bavimo nama samima, osećanjima koja nas čine, pozorište nas vraća na put sećanja, čuva nas od gubitka suštine, otuđenja od sebe.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 9.2.2018.

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s