Idu čete ludih baba

„Moja ti“, Olga Dimitrijević/Aleksandra Milavić Dejvis, koprodukcija Sterijino pozorje i Atelje 212

 

Dramski tekst Olge Dimitrijević „Moja ti“, prvobitnog naslova „Kako je dobro videti te opet”, izuzetno je vredan, u pogledu sadržine, ali i forme i stila. Doneo je neobičan susret poezije i drame, ogoljene osećajnosti i stilizacije koja tu osećajnost pomera na polje posebne estetičnosti. Fragmentarne je strukture, sačinjen od sedamnaest scena, uokvirenih prologom i epilogom. Teme koje Dimitrijevićeva specifično lirski obrađuje su starost, usamljenost, smrt, prolaznost, sloboda, ljubav, ali i ružnoća gramzivosti. Drama diskretno otvara i pitanja ljubavi između osoba istoga pola, kao i diskriminacije starih ljudi u društvu koje favorizuje mladost. Uvođenjem lika duha, Dimtrijevićeva raskopava i polje fantastike, rušeći granice između ovog i onog sveta, kroz njihovo preplitanje.

Režija Aleksandre Milavić Dejvis je izuzetna kao i tekst, neobično sveža na našim prostorima. Karakteriše je stilizovana poetičnost, blaga utopljenost radnje u duh starine i nostalgije, kao i fino pretapanje narativnog, dramskog i muzičkog. Scena je nalik muzeju, što se uklapa u preovlađujuća osećanja prolaznosti i nostalgije, preplavljenosti sećanjima. Postoji više punktova igre, mesto za klavir čiji tonovi pojačavaju liričnost radnje (kompozitorka Anja Đorđević), police sa potrebnim rekvizitima, komadi salonskog nameštaja u Dragicinom domu, u totalu nalik muzejskim eksponatima (scenografija Marija Kalabić). Atmosferu elegantne starine upotpunjuje i prisustvo gramofona koji uz zvuke pucketanja ploče oslobađa tonove elegične šansone, oživljavajući i duh jugo-nostalgije.

Foto Branislav Lučić

Igra svih glumaca je delikatna, ubedljiva i dubinski izražajna. Oni donose jedno snoliko prisustvo, otelotvorujući na sceni odgovarajuću stilsku posebnost dramskog teksta. Svetlana Bojković prodorno i toplo igra Dragicu koja je upravo sahranila svoju životnu partnerku Ivanu. Preovlađujuće je zamišljena, odsutna i tužna, osim kada u njena sećanja prodre život sa Ivanom, vraćajući joj istisnutu radost. Gorica Popović takođe upečatljivo igra Dragicinu prijateljicu iz prošlosti Ružu, Jugoslovenku u duši, zarazne životnosti, nepresušnije energije. Posebne su njene pevačke partije u kojima se tanana liričnost sudara sa finom stilizacijom. Taj spoj usložnjava osećajnost, oneobičava je, stvara raskorak, daje joj smisao upitanosti, nenametljivog studiranja njenog značenja. Tatjana Bošković je izvanredna kao namćorasta, odbojna Zagorka, treći član ove sveže oformljene družine.

Foto Branislav Lučić

Ivan Mihailović takođe ubedljivo igra nekoliko likova, sa bitnim stepenima stilizacije. Pre svega, on je Ivanin gramzivi sin, neotesani grubijan koji pokušava da se dočepa majčinog stana, a stvara i fragmente drugih likova, pravnika, naratora. I Sofija Juričan takođe povremeno uzima ulogu naratorke, kao i ostale glumice, mešajući narativno i dramsko. Na taj način se razbija konvencionalna zatvorenost glumca u jedan lik, što upotpunjuje dosledni rediteljski jezik otvorenosti, stilizacije, začudnosti, u celini scenski vrlo efektan. Sofija bazično igra duha Ivane, donoseći na scenu sloj fantastičnog, bajkovitog, ali istovremeno i komičnog zbog neočekivanog i snažnog upada onostranog. Njena Ivana je doterana kao ratnica, partizanka, nepokolebljivo odlučna i čvrsta, što daje potrebnu snagu posustaloj Dragici, u borbi za zadržavanje njihovog stana. Kostimi Marie Marković su jednostavni, tačni, funkcionalni.

U celinu scenske radnje su suptilno i postojano utkani fino aromatični začini koji dodatno pojačavaju njene estetske vrednosti. Na primer, pojavu Ivaninog duha prati komično začudna dim mašina, Dragicina dirljiva pripovest o susretu sa Ivanom pokreće nežno padanje snega, dok prosipanje konfeta stilizovano označava bacanje bombi, ali i prosipanje pića za pokoj duši. U radnju su uključene i horske pesme, prepevi partizanskih pesama koji donose komički upadljivo izmenjene tekstove. Na primer, stihovi “po šumama i gorama idu čete ludih baba” obezbeđuju združenu snagu pesme i komike, još jedan upečatljivi sloj ove ukupno vrlo upečatljive predstave.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 7.6.2017.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s