Antičke i naše Antigone

„Antigona-2000 godina kasnije“ Lenke Udovički na Dubrovačkim letnjim igrama

Dubrovnik – U okviru 67. festivala “Dubrovačke letnje igre“ igrana je „Antigona-2000 godina kasnije“, koprodukcija brionskog pozorišta Ulysses i sarajevskog MESS-a, u režiji Lenke Udovički. Predstava je u prepunom gledalištu i uz izuzetan prijem dubrovačke publike prikazana na Komolcu, seocetu kraj Dubrovnika, na mestu bivšeg armiračko-tesarskog pogona. Ovaj izbor scenskog prostora je bio savršen, ne samo zbog guste tišine i potpune izolovanosti, u saglasju sa tragičnim tonovima predstave, već i zbog sumorne napuštenosti oronulog objekta, takođe odlično uklopljene u tematiku osavremenjenog izvođenja Sofoklove tragedije.

Foto Press Dubrovačke letnje igre
Foto Press Dubrovačke letnje igre

U programu za predstavu, njena dramaturškinja Željka Udovičić Pleština je zapisala: „Znamo da dobri pesnici žive zauvek, ali upravo zato im predstavama ne treba pisati nekrologe. S njima se treba igrati, raspravljati, kritički ih promišljati…“ Doslovno tako, u ostvarenju „Antigona – 2000 godina kasnije“, na dramaturško-rediteljskom planu se upliću mitsko i savremeno, kroz dva paralelna toka. Antigonina borba za nebesku pravdu i njen bezuslovni otpor protiv političkih naređenja, pletu se sa savremenom porodičnom tragedijom, linijom radnje koja prati traženje posmrtnih ostataka sina stradalog u eks-jugoslovenskim ratovima.

Savremeni i mitski tok su suptilno uklopljeni, na primer, bager koji na početku stupa na scenu kako bi iskopao ostatke tela žrtava nedavnih ratova, isti je bager koji će kasnije u predstavi zazidati Antigonu, kao kaznu za kršenje Kreontovih naređenja. Ovo delikatno rešenje scenski izvrsno označava istorijski kontinuitet loših političkih poteza koji vode u tragedije nepreglednih razmera, na ličnim i društvenim kolosecima. Ono budi dubinsko osećanje univerzalnog tragičkog prepoznavanja, (pod)svesti o arhetipskim obrascima ljudskog brljanja. Sofoklo je napisao: „Od svih nesreća najveća je ljudska glupost.“

Pristalica Heraklitovog načela da je karakter sudbina, Sofoklo je izgradio životno uverljive likove, egzekutore sopstvenih tragičnih sudbina, verodostojno oblikovane i u ovoj zreloj režiji Lenke Udovički. Antigona je heroina romantičarskog tipa koju vatreno igra Maja Izetbegović, kao mladu i nepomirljivu buntovnicu, svu sačinjenu od nemira, nerva i tvrdokorne pravdoljubivosti. Njena sestra Ismena (Dženana Džanić) je umerenija i racionalnija, dok je Hemon Ermina Brava nepokolebljiv u podršci Antigoni, ali i u otporu protiv apsolutističkih odluka njegovog oca Kreonta.

Antigona_04

Kreont Radeta Šerbedžije je takođe tragična figura, slomljeni autoritet koji na ljudskom nivou strada jer odlučno brani državu kojom vlada. On nije negativac niti stvarni zlikovac, čak ni arogantni tiranin, već je čovek koji istinski veruje da ispravno postupa. Na planu igre, izuzetno je markantna i stilizovana pojava Tiresije (Damir Urban), u dugakoj crnoj suknji, sa dečačićem koji ga prati  (Vedad Suljagić). Prvo ga vidimo pod snopom svetlosti na vrhu visoke stene, glas mu je ozvučen mikrofonom i moduliran ehom, što hipnotički prenosi njegove proročke, metaforičko-poetske reči koje se povremeno pretapaju i u pesmu. Kada se spusti sa stene pred nas, njegova pojava je izuzetno zanimljiva, u stanju je nekakvog epileptičkog transa. Na sceni je zadržan hor koji izvodi ubedljive songove i sa pacifističkim porukama, navijajući za zakopavanje ratnih sekira i konačno prevazilaženje političkih sukoba, nažalost i dalje aktuelnih na ovim prostorima.

Foto Press Dubrovačke letnje igre
Foto Press Dubrovačke letnje igre

U predstavi se postojano izražava mizoginija, kroz veličanje patrijarhalnih vrednosti. Kreont neprestano vređa ženski rod, tretirajući ga kao niži i bezvredniji, te se može reći da je predstava bliska pojedinim tumačima “Antigone” koji je smatraju otelotovorenjem sukoba između patrijarhata i matrijarhata (npr. Hansginter Hejm). Obzirom na vladavinu muških principa, i mitsku i savremenu državu u predstavi trese destruktivnost kao kredo, začarani krug krvnih obračuna.

Blisko horskim pesmama koje apeluju na prekid ponavljajućih krugova nasilja, rasplet tumačimo kao srećan. U savremenom toku radnje su pronađeni posmrtni ostaci nestalog sina koji mogu da se dostojno sahrane. Mitska i savremena linija se stapaju, u tački kada zazidana Antigona simbolički oživljava jer je telo sina pronađeno. Starogrčka tragedija je dobila epilog iz postjugoslovenskih ratnih trauma, a mi smo dobili nadu da će život ovaj put imitirati pozorište, da će političke greške i u stvarnosti biti (zauvek) ispravljene.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 19.08.2016.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s