Tag: Lenka Udovicki

Pankerski protest protiv bede materijalizma

“Ružni, prljavi, zli”, tekst Slobodan Obradović, po motivima filma Etora Skole,  režija Lenka Udovički, Beogradsko dramsko pozorište

Nastao po motivima istoimenog filma Etora Skole, dramski tekst “Ružni, prljavi, zli” Slobodana Obradovića donosi dvadeset crnohumornih slika iz života jedne mnogoljudne porodice koju predvodi Đakinto. On je opsednut idejom da će mu porodica ukrasti novac od osiguranja koji krije kao zmija noge, dok oni svi žive kao neljudi, na nekakvom đubrištu nazvanom domom. U postavljanju ovog komada na scenu Beogradskog dramskog pozorišta, rediteljka Lenka Udovički je uobličila vrednu predstavu koja se žanrovski može odrediti kao groteskna tragikomedija, sa elementima koreodrame i muzičkog teatra (kompozitor Najdžel Ozborn, koreograf Staša Zurovac).

Scenska postavka je vizuelno opčinjavajuća, što se ukazuje odmah, na sjajnom početku, kada se iz dubine scene polako pojavljuje čopor ljudi, članovi Đakintove porodice. Dovlače se polako na proscenijum, nalik zombijima iz horor filmova, gegajućim, teturajućim, pretećim. Stižu pred nas zarozani, prljavi, ogavni, sa štakama, bebama, točkovima, gajbama, poljskim ve-ceom (kostimograf Bjanka Adžić Ursulov, scenograf Aleksandar Denić). Vodi ih jednooki Đakinto koga fascinantno snažno igra Ozren Grabarić, kao arhetipa zlikovca, sebičnog, pohlepnog, nemarnog pater familijasa. Sugestivnim izrazima lica i tela, prodornim pogledima i dijaboličnim transformacijama, on gradi lik iz dubine sopstva, precizno i razorno, do kraja predstave držeći konce u svojim rukama.

Foto Dragana Udovičić – BDP

Pored izvanrednog Grabarića, ostali glumci su uspešno, jače ili blaže stilizovano, predstavili ovu zversku porodicu, stvarajući šareni mozaik nakaradnosti, kockicu po kockicu. Nađa Sekulić je Đakintova isceđena, razočarana žena Matilda, čija se mladalačka ljubav pretvorila u otrovnu mržnju. Jovo Maksić je komički upečatljiv kao baba Marčela, dok je Nataša Marković čvrsta, muškobanjasta ćerka Gaitana, a Ivana Nikolić Lizeta, druga, veoma plodna ćerka sa stilizovano uobličenim bebama. Aleksandar Jovanović je takođe komički ubedljiv kao sin Plinije, krupni transvestit zbunjujuće seksualne orijentacije, Ivan Zablaćanski je obogaljeni Kamilo, a Milan Zarić Romolo, treći sin neutoljivih seksualnih apetita. Ovu živopisnu galeriju ekscentričnih likova upotpunjuju varljivi muževi i žene, ljubavnice, vračare, zelenašice, svi groteskno, pitoreskno uobličeni: Dora (Nina Janković/Dunja Stojanović), Adolfo (Aleksandar Vučković), Izida (Iva Ilinčić), Rozamunda (Marko Gvero), Asunta (Slađana Vlajović), Antonina (Vanja Nenadić), Maria Libera (Jana Milosavljević).

Igra je ofanzivno telesna, nasrtljiva u nametanju žestoke materijalnosti, prljavštine koja izaziva odvratnost, imajući pri tome subverzivni, kritički smisao. Ta pankerština će izazvati naročito ogavan osećaj u sceni u kojoj Đakinto otkriva da je novac krio u ve-ceu, vadeći ga pred porodicu umrljanog izmetom. U pogledu te značenjski i senzualno provokativne odurnosti, važan scenografski izum je Đakintov mobilni poljski ve-ce, gde on često boravi, imajući u njemu čak i seksualne odnose. Taj flekavi, gadni klozet, maštovito je napravljen od ofucanog frižidera, i svaka njegova pojava izaziva gađenje. Takođe, tokom razvoja događaja, na bazično goloj sceni će mu se pridružiti i blisko grozna, štrokava kada, kao i ve-ce šolja. Sve ove agresivne gadosti postaju rečita metafora (našeg) sveta izvrnutog naopačke, vrtoglavo snažan kritički odraz kapitalističkog društva, gde su novac, imidž i spoljašnjost sve, a suština, duhovnost i lepota ništa.

Ipak, ti prizori nisu bez protivteže. Kao dragoceno važan kontrast, na scenu povremeno stupa flautistkinja koja izvodi nežnu, milu muziku, koju tumačimo kao snoliki odraz nekog drugog sveta, lepote proterane iz te nakradne familije (izvođač muzike Milena Jančurić). Ona je važan rediteljski komentar, ili značenjska nadgradnja, koja daje smisao predstavi kao celini. Simbolička je oznaka mogućnosti drugih izbora, duhovnosti i lepote koje je (uvek) moguće negde pronaći, izvan košmarne bede materijalizma.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 16. oktobra 2020. godine

Traganje za ljubavlju u svetu bez milosti

„Ko se boji Virdžinije Vulf“, tekst Edvard Olbi, režija Lenka Udovički i „Liliom“, tekst Ferenc Molnar, režija Ana Tomović, Beogradsko dramsko pozorište

Drama „Ko se boji Virdžinije Vulf“ (1962)  jedna je od najvažnijih u korpusu američke posleratne dramaturgije. Na tragu Judžina O Nila i Tenesi Vilijamsa, kroz tananu analizu razglavljenih porodičnih odnosa i psihološko komadanje likova, ona odražava raspad američkog sna. Za ovaj komad je ključno osećanje apsurda, odnosno „mračne komičnosti“, kako apsurd shvata Džon Luis Stajan, kao dominantno osećanje u vremenu nesigurnosti. Pogled na svet apsurdista je obeležen besciljnošću, a njihova dramska obrada stvarnosti se zasniva na nastojanju da se besmislenost prihvati kroz smeh, što je slučaj sa Olbijevom dramom koja takođe nosi i važna mitska značenja. Da bi se ovi nivoi značenja izrazili na sceni, potreban je naročito delikatan rediteljski pristup.

fotograf Darja Štravs Tisu / BDP press

Predstava rediteljke Lenke Udovički ostvarena je u maniru psihološkog realizma, koji nije u potpunosti adekvatan u izražavanju celine značenja drame. Glumci su nesporno vešti, što predstavu čini dovoljno intrigantnom za praćenje, ali ona ne osvaja pomenute dublje slojeve značenja polaznog teksta. Rade Šerbedžija spretno i sa lakoćom igra Džordža, rezigniranog univerzitetskog profesora izgriženog razočaranjima i frustracijama, koji se ponajviše izlivaju u odnosu prema supruzi. Katarina Bistrović Darvaš je njegova žena Marta koja sa komplementarnim nemarom odgovara na cinizam, i koketira sa Nikom (Milan Marić) iz osvete i dosade. Njihov iscrpljujući odnos, natopljen verbalnim i fizičkim nasiljem, odraz je nemogućnosti da se istinski približe jedno drugome.

Scensko tumačenje komada „Liliom“ Ferenca Molnara (1909), koji se sa Olbijevim sreće u tematici potrage za ljubavlju i bliskošću u svetu otuđenosti, karakteriše znatno drugačiji, osobeniji i autentičniji pristup. Molnarovu melodramu sa elementima fantastike, rediteljka Ana Tomović prevela je u predstavu izražene stilizacije, naglašene simbolike, upečatljive vizuelnosti i osećajnosti. Na rotacionoj sceni koja je tesno vezana za tok radnje, likovi se vrte u krug, na vrtešci gorke komedije života, karusela postojanja. Tokom cele predstave će se nagoveštavati simbolička značenja tog vrtenja, koje povremeno izaziva i teturanja, saplitanja likova, životne faze nemogućnosti da se ostane uspravan. Prepoznatljiv za rad Aleksandra Denića, scenski prostor odgovarajuće definiše atmosferu sumorne otuđenosti, oronule napuštenosti grada, u saglasju sa potrošenošću duša. Na rotacionoj sceni je postavljena cela trafika, musava i zarđala, glomazni objekti sa reklamama, umazani frižideri za pića kojih nema, obasjani žmirkajućim neonskim svetlima.

foto Dragana Udovičić / BDP press

Liliom Andrije Kuzmanovića je verodostojan tip „buntovnika bez razloga“, nemarne ništarije koji ostavlja žene bez daha, siledžija je, ali i prikriveni tragač za romansom, što je razlog uspeha njegovog donžuanstva. Juli Maje Izetbegović je takođe uspešno uobličen lik, ili tip žene romantičnih pogleda na ljubav. Nepokolebljiva je u odluci da ostane sa muškarcem koji joj uništava život, a vođena razornom snagom zaslepljujućih osećanja. U pogledu građenja uverljivosti njihovog odnosa, posebna je scena prvog uspostavljanja međusobne privlačnosti, širenja seksualne napetosti u trafici. Taj prizor pratimo kroz štrokava stakla trafike, što gradi vrlo specifičan voajeristički utisak, uzbudljivu atmosferu rađanja bliskosti.

Igra celog ansambla je odmerena, glumci minimalističkim sredstvima izražavaju unutrašnje bure (u predstavi igraju i Ivana Nikolić, Marko Živić, Marko Gvero, Jovo Maksić, Aleksandra Anja Alač, Jadranka Selec i Vladan Milić). To je naročito važno napomenuti, jer se tako izbegla mogućnost pada u patetiku i plitki sentiment, što je realan rizik u tumačenju ove vrste drame. Jedina krupnija zamerka ovoj bazično uspeloj i vrednoj predstavi jeste rešenje šeste scene Molnarove drame, koja se odvija na Onom svetu, nakon Liliomove smrti. Ona je postavljena suviše prosto, u neskladu sa ostatkom predstave. U šestoj sceni se Liliom javlja na telefon koji zvoni u nekoj govornici u bestragiji, i razgovara sa čovekom čiji glas čujemo preko razglasa, o greškama koje je učinio tokom života. Njihov razgovor na Onom svetu je suviše direktno, i zato banalno, izveden, mogao se pronaći suptilniji način da se scena reši, u skladu sa finom poezijom i simbolikom celine. Ipak, predstavu „Liliom“ ćemo upamtiti po brojnijim, zavodljivim prizorima eskpresionističkog senzibiliteta, prodornim slikama iz ofucanih života, ljubavnika koji ne odustaju od ljubavi, čak ni posle kraja.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 15.12.2019. godine

Antičke i naše Antigone

„Antigona-2000 godina kasnije“ Lenke Udovički na Dubrovačkim letnjim igrama

Dubrovnik – U okviru 67. festivala “Dubrovačke letnje igre“ igrana je „Antigona-2000 godina kasnije“, koprodukcija brionskog pozorišta Ulysses i sarajevskog MESS-a, u režiji Lenke Udovički. Predstava je u prepunom gledalištu i uz izuzetan prijem dubrovačke publike prikazana na Komolcu, seocetu kraj Dubrovnika, na mestu bivšeg armiračko-tesarskog pogona. Ovaj izbor scenskog prostora je bio savršen, ne samo zbog guste tišine i potpune izolovanosti, u saglasju sa tragičnim tonovima predstave, već i zbog sumorne napuštenosti oronulog objekta, takođe odlično uklopljene u tematiku osavremenjenog izvođenja Sofoklove tragedije.

Foto Press Dubrovačke letnje igre
Foto Press Dubrovačke letnje igre

U programu za predstavu, njena dramaturškinja Željka Udovičić Pleština je zapisala: „Znamo da dobri pesnici žive zauvek, ali upravo zato im predstavama ne treba pisati nekrologe. S njima se treba igrati, raspravljati, kritički ih promišljati…“ Doslovno tako, u ostvarenju „Antigona – 2000 godina kasnije“, na dramaturško-rediteljskom planu se upliću mitsko i savremeno, kroz dva paralelna toka. Antigonina borba za nebesku pravdu i njen bezuslovni otpor protiv političkih naređenja, pletu se sa savremenom porodičnom tragedijom, linijom radnje koja prati traženje posmrtnih ostataka sina stradalog u eks-jugoslovenskim ratovima.

Savremeni i mitski tok su suptilno uklopljeni, na primer, bager koji na početku stupa na scenu kako bi iskopao ostatke tela žrtava nedavnih ratova, isti je bager koji će kasnije u predstavi zazidati Antigonu, kao kaznu za kršenje Kreontovih naređenja. Ovo delikatno rešenje scenski izvrsno označava istorijski kontinuitet loših političkih poteza koji vode u tragedije nepreglednih razmera, na ličnim i društvenim kolosecima. Ono budi dubinsko osećanje univerzalnog tragičkog prepoznavanja, (pod)svesti o arhetipskim obrascima ljudskog brljanja. Sofoklo je napisao: „Od svih nesreća najveća je ljudska glupost.“

Pristalica Heraklitovog načela da je karakter sudbina, Sofoklo je izgradio životno uverljive likove, egzekutore sopstvenih tragičnih sudbina, verodostojno oblikovane i u ovoj zreloj režiji Lenke Udovički. Antigona je heroina romantičarskog tipa koju vatreno igra Maja Izetbegović, kao mladu i nepomirljivu buntovnicu, svu sačinjenu od nemira, nerva i tvrdokorne pravdoljubivosti. Njena sestra Ismena (Dženana Džanić) je umerenija i racionalnija, dok je Hemon Ermina Brava nepokolebljiv u podršci Antigoni, ali i u otporu protiv apsolutističkih odluka njegovog oca Kreonta.

Antigona_04

Kreont Radeta Šerbedžije je takođe tragična figura, slomljeni autoritet koji na ljudskom nivou strada jer odlučno brani državu kojom vlada. On nije negativac niti stvarni zlikovac, čak ni arogantni tiranin, već je čovek koji istinski veruje da ispravno postupa. Na planu igre, izuzetno je markantna i stilizovana pojava Tiresije (Damir Urban), u dugakoj crnoj suknji, sa dečačićem koji ga prati  (Vedad Suljagić). Prvo ga vidimo pod snopom svetlosti na vrhu visoke stene, glas mu je ozvučen mikrofonom i moduliran ehom, što hipnotički prenosi njegove proročke, metaforičko-poetske reči koje se povremeno pretapaju i u pesmu. Kada se spusti sa stene pred nas, njegova pojava je izuzetno zanimljiva, u stanju je nekakvog epileptičkog transa. Na sceni je zadržan hor koji izvodi ubedljive songove i sa pacifističkim porukama, navijajući za zakopavanje ratnih sekira i konačno prevazilaženje političkih sukoba, nažalost i dalje aktuelnih na ovim prostorima.

Foto Press Dubrovačke letnje igre
Foto Press Dubrovačke letnje igre

U predstavi se postojano izražava mizoginija, kroz veličanje patrijarhalnih vrednosti. Kreont neprestano vređa ženski rod, tretirajući ga kao niži i bezvredniji, te se može reći da je predstava bliska pojedinim tumačima “Antigone” koji je smatraju otelotovorenjem sukoba između patrijarhata i matrijarhata (npr. Hansginter Hejm). Obzirom na vladavinu muških principa, i mitsku i savremenu državu u predstavi trese destruktivnost kao kredo, začarani krug krvnih obračuna.

Blisko horskim pesmama koje apeluju na prekid ponavljajućih krugova nasilja, rasplet tumačimo kao srećan. U savremenom toku radnje su pronađeni posmrtni ostaci nestalog sina koji mogu da se dostojno sahrane. Mitska i savremena linija se stapaju, u tački kada zazidana Antigona simbolički oživljava jer je telo sina pronađeno. Starogrčka tragedija je dobila epilog iz postjugoslovenskih ratnih trauma, a mi smo dobili nadu da će život ovaj put imitirati pozorište, da će političke greške i u stvarnosti biti (zauvek) ispravljene.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 19.08.2016.