Tag: Dubrovacke letnje igre

Lepota će spasiti svet

  1. Dubrovačke letnje igre: „Geranium“, prema noveli Ive Vojnovića, režija Marina Pejnović

 

Foto Marko Ercegović

Mladalačka pripovetka „Geranium“ (1878) Ive Vojnovića koju je on napisao sa samo dvadeset i dve godine, najavljujući simbolizam u književnosti, polazna je osnova nastajanja istoimene predstave premijerno izvedene u Parku umetničke škole Luke Sorkočevića u starom Dubrovniku. U centru pažnje je problem samoće i usamljenosti, pri čemu je ostrvo konkretno mesto odvijanja radnje, ali i metafora pustoši duše protagonistkinje Mare. Druga važna tema koju Vojnović obrađuje u ovoj dirljivoj noveli inspirisanoj Floberovom pričom „Jednostavno srce“, jeste život proveden u senkama, prosečnosti, u patnji (ne)bitnosti. Ova tema je proizišla iz Floberove pripovetke, u kojoj je blisko opisan tmuran život jedne kuvarice, nalik Mari čija sudbina postaje simbol životarenja u tami besciljnosti, ali i malograđanskog bespuća.

Mlada rediteljka Marina Pejnović Vojnovićevu pripovest vodi suptilno, poetski naglašeno i simbolički izražajno. Igra je obavijena jakom setom koju stvara splet poezije reči, vizuelne simbolike, psihodeličnih senzacija, atmosferične muzike (kompozitor Josip Maršić). Oni istančano grade izražajnost pripovesti o Mari, njenoj samoći, neostvarenoj ljubavi, ali i spremnosti da se žrtvuje za druge. Narativ je složen, u njemu se prepliću prošlost i sadašnjost, stvarnost i imaginacija, opipljiv realitet i plodovi imaginacije. Uveden je lik Harona (Romano Nikolić), utvare koja je stalno prisutna, neka vrsta odraza metafizičke podrške i utehe, znak da na ovom svetu nikada nismo sami. Našminkanog lica u kreč belo, i prozirne fizičke pojave koja odgovarajuće donosi odraz jednog priviđenja, on na početku predstave dočekuje publiku, uz ponavljajuće reči koje čujemo preko razglasa: “Mrtva. Još nije vreme…“. Sa time se odmah stvara posebna poetska atmosfera, dok se Marina svakodnevnica metaforički postavlja kao život ni na nebu ni na zemlji, već neko postojanje između, lutalačko snoviđenje jedne nesnađene duše (u grčkoj mitologiji je Haron bio lađar u Hadu koji preuzima mrtve i vodi ih do Hada, kroz međuprostor).

Maru izuzetno vešto predstavlja Doris Šarić Kukuljica, psihološki razrađeno i poetski delikatno, izražavajući dubinske provalije u njenoj duši. Beskrajno odana mladalački ushićenoj sestri Luce (Tena Nemet Brankov), i služavka surovoj, nadobudnoj Teti (Nataša Dangubić), Mara postaje univerzalna figura ženske patnje, ali i hrabrosti da ostane svoja u malograđanskom okruženju. Ženski likovi su u fokusu ove predstave, dok su muški potpora u njihovom oblikovanju, u drugom planu radnje (profesor-Nikola Baće, Vlado-Marin Klišmarić, Otac-Filip Detelić).

U scensko tumačenje Vojnovićeve pripovetke koja se prvi put postavlja u pozorištu, rediteljka Pejnović, u saradnji sa dramaturgom Ivanom Penovićem, odlučuje da uključi i priču „Ostrvo“ Antuna Šuljana. Ona se uvodi u središnji deo predstave, donoseći eksplicitnu savremenost, kroz prikaz dva para, Vlade i Marice, i Zdenke i Tome. Oni su došli na letovanje, takođe na ostrvo, sa gorućom željom da se zabave, da pobegnu od opeterećujuće svakodnevnice, i od sebe. Ovaj deo predstave je stilski drugačiji, počinje u ekstazi plesa aktera, uz hipnotičku, savremenu elektronsku muziku. U Marici se donekle ogleda Vojnovićeva Mara, ona je takođe obična, prosečna devojka. Ipak, smatramo da uvođenje Šuljanovog teksta u Vojnovićevu priču nije bilo neophodno, ono na idejnom planu nije donelo ništa bitno novo, dok stilski nije idealno uklopljeno u ostatak. Sasvim je jasno da je Vojnovićeva priča savremena, kroz svevremenost, te nije bilo neophodno dodati te bukvalne scene savremenosti, što je glavna zamerka ovoj predstavi.

Na sredini ambijentalnog, kamenog scenskog prostora je postavljen staklenik, mesto gajenja geraniuma, ali i znak Marine izolovanosti. Razumemo ga kao metaforu njenog života, ograničenog, plastičnog, bez stvarne bujnosti. Cvetovi geraniuma kojima je scena preplavljena takođe imaju metaforična značenja, koja i sama Mara ističe. Za nju je geranium cvet prosečnosti, uboga biljka bez mirisa koja krasi kuhinje. Uprkos toj običnosti, geraniuma i Mare, oni dodirom umetnosti postaju oplemenjeni. U Vojnovićevom tekstu i dubrovačkoj predstavi su obavijeni poezijom koja guši i prevazilazi banalnost svakodnevnice. U tome se nalazi suština umetničkog stvaranja, ali i života – nadrastanje običnosti, veština da se u sumornoj, gnjecavoj realnosti pronađe lepota koja će spasiti svet.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 29.8.2019. godine

 

Hamlet na ruševinama Evrope

  1. Dubrovačke letnje igre: „Hamlet“, tekst Vilijam Šekspir, režija Paolo Mađeli, premijera na tvrđavi Lovrjenac
Foto Marko Ercegović

Svako vreme ima svog Hamleta. U njemu su različiti trenuci u istoriji nalazili svoje crte, ali je uvek jedno bilo važno, kako je pisao Jan Kot, da se preko Šekspirovog teksta dođe do savremenog isustva, do našeg nespokojstva i osetljivosti. Mađelijev Hamlet je politička i porodična tragedija, melodrama i crnohumorna farsa. Radnja se odvija u savremenom militarizovanom društvu gde su izbrisane granice između normalnosti i ludila. Ovo je, inače, četrnaesti „Hamlet“ u sedamdesetogodišnjoj istoriji Dubrovačkih letnjih igara. Trinaest je igrano na tvrđavi Lovrjenac, što je i ovaj put slučaj, dok je samo jedan izvođen na ostrvu Lokrum.

Hamlet Frana Maškovića je savremeni intelektualac lišen iluzija u svetu osvojenih sloboda, prema kojima ne zna kako da se odnosi. Živi u društvu utopljenom u zločin, korupciju, glad za vlašću, ne nalazeći način da mu se odupre. Ne vidi izlaz i zato priželjkuje smrt. Mađelijev Hamlet nije mladi, već zreliji pobunjenik, onaj koji ima veću odgovornost i svest o svojim delima. Mašković nastupa prodorno, vrlo izražajno, dok sama njegova fizička pojava donosi odgovarajuće hamletovsku prozirnost, nestabilnost. Tanak i lelujav, on tačno oblikuje Hamletove unutrašnje bure koje ga lome, dovodeći do nerazaznavanja granica između stvarnosti i imaginacije, normalnosti i ludila.

Na početku predstave, sa visokih bedema Lovrjenca, tog dubrovačkog Gloub teatra, kako se o njemu pisalo, od Klaudija (Milan Pleština) i Horacija (Ermin Bravo) saznajemo o Hamletovoj smrti i haosu u zemlji. Saznanje o smrti na početku, u izvesnom smislu dovodi do njenog obezvređivanja. Ne ide se ka njoj kao klimaksu, jer se ona već dogodila, što je relativizuje. Drugim rečima, nije smrt tragedija, tragedija je život u svetu ispalom iz zgloba (dramaturgija i adaptacija Željka Udovičić Pleština).

U predstavi je izražena komunikacija sa gledaocima, što je u punom duhu elizabetanskog pozorišta. Likovi grobara, Domagoj Janković, Matija Čigir, Bernard Tomić, Karlo Mrkša, Pavle Vrkljan, na samom početku nas dočekuju na ulazu, izražavajući nam saučešće (verovatno zbog stradanja naših života). Kasnije nam iz gajbica za voće i povrće nude lobanje, kako bismo se upoznali sa našom budućnošću, što ima i blag, apsurdno komičan, i svakako provokativan smisao. A likovi grobara su itekako šekspirovski, morbidno veseli, groteskni u svojoj srži. U tom smislu je tipična scena razdraganog pevanja vedrih pesmica o prolaznosti, dok zakopavaju mrtve, na vrhu Lovrjenca.  

Režiju karakteriše vizuelna impozantnost i ambijentalna razgranatost (kostimograf Leo Kulaš, scenograf Lorenco Banci). Radnja se multimedijalno prostire, često u veoma poetičnom ruhu, što je prepoznatljivo za Mađelijev autorski rad. Na sceni se suptilno i višenamenski koriste crno-beli snimci koji se projektuju na zidine tvrđave  (video Ivan Marušić Klif). Od jednostavnih prizora lobanja, do videa koji nam otkrivaju dešavanja izvan scene, važna za razumevanje psiholoških značenja likova. Od frustrirajuće neostvarenog odnosa između Ofelije (Anđela Ramljak) i Hamleta, preko Gertrudinog (Nina Violić) lutanja u sobi ogledala koje efektno izražava njenu izgubljenost, do prizora Ofelijne smrti. Naročito je poetski jak snimak Ofelijinog bezglavog tumaranja po dubrovačkim stenama i njenog utapanja u more, praćen svedenom klavirskom muzikom koja se uživo izvodi (kompozitor Ljupče Konstantinov). Nakon ovog filma, njeno telo na nosilima unose na scenu, da bi zatim grobari, sa vrha tvrđave, bacali zemlju lopatama, kao i lobanje koje se razbijaju u paramparčad. Ove scene donose posebnu scensku snagu, osećanje prolaznosti i metaforički odraz Hamletovog viđenja čoveka kao kvintesencije prašine.

Mađelijeva predstava je svevremena i savremena u značenjima. Originalni Šekspirov tekst je ispoštovan, ali su u njega uključeni i drugi tekstovi. Na primer, početak komada „Hamletmašina“ Hajnera Milera ubačen je u četvrom činu predstave, nakon Polonijevog (Nikša Butijer) ubistva. Milerov citat o bivšem Hamletu na ruševinama Evrope ovde je u funkciji odražavanja Hamletovog silaska sa uma, ali i dekonstrukcije Šekspirovog teksta kojom se direktnije stiže do duha našeg vremena. Miler je objavio da je „Hamletmašinu“ (1977) napisao kako bi ubio svoju opsesiju „Hamletom“. Ova Šekspirova tragedija koja je obeležila i istoriju Dubrovačkih letnjih igara, konstantna je opsesija u istoriji i sadšnjosti pozorišta, ali i kulture uopšte. Opsesija koju je očigledno nemoguće ubiti, jer ona ne prestaje da se iznova i uvek vraća.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 2.8.2019. godine

Slike sveta koji se ruši

“Pod balkonima”, prema motivima novela Ranka Marinkovića, dramatizacija i dramaturgija Vedrana Klepica, režija Dario Harjaček, Dubrovačke letnje igre

Foto Marko Ercegović – Dubrovačke letnje igre

Dubrovnik – U okviru pozorišnog programa festivala Dubrovačke letnje igre, izvedena je treća, poslednja premijera za ovo leto, predstava “Pod balkonima”, nastala prema novelama Ranka Marinkovića. Tekst predstave, koji su uobličili dramaturškinja Vedrana Klepica i reditelj Dario Harjaček, iz više uglova i na različitim nivoima prati zbivanja u fizički i mentalno skučenoj mediteranskoj sredini. Radnja se dešava na Visu, pred Drugi svetski rat, u vreme galopirajućeg osiromašenja stanovništva, i posledičnog narastanja fašizma, što su okolnosti prepoznatljive i danas. U centru pažnje su punokrvni likovi društvenih autsajdera, takozvani viškovi sistema, odbačeni, šutnuti u ćošak društva. Njihove životne pripovesti slikovito odražavaju svet na raskrsnici, sistem koji se lomi u predvečerje rata. Glavna radnja se gradi oko jedne ofucane konobe koju vodi neprestano gnevni Tomi (Marko Makovičić), nesvršeni student i buntovni pisac. Centralni sukob se rađa iz njegovog odnosa sa školskim drugom Mićelom (Dado Ćosić) koji je u životu uvek lagodno prolazio, zbog političke moći njegove porodice. Pored te linije radnje, složeni narativ upliće i niz drugih tokova događaja. Oni ostvaruju različite nivoe značenja, od kritike mentaliteta, preko rasprava o umetnosti, filozofiji, Bogu i postojanju, do problema patrijarhata, rata, ideologije, fašizma. Ovo bogato idejno tkanje predstave se odražava i u višeslojnosti njenih formalno-stilskih karakteristika. U igri su sudareni elementi psihološkog i poetskog realizma, groteske, simbolizma. A za celovitu verodostojnost odigranih drama je zasluženo strpljivo i dosledno rediteljsko vođenje radnje, kao i naročita uverljivost nastupa glumaca.

Iz mnoštva izazovnih tema koje ova vredna predstava otvara, izdvojićemo problem slobode izražavanja, nesputane hrabrosti i neodložne potrebe da se suprotstavi društvenim nepravdama. Za Tomija je pisanje oblik rasterećenja, način borbe sa nepodnošljivim istinama svakodnevnice, sredstvo kritičkog obelodanjenja društvene korupcije, krađa u vrhovima vlasti. Takvo umetničko delovanje je jedan vid borbe sa nakaznostima sistema, dok je drugi metafizički izražen, kroz dirljiv lik Starog Mome (Livio Badurina), lude čija je funkcija nalik Ludi u Šekspirovom “Kralju Liru”. On je usamljeni ekscentrik čije ludilo shvatamo kao oblik bega od stvarnijeg ludila svakodnevnice, koje se prihvata kao normalno u svetu čije su vrednosti izvrnute naopačke. Provincijalizam, zavist, zloba i krađa su prećutno prihvaćene norme u okviru kojih društvo funkcioniše. U takvim okolnostima Momo svesno beži u svoj svet, tvrdeći na kraju, u izvanredno upečatljivom monologu: “Moja pobuna je u mojoj misli! Jedini spas od haosa. I očaja.”

Predstava se igrala u parku kampusa Dubrovačkog univerziteta, gde se dolazi kroz šumu. Lokacija je odvojena, izolovana, pusta, kao i mesto dešavanja scenske radnje, koja se ambijentalno vrlo lepo uklapa. Scenski prostor je širok i razvučen, što omogućava odvijajnje paralelnih prizora radnje (scenografija Vesna Režić). Scena predstavlja staro boćalište koje se nalazi blizu groblja i pored Tomijeve konobe “Kod Amerikanca”. Blizina groblja ima simbolička značenja, naročito u prizorima prolaska grobara koji se ponavljaju kao lajtmotiv, diskretna oznaka stalnog prisustva smrti.

Premijeri “Pod balkonima” je prethodilo otvaranje izložbe i stručno-informativan razgovor o delu Ranka Marinkovića, održan na Dubrovačkom univerzitetu, otvoren za javnost, u kome su učestvovali i autori predstave. Razgovor je deo festivalskog programa “Ključevi od grada”,  koji je ove godine osmišljen i uveden. Njegov cilj je razvoj publike, što je važno u pogledu budućnosti festivala, ali i kulturne politike grada. Na ovom razgovoru smo, između ostalog, čuli da je produkcija predstave nastala iz potrebe da se preispitaju medijski posredovani stereotipi o Mediteranu, koji se koriste u turističke svrhe. To je objasnio Saša Božić, pomoćnik za dramski program festivala, napominjući da su hteli da se pozabave tvrdnjama da je Mediteran kolevka civilizacije, odnosno stvarnim značenjima reklamnog slogana “Mediteran kakav je nekada bio”. U vezi sa time, predstava “Pod balkonima” je slikovito prikazala tamne strane Mediterana, njegovo uznemirujuće naličje. Događaji na ostrvu su, kao u Šekspirovoj “Buri”, postali svevremeni odraz skučenosti duha, metafora sveta koji se ruši u paramparčad.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 26.8.2018.

Grad venčanja i pozornica

Premijera predstave “Odbrojavanje – na piru sa Držićem i Nalješkovićem”

Dubrovnik – Druga dramska premijera Dubrovačkih letnjih igara, predstava “Odbrojavanje – na piru sa Držićem i Nalješkovićem”, urađena je u saradnji sa Akademijom dramskih umetnosti iz Zagreba. Polazeći od motiva dramskih tekstova Marina Držića i Nikole Nalješkovića, mladi reditelji Lea Anastazija Fleger, Marina Pejnović i Hrvoje Korbar su uradili trodelnu omnibus predstavu, na tri različite lokacije tvrđave Minčeta u Starom gradu (dramaturgija Nikolina Rafaj i Nina Bajsić). Mladi glumci Maruška Aras, Boris Barukčić, Lucija Dujmović, Vini Jurčić, Rok Juričić, Iva Kraljević, Filip Mayer i Tin Rožman igraju različite uloge, u različitim delovima omnibusa.

Projekat se sa jedne strane bavi mogućnostima i granicama ambijentalnog pozorišta, dok je sa druge usmeren na istraživanje običaja venčanja, u renesansnom, ali i u savremenom Dubrovniku. Ova tema je danas posebno zanimljiva zato što je Dubrovnik postao jedna od omiljenih svetskih destinacija za venčanja. Ta činjenica je vrlo izazovno polazište i za parodično-kritički odnos prema današnjoj sveprisutnoj, dubinskoj komercijalizaciji ovog grada.

Foto Marko Ercegović / Dubrovačke letnje igre

Prvi deo predstave je izveden na samom vrhu tvrđave Minčeta, gde je mali broj smeštenih gledalaca pratio dešavanja posle venčanja Fjore i Miljenka, njihove rasprave o odnosima između polova. Ovaj deo je najmanje tematski i ambijentalno razvijen, i predstavlja neku vrstu uvertire za druga dva segmenta koja su znatno razgranatija. U drugi deo predstave nas uvodi glumac koji parodično i vrlo šarmantno igra vickastog turističkog vodiča. Pažljivo nas vodi do katakomba tvrđave Minčeta, sa naglaskom na pažljivo jer je put do tamo strm, a posle i vrlo uzak, klaustrofobičan. Kao da smo deo turističke ture, između ostalog saznajemo da su katakombe pre tri godine otvorene za javnost, posle pet stotina godina nepristupačnosti, kao i to da su u ratovima devedesetih godina služile kao sklonište od bombi. Igra glumaca je ovde upadljivo teatralna, što gradi jasno ironičan odnos prema današnjoj sveprisutnoj turističkoj komercijalizaciji Dubrovnika. Teatralizovani vodič se napeto trudi da nam utrapi turističke pakete, programe venčanja itd. Ove situacije su uobličene komički efektno, ali i značenjski izazovno, jer se tako skreće pažnja na društveni problem neumerene komercijalizacije, apartmanizacije grada.  Veći deo ovog segmenta predstave se odvija u procesiji, dok ne stignemo do završnice, kada dolazi do odvajanja publike, na nekoliko manjih punktova, minijaturnih, ambijentalnih scenskih prostora. U  jednom od tih prostora, koji je bio krajnje stešnjen, glumci u ozbiljnijim, tragičnijim tonovima kritički ukazuju na činjenicu da je turizam ubio stvarni život.

Foto Marko Ercegović / Dubrovačke letnje igre

U trećem delu predstave koja gradacijski efektno prikazuje gubitak mere u komercijalnim žudnjama, parodičan odnos prema sveprisutnom kič turizmu postaje naročito jak. Radnja se odvija na igralištu Minčete, gde publika predstavlja zvanice na venčanju. Svi sedimo za svečano postavljenim stolovima, i pratimo igru glumaca koja vešto prepliće istoriju i naše vreme, tradiciju i savremeno doba. Narator, kao nekakav prenapadni PR venčanja, na engleskom jeziku teatralno otkriva renesansnu tradiciju, kada je bilo uobičajeno da se u okviru venčanja izvode scenski prizori. Posmatramo teatralizovanu rekonstrukciju renesansnog venčanja, sa ironičnom, vremenskom distancom. Iznad nas lete baloni od sapunice, akteri su plastično nasmejani, snažno motivisani željom da nam sve prodaju. Ovde je vrlo važan  renesansni motiv braka iz materijalnih interesa, protumačen i u našem vremenu. Sa njim se upečatljivo zaokružuje kritička obrada problema alavog zgrtanja novca koje lomi sve prave vrednosti. Ovaj izazovan mladalački projekat nas je takođe istinski podsetio na skoro bezgranične mogućnosti ambijentalnog teatra. Pred nama je oživljena tradicija scenske igre, korenito isprepletane sa zidinama grada, koje su bukvalno postale pozornica.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 13.8.2018.

U potrazi za smislom umetničkog stvaranja

„Mikelanđelo“, prema drami Miroslava Krleže, adaptacija i dramaturgija Milan Marković Matis, režija Sebastijan Horvat, Dubrovačke letnje igre u koprodukciji sa HNK Ivana Pl. Zajca iz Rijeke

Dubrovnik – U postavljanju drame „Mikelanđelo“, iz rane, ekspresionističke stvaralačke faze Miroslava Krleže, autorski tim predstave se izazovno odlučio za njeno otvoreno, autorefleksivno, fragmentarno, može se reći postdramsko scensko tumačenje (režija Sebastijan Horvat, dramaturgija Milan Marković Matis). Predstava na izuzetan, višeslojan način tumači Krležinu dramu, traga za njenim savremenim značenjima i istovremeno uspostavlja sa njom poseban dijalog. Sagrađena je iz tri stilski sasvim različita dela, a postavljena je kao pozorište u pozorištu.

Prvi deo donosi veoma estetizovano, košmarno, psihodelično i vizuelno snažno čitanje Krležine drame koja istražuje stvaralačke patnje Mikelanđela, njegov odnos prema Bogu i smislu postojanja. Radnja se dešava u kutiji koja ima dva nivoa, otvorenoj sa prednje strane, prema gledaocima (scenografija i video Igor Vasiljev). Igra počinje Mikelanđelovim (Rakan Rushaidat) introspektivnim, samoiscrpljujućim monolozima. Obučen je savremeno, u farmerke i majicu, a govori u mikrofon, teatralizujući na taj način svoj izmučeni um, i stvarajući univerzalnu metaforu razarajućih sumnji u veru i smisao života. Njegovo fizičko prisustvo prate projekcije apstraktnih crteža, ali i napeti, košmarni zvuci, što sve pojačava jačinu izraza egzistencijalnih patnji. Njegovo gnevno obraćanje Bogu se postepeno pretvara u urlike, a kasnije i u pesmu, koju koreografski prati hipnotički, makabrični ples rulje, zgurane u tu simbolički bezizlaznu kutiju (kompozitor Karmina Šilec, scenski pokret Ivana Kalc). Scena zatim postaje nalik suludom, mračnom rejvu, iz kojeg se rađaju vizuelno moćni prizori iz nekakvog post-apokaliptičnog sveta. Na različitim nivoima scenskog prostora se istovremeno, sablasno muvaju ljudi zaštićeni gas-maskama, ali i oni koji su bolesni, gubavi, koji cvile i posrću. Ove opčinjavajuće prizore razumemo kao otelotvorenje „svetskog bola“, ali i Mikelanđelovog unutrašnjeg sveta, izmučenog demonima. U ovu izvanredno estetizovanu igru se uvode i video projekcije savremenih katastrofa. One Mikelanđelove patnje smeštaju u savremene okolnosti, dok njegova preispitivanja i sumnja u veru dobijaju posebno snažna značenja u današnjim društvima, globalnih (post)modernih razaranja. U tom haosu besmisla umetničko stvaranje je za njega jedini smisao.

Foto Marko Ercegovic / Dubrovacke letnje igre

Ovaj prvi, zavodljivo estetizovani deo predstave naglo zaustavlja paljenje svetla i glas koji prekida probu, otkrivajući nam da smo gledaoci procesa pozorišnog stvaranja. To označava početak drugog, pirandelovskog dela izvođenja, otvaranje do tada zatvorene strukture, i sprovođenja postupaka koji ruše iluziju, kidaju teatarske mehanizme i otvaraju prostor za samoispitivanje. Glumac Jerko Marčić igra energičnog reditelja Krešimira koji sa dramaturgom Davorom  (Jasmin Mekić) vodi inspirativne, dugačke rasprave o pozorišnoj teoriji i svrsi bavljenja umetnošću. Ovaj drugi deo je stilski sasvim različit od prvog, ali se u njemu ogledaju, izazivaju i ponovo tumače Krležina pitanja o smislu umetničkog stvaranja, između idealizma i ekonomije. Ovaj deo nosi blistave komičke vrednosti, zbog intelektualno razoružavajuće samoironije. Između ostalog problematizuje društvenu funkciju pozorišta, festivala, Dubrovačkih letnjih igara, kulturnog turizma i elitizma, značenja umetničkog stvaranja.

Foto Marko Ercegovic / Dubrovacke letnje igre

Treći deo je neka vrsta epiloga, monolog koji vrlo vešto, povremeno obezličeno brzo i mehanički, igra glumac Nikola Medić. Sa rancem na ležima, fizički neupadljiv, on predstavlja glas takozvanog običnog čoveka, njegove misli o kulturi koja danas postaje sve manje bitna. On vrlo kritički govori o duhu grada, prosečnosti, lenjosti, mediokritetstvu ljudi koji ne primećuju važnost kulture koja ih okružuje. U tom inspirativnom obraćanju, on bitno problematizuje i druga društvena pitanja, na primer današnje migracije u Hrvatskoj, kao vid bega, ili spasa od sveprisutne prosečnosti.

Izuzetna predstava „Mikelanđelo“ igrana je u  skoro mističnoj tišini  ostrva Lokrum, na sceni pored ruševina benediktinskog samostana čiju istoriju prate pripovesti o viđenim duhovima i ukletosti. Gledaoci su brodom, zajednički, putovali na ovo izvođenje, osnažujući na taj način njen društveni značaj, smisao ritualnog povezivanja.  Mir i upečatljiva, gusta, gotovo opipljiva izolacija ostrva, stvorila je jednu zavereničku, transcedentalnu atmosferu, ekskluzivni prostor dubinskog bavljenja suštinski važnim pitanjima.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 3.8.2018.

U sumraku civilizacije

Premijera „Gospode Glembajevih“ na Dubrovačkim letnjim igrama

Dubrovnik* – Prva dramska premijera na 68. festivalu Dubrovačke letnje igre, „Gospoda Glembajevi“ Miroslava Krleže, izvedena je u Umetničkoj galeriji koja se prvi put koristi kao scenski prostor. Takođe je prvi put da se ova drama igra na dubrovačkom festivalu, zbog čega je premijera privukla veliku pažnju medija.

Ova produkciono zahtevna, epska, četvorosatna predstava reditelja Zlatka Svibena počinje na ulazu u zgradu Galerije, sa publikom koja stojećki prati izvođenje. Igra se nastavlja uz penjanje gledalaca uz stepenice i ulazak u galerijski prostor. Na tom putu glumci izvode fragmentarne prizore, snolike, ekspresionističke scene, slobodne interpretacije piščevih uvodnih didaskalija. Između ostalog se barunica Kasteli pojavljuje kao avet, iza stakla, u magnovenju, Ignjat Glembaj leži poput duha u krevetu itd. Ovaj polusatni mimohod predstavlja intrigantnu uvertiru u glembajevsku epopeju, proizvodeći i utisak o inicijacijskom putu gledalaca do odredišta – terase koju Krleža pominje u drami. Tu je utvrđena glavna scena, dom Glembajevih prepun porodičnih portreta, nalik muzeju duhova. Galerijski prostor je funkcionalno odabran i zbog toga što je Leone Glembaj slikar. Njegove filozofske misli o životu otvaraju zatim radnju Svibenove predstave, kao i u Krležinoj drami koja se dešava u predvečerje Velikog rata.

Foto Dubrovačke letnje igre

Reditelj je ovaj sjajan, psihološko-društveno-filozofski komad o sumraku građanske civilizacije na scenu spretno postavio u multimedijalnoj, muzičko-epsko-dramskoj formi. Zbog žanrovske složenosti, u kombinaciji sa snažnom dramatičnošću igre, predstava ima operskog u sebi (kompozitor Zlatko Tanodi, koreograf Staša Zurovac).

U izvođenje dramskih prizora su bitno uvedeni songovi koje pevaju živi i mrtvi. Uključivanje davno upokojenih u radnju, pored upadljivog metafizičkog smisla, razumemo i kao akcentovanje važnosti prošlosti za porodicu Glembaj. Akteri su ibzenovsko-strindbergovski vođeni avetima prošlosti, ne mogu da se oslobode taloga porodične istorije. Četa duhova na Svibenovoj sceni takođe sa sobom donosi važnost teme smrti, posebno naglašene u ovom scenskom tumačenju (Sviben je autor dramaturške adaptacije).

U pogledu stila, songovi iscrtavaju liniju stilizacije koju prate i video projekcije, kao i stalna upotreba mikrofona. Glumci su sve vreme ozvučeni bubicama, što teatralizuje radnju. Različiti video materijali se projektuju na galerijske zidine, od Krležinog dramskog teksta, preko crno-belih fotografija, do animiranih prizora, odraza senki, vremenskih prilika. Oni su povremeno ilustrativni, a povremeno donose poetsku nadgradnju radnje, čine je poetski punijom (scenografija i projekcije Leo Vukelić). Prisustvo ovog niza stilizovanih elemenata je važno zato što izražava onostrano, ali i složenost značenja dramskog teksta. Da je psihološki realizam, koji se nalazi u osnovi glumačke igre, jedini sloj, predstava bi bila idejno sužena u odnosu na tekst drame.

Predrag Ejdus u ulozi Ignjata Glembaja je doneo jednu topliju, ljudskiju verziju lika. Jarko je izražena njegova osećajnost, liričan je u prikazu slomljenosti zbog razočaranja u baruničinu bračnu vernost. Glumac nosi jednu odmerenu, svedenu odlučnost, autoritativnost i snagu, bez viška sredstava. Anja Šovagović Despot, kao barunica Kasteli, suvereno predstavlja njen odvratan snobizam, nametljivu razmaženost, ali i snažnu „erotsku inteligenciju“. Ipak, njena značenja se ne iscrpljuju u upadljivoj odbojnosti, što zna da bude slučaj u scenskim tumačenjima. U jednoj od poslednjih scena sa Leonom, ona dirljivo otkriva osećajniju stranu, svoje slabosti, razočaranja zbog životnih lomova, čineći je slojevitom.

Foto Dubrovačke letnje igre

Mijo Jurišić igra Leona Glembaja, pobunjenog, pravdoljubivog člana ove porodice, njenog oštrog, beskompromisnog kritičara, i neumornog tragaoca za životom izvan otrovne glembajevštine. Jurišić ima posebnu harizmu, njegov Leone je istovremeno nemilosrdno odlučan u svojoj pobuni, ali i suptilan, elegično oblikovan, u mekanim tonovima. Fizički je krhk, u skladu sa svojom unutrašnjom fražilnošću. Iz brojnog ansambla izdvajamo igru Bojane Gregorić Vejzović kao nepokolebljivo mirne, anđeoski delikatne sestre Angelike, Vladimira Posaveca Tušeka kao doktora Altmana, Karmen Sunčane Lovrić kao duha Alis, prve Ignjatove žene.

Bezgranično mešanje živih i mrtvih na Svibenovoj sceni shvatamo i kao metaforičan odraz glembajevskog sveta između života i smrti, prostora lutajućih duša stradalih u prekomernoj građanskoj raskoši. Društvene promene preko noći donose krahove finansijskih carstava i socijalnih položaja, u onom kao i u ovom vremenu, stvarajući olupine od zanesenih ljudi koji su živeli u iluzijama.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 14.8.2017

*Put je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije

Antičke i naše Antigone

„Antigona-2000 godina kasnije“ Lenke Udovički na Dubrovačkim letnjim igrama

Dubrovnik – U okviru 67. festivala “Dubrovačke letnje igre“ igrana je „Antigona-2000 godina kasnije“, koprodukcija brionskog pozorišta Ulysses i sarajevskog MESS-a, u režiji Lenke Udovički. Predstava je u prepunom gledalištu i uz izuzetan prijem dubrovačke publike prikazana na Komolcu, seocetu kraj Dubrovnika, na mestu bivšeg armiračko-tesarskog pogona. Ovaj izbor scenskog prostora je bio savršen, ne samo zbog guste tišine i potpune izolovanosti, u saglasju sa tragičnim tonovima predstave, već i zbog sumorne napuštenosti oronulog objekta, takođe odlično uklopljene u tematiku osavremenjenog izvođenja Sofoklove tragedije.

Foto Press Dubrovačke letnje igre
Foto Press Dubrovačke letnje igre

U programu za predstavu, njena dramaturškinja Željka Udovičić Pleština je zapisala: „Znamo da dobri pesnici žive zauvek, ali upravo zato im predstavama ne treba pisati nekrologe. S njima se treba igrati, raspravljati, kritički ih promišljati…“ Doslovno tako, u ostvarenju „Antigona – 2000 godina kasnije“, na dramaturško-rediteljskom planu se upliću mitsko i savremeno, kroz dva paralelna toka. Antigonina borba za nebesku pravdu i njen bezuslovni otpor protiv političkih naređenja, pletu se sa savremenom porodičnom tragedijom, linijom radnje koja prati traženje posmrtnih ostataka sina stradalog u eks-jugoslovenskim ratovima.

Savremeni i mitski tok su suptilno uklopljeni, na primer, bager koji na početku stupa na scenu kako bi iskopao ostatke tela žrtava nedavnih ratova, isti je bager koji će kasnije u predstavi zazidati Antigonu, kao kaznu za kršenje Kreontovih naređenja. Ovo delikatno rešenje scenski izvrsno označava istorijski kontinuitet loših političkih poteza koji vode u tragedije nepreglednih razmera, na ličnim i društvenim kolosecima. Ono budi dubinsko osećanje univerzalnog tragičkog prepoznavanja, (pod)svesti o arhetipskim obrascima ljudskog brljanja. Sofoklo je napisao: „Od svih nesreća najveća je ljudska glupost.“

Pristalica Heraklitovog načela da je karakter sudbina, Sofoklo je izgradio životno uverljive likove, egzekutore sopstvenih tragičnih sudbina, verodostojno oblikovane i u ovoj zreloj režiji Lenke Udovički. Antigona je heroina romantičarskog tipa koju vatreno igra Maja Izetbegović, kao mladu i nepomirljivu buntovnicu, svu sačinjenu od nemira, nerva i tvrdokorne pravdoljubivosti. Njena sestra Ismena (Dženana Džanić) je umerenija i racionalnija, dok je Hemon Ermina Brava nepokolebljiv u podršci Antigoni, ali i u otporu protiv apsolutističkih odluka njegovog oca Kreonta.

Antigona_04

Kreont Radeta Šerbedžije je takođe tragična figura, slomljeni autoritet koji na ljudskom nivou strada jer odlučno brani državu kojom vlada. On nije negativac niti stvarni zlikovac, čak ni arogantni tiranin, već je čovek koji istinski veruje da ispravno postupa. Na planu igre, izuzetno je markantna i stilizovana pojava Tiresije (Damir Urban), u dugakoj crnoj suknji, sa dečačićem koji ga prati  (Vedad Suljagić). Prvo ga vidimo pod snopom svetlosti na vrhu visoke stene, glas mu je ozvučen mikrofonom i moduliran ehom, što hipnotički prenosi njegove proročke, metaforičko-poetske reči koje se povremeno pretapaju i u pesmu. Kada se spusti sa stene pred nas, njegova pojava je izuzetno zanimljiva, u stanju je nekakvog epileptičkog transa. Na sceni je zadržan hor koji izvodi ubedljive songove i sa pacifističkim porukama, navijajući za zakopavanje ratnih sekira i konačno prevazilaženje političkih sukoba, nažalost i dalje aktuelnih na ovim prostorima.

Foto Press Dubrovačke letnje igre
Foto Press Dubrovačke letnje igre

U predstavi se postojano izražava mizoginija, kroz veličanje patrijarhalnih vrednosti. Kreont neprestano vređa ženski rod, tretirajući ga kao niži i bezvredniji, te se može reći da je predstava bliska pojedinim tumačima “Antigone” koji je smatraju otelotovorenjem sukoba između patrijarhata i matrijarhata (npr. Hansginter Hejm). Obzirom na vladavinu muških principa, i mitsku i savremenu državu u predstavi trese destruktivnost kao kredo, začarani krug krvnih obračuna.

Blisko horskim pesmama koje apeluju na prekid ponavljajućih krugova nasilja, rasplet tumačimo kao srećan. U savremenom toku radnje su pronađeni posmrtni ostaci nestalog sina koji mogu da se dostojno sahrane. Mitska i savremena linija se stapaju, u tački kada zazidana Antigona simbolički oživljava jer je telo sina pronađeno. Starogrčka tragedija je dobila epilog iz postjugoslovenskih ratnih trauma, a mi smo dobili nadu da će život ovaj put imitirati pozorište, da će političke greške i u stvarnosti biti (zauvek) ispravljene.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 19.08.2016.

Sveti Vlaho, hajdemo na kafu

Premijera Goldonijeve “Kafetarije” u režiji Vinka Brešana na 67. Dubrovačkim letnjim igrama

Dubrovnik- U okviru dramskog programa 67. Dubrovačkih letnjih igara koje se održavaju od 10. jula do 25. avgusta, izvedena je ove nedelje prva premijera, predstava “Kafetarija” prema komediji Karla Goldonija (1750). Reditelj je Vinko Brešan, ugledni hrvatski filmski i pozorišni reditelj, između ostalog autor nagrađivanih filmova “Kako je počeo rat na mom ostrvu”, “Svedoci”, “Maršal” i “Sveštenikova deca“.

Tenzije koje su pratile pripreme za ovu predstavu trajale su u javnosti mesecima, podsećajući pomalo na napetosti uoči prošlogodišnje premijere „Elementarnih čestica“, ali uzrok tome nisu bezbednosni razlozi, što je bio slučaj prošle godine, već pregovori oko mesta izvođenja. Početna ideja je bila da se komad postavi u srcu Straduna, zbog čega je porasla nervoza vlasnika turističko-ugostiteljskih objekata. Njihov profit bi bio tada bitno oštećen, jer je reč o najatraktivnijoj lokaciji u Dubrovniku. Na Stradunu je u martu ove godine sniman osmi nastavak „Ratova zvezda“, Stradun je tada bio zatvoren. Vlasnici stanova, kafića i restorana su dobili odštete, pri čemu je sa njima potpisano čak oko sto dvadeset ugovora, kako bi se snimanje neometano odvijalo! Kako budžet Dubrovačkih igara nije ni blizu budžeta „Ratova zvezda“, Brešan je odlučio da ne raspiruje sukobe sa ugostiteljima i da za mesto izvođenja izabere nešto izolovaniji prostor, ispred gotičke palate Sponza. A na problem današnje ugušenosti Dubrovnika masovnim turizmom, koji se nalazi u osnovi spora, ali i provokativne ideje da se predstava igra na Stradunu, Brešan će se u predstavi osvrnuti na delikatan način, krećući se u okvirima tumačenja Goldonija.

Ova produkcija je omaž “Kafetariji” reditelja Tomislava Radića iz 1978. godine, koja se zadržala na repertoaru Igara čak deset godina, postavljajući u tom smislu rekord. Radnja Brešanovog čitanja se zato dešava 1978. godine, što je označeno uvođenjem detalja prepoznatljivih za Dubrovnik tog vremena, kostimima u hipijevskom duhu, izborom muzike (kostimografija Doris Kristić).

Foto Dubrovačke ljetne igre
Foto Dubrovačke ljetne igre

U stilsko-žanrovskom pogledu, ključan je transfer predstave na polje mjuzikla, sa polja komedije karaktera i situacije koju je Goldoni nešto realističnije postavio, sa namerom da reformiše u to vreme izanđalu komediju del arte. Muziku uživo izvodi trio “Brilijantin” koji svira melodije hitova iz sedamdesetih godina, pevane sa novim rečima, prilagođenim radnji predstave – od “Bohemian Rhapsody” grupe Kvin, preko “Angie” Stounsa, do “Love Hurts” Nazareta  (autor tekstova songova i obrade muzike je Mate Matišić).

Kafetarija-2

Glumci su razigrano predstavili živopisan mozaik Goldonijevih hohštaplera i raspikuća koje na sceni upoznajemo kroz njihove smutnje, preljube, osvete. Od kafetijera Frana (Nikša Butijer) i njegovog lenjog konobara Tonija (Nikola Baće), preko gospara Lukše (Pjer Meničanin), razmetljivca i brbljivca, do mufljuza, ženskaroša i kockara, trgovca Dživa (Nikša Kušelj), posebno upečatljivog u muzičkim numerama, parodičnim imitacijama Toma Džonsa ili Džona Travolte iz faze “Brilijantina”. Izuzetno su upečatljivi i komički efektni ženski likovi, uspijuše Lukrecije (Linda Begonja) koja iz Zagreba dolazi u Dubrovnik da nađe odbeglog muža Karla (Maro Martinović), i Slađane (Anđela Ramljak), balerine, Srpkinje, razmažene i samouverene fufice.

Brešan je u “Kafetariji” verodostojno oživeo duh prošlosti, dekadentnu atmosferu sedamdesetih, ali i osećanje nostalgije, pomalo i jugo-nostalgije, jer akteri trguju dinarima, policajci imaju jugoslovenske uniforme itd. Reditelj je napravio izuzetno komunikativnu i  zabavnu predstavu koja, pored muzike i plesa, sadrži mnoštvo parodičnih referenci na popularnu kulturu. Na primer, na horor filmove, u jednoj komički prodornoj sceni, kada pomahnitala Lukrecija vitla nožakom i preti da će sve da nas pobije, kao Fredi Kruger, uz njegove prepoznatljive reči i muziku iz filmskog serijala strave u Ulici brestova. Ili na kung-fu filmove, kada Dživo mlatara nunčakama, kao nekakav razjareni Brus Li.

Foto Dubrovačke ljetne igre
Foto Dubrovačke ljetne igre

I konačno, najvažnije, Brešanova “Kafetarija” ima naglašenu društvenu svest i odgovornost, u vezi sa problemom mega komercijalizacije Dubrovnika, koji je u više navrata eksplicitno utisnut u adaptirani scenski tekst (dramaturgija Mira Muhoberac). U tom smislu je kraj veoma provokativan, značenjski inspirativan zbog neodređenosti koja gledaocima ostavlja prostor za razmišljanje. Gospar Lukša, u pozi Svetog Vlaha, zaštitnika Dubrovnika, gledajući u njegovu statuu na trgu, poziva na kafu, ostajući sam samcijat. Svi ostali su (simbolički) napustili Dubrovnik, grad zaista fascinantne istorije i kulture, ali danas i jedan hipermarket gde je sve na prodaju.

Tekst je objavljen u Politici 5. avgusta 2016.