Koštana kao pank ikona

Premijera „Koštane“ Kokana Mladenovića u Tivtu

Tivat- Posle dugog niza peripetija tokom rada na predstavi „Koštana“ reditelja Kokana Mladenovića, u petak je ona premijerno izvedena na Letnjoj pozornici, u koprodukciji Centra za kulturu Tivat, Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada i Studentskog kulturnog centra Novi Sad.

Ono što smo videli na premijeri u Tivtu je predstava u procesu, u finalnoj fazi nastajanja, koja će, očekujemo, dobiti čvršći i zaokruženiji oblik nakon još nekoliko izvođenja. Inicijalni koncept sa Božom Vrećom je bio sam po sebi jak, osoben, hrabar i, smatramo, potreban, u pogledu pronalazaka opravdano savremenih pristupa dramskom nasleđu. Sa Vrećinim napuštanjem ansambla, prvobitna ideja je ugušena, dok je za uspostavljanje novog tela predstave potrebno još vremena, sigurno više od četiri dana, koliko su trajale probe sa Eminom Elor. Sa vremenom će se verovatno ispeglati dinamika igre, i učvrstiti nastup Elorove, kao nove Koštane. A Mladenovićev dramaturško-rediteljski pristup je nedvosmisleno provokativan, markantno je polazište za jedno intrigantno čitanje Stankovićevog dela.

U eseju o Stankovićevoj „Koštani“, profesor Petar Marjanović je naveo ranije mišljenje reditelja Bore Draškovića o scenskim izvođenjima ovog popularnog narodnog komada sa pevanjem, koje se sastojalo u tvrdnji da nije bilo njegove velike rediteljske postavke, za razliku od nekoliko sjajnih verzija lika Mitketa. U tom tekstu se Drašković još zalagao da glavni motiv predstava po ovom tekstu bude pobuna protiv neljudskih odnosa u društvu, zaključujući da „nije važno koje pesme Koštana peva, nego kako ih peva“.

Nedavno rediteljski vrlo izazovno čitanje „Koštane“ Andraša Urbana (Narodno pozorište Subotica, 2013), a sada i Kokana Mladenovića, opovrgavaju Draškovićev raniji stav, i ispunjavaju njegovu želju, dajući društveno angažovane interpretacije Stankovićeve gorke poetske drame. Oba rediteljska tumačenja su depatetizovana, očišćena od prepoznatljivog južnosrpskog derta, sevdaha i patnje, kojima su ranija scenska čitanja razmahavala krila.

U toj funkciji, Mladenović uvodi upotrebu mikrofona čiji je efekat dvoznačan, ona naglašava emotivna stanja likova, gura ih u prvi plan, ali ih istovremeno i hladi, depatetizuje, putem mikrofonske mehanizacije govora. Posebno je upečatljiv nastup Emira Hadžihafisbegovića kao Hadži Tome, odlučnog zagovornika patrijarhalnih vrednosti, ogorčenog na zabludelog sina Stojana (Emir Ćatović), i kivnog na svoju ženu Katu (Gordana Đurđević Dimić) zbog njenog neprestanog kukanja nad crnom joj sudbinom. Nebojša Dugalić je takođe iskusno predstavio Mitketa, jednog od najpopularnijih likova srpskog pozorišta dvadesetog veka, nosioca tog neutoljivog derta, pesama za mladošću koja se više neće vratiti. No, u Mladenovićevom viđenju je Mitketov karasevdah prigušen, korišćenjem mikrofona, dok je u fokusu pažnje Koštanin bunt izbačen iz petnih žila.

Koštana Emine Elor je vizualno i energetski nalik pankerki, njena frizura je stilizovana varijacija na temu čirokane, dok je fizička pojava gruba i agresivna, pa povremeno asocira na scenske nastupe Džonija Rotena ili Sida Višza, ikone panka. Koštana prodorno peva protestne pesme koje jasno izražavaju potrebu za slobodom i rastakanjem okoštalih i bajatih društvenih obrazaca. Koštanine pesme su ovde vapaj za promenama, odraz nepripadanja okeanu opšte učmalosti, vrisak protiv sveprisutnog malograđanstva i zla koje se perfidno krije iza patrijarhalnih običaja.

Foto Centar za kulturu Tivat
Foto Centar za kulturu Tivat

Scenografija Marije Kalabić je atraktivna, stilizovana i simbolički prodorna. Na prostranu scenu je postavljen niz kaveza punih kamenica, koje se postepeno prosipaju, kasnije služeći za kamenovanje drugačijih pojedinaca. Kostim Tatjane Radišić je u skladu, raskošan i stilizovan. Stilski složenu muziku, spoj panka, roka i narodnog melosa, kompozitora Marka Grubića, uživo izvode Marko Grubić, Andrijana Belović i Jamal Al Kiswani.

Radikalna tumačenja naše dramske tradicije, što Mladenovićevo neosporno jeste, ne moraju obavezno da je vređaju, da je skrnave, što je mišljenje njenih (mnogih) „čuvara“. Naprotiv, sa novim, izazovnim čitanjima, prilagođenim duhu vremena, njene vrednosti se ponovo dokazuju, otkrivaju mogućnosti savremenog u svevremenom. U tom smislu se opet treba prisetiti teza Tomasa Sternsa Eliota, iznesenim u eseju „Tradicija i individualni talenat“ (1921), njegovog uverenja da tradiciju uvek i iznova treba osvajati, a ne samo lenjo, inertno nasleđivati: „Kada bi se jedini oblik tradicije, prenošenja iz generacije u generaciju, sastojao u tome da sledimo puteve one generacije koja nam je neposredno prethodila i da se slepo i bojažljivo privezujemo uz njene uspehe, nema sumnje da bi trebalo odgurnuti takvu „tradiciju“. Viđali smo mnoge takve jednostavne tokove koji bi ubrzo utonuli u pesak…“

Drugim rečima, pozorište treba da odgovara na vreme u kome nastaje, više nego ijedna druga umetnost, jer je ono živo i fizički prisutno, u zajedničkom prostoru i trenutku sa gledaocima.

Tekst je objavljen u Politici 7. avgusta 2016.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s