Lepota će spasiti svet

  1. Dubrovačke letnje igre: „Geranium“, prema noveli Ive Vojnovića, režija Marina Pejnović

 

Foto Marko Ercegović

Mladalačka pripovetka „Geranium“ (1878) Ive Vojnovića koju je on napisao sa samo dvadeset i dve godine, najavljujući simbolizam u književnosti, polazna je osnova nastajanja istoimene predstave premijerno izvedene u Parku umetničke škole Luke Sorkočevića u starom Dubrovniku. U centru pažnje je problem samoće i usamljenosti, pri čemu je ostrvo konkretno mesto odvijanja radnje, ali i metafora pustoši duše protagonistkinje Mare. Druga važna tema koju Vojnović obrađuje u ovoj dirljivoj noveli inspirisanoj Floberovom pričom „Jednostavno srce“, jeste život proveden u senkama, prosečnosti, u patnji (ne)bitnosti. Ova tema je proizišla iz Floberove pripovetke, u kojoj je blisko opisan tmuran život jedne kuvarice, nalik Mari čija sudbina postaje simbol životarenja u tami besciljnosti, ali i malograđanskog bespuća.

Mlada rediteljka Marina Pejnović Vojnovićevu pripovest vodi suptilno, poetski naglašeno i simbolički izražajno. Igra je obavijena jakom setom koju stvara splet poezije reči, vizuelne simbolike, psihodeličnih senzacija, atmosferične muzike (kompozitor Josip Maršić). Oni istančano grade izražajnost pripovesti o Mari, njenoj samoći, neostvarenoj ljubavi, ali i spremnosti da se žrtvuje za druge. Narativ je složen, u njemu se prepliću prošlost i sadašnjost, stvarnost i imaginacija, opipljiv realitet i plodovi imaginacije. Uveden je lik Harona (Romano Nikolić), utvare koja je stalno prisutna, neka vrsta odraza metafizičke podrške i utehe, znak da na ovom svetu nikada nismo sami. Našminkanog lica u kreč belo, i prozirne fizičke pojave koja odgovarajuće donosi odraz jednog priviđenja, on na početku predstave dočekuje publiku, uz ponavljajuće reči koje čujemo preko razglasa: “Mrtva. Još nije vreme…“. Sa time se odmah stvara posebna poetska atmosfera, dok se Marina svakodnevnica metaforički postavlja kao život ni na nebu ni na zemlji, već neko postojanje između, lutalačko snoviđenje jedne nesnađene duše (u grčkoj mitologiji je Haron bio lađar u Hadu koji preuzima mrtve i vodi ih do Hada, kroz međuprostor).

Maru izuzetno vešto predstavlja Doris Šarić Kukuljica, psihološki razrađeno i poetski delikatno, izražavajući dubinske provalije u njenoj duši. Beskrajno odana mladalački ushićenoj sestri Luce (Tena Nemet Brankov), i služavka surovoj, nadobudnoj Teti (Nataša Dangubić), Mara postaje univerzalna figura ženske patnje, ali i hrabrosti da ostane svoja u malograđanskom okruženju. Ženski likovi su u fokusu ove predstave, dok su muški potpora u njihovom oblikovanju, u drugom planu radnje (profesor-Nikola Baće, Vlado-Marin Klišmarić, Otac-Filip Detelić).

U scensko tumačenje Vojnovićeve pripovetke koja se prvi put postavlja u pozorištu, rediteljka Pejnović, u saradnji sa dramaturgom Ivanom Penovićem, odlučuje da uključi i priču „Ostrvo“ Antuna Šuljana. Ona se uvodi u središnji deo predstave, donoseći eksplicitnu savremenost, kroz prikaz dva para, Vlade i Marice, i Zdenke i Tome. Oni su došli na letovanje, takođe na ostrvo, sa gorućom željom da se zabave, da pobegnu od opeterećujuće svakodnevnice, i od sebe. Ovaj deo predstave je stilski drugačiji, počinje u ekstazi plesa aktera, uz hipnotičku, savremenu elektronsku muziku. U Marici se donekle ogleda Vojnovićeva Mara, ona je takođe obična, prosečna devojka. Ipak, smatramo da uvođenje Šuljanovog teksta u Vojnovićevu priču nije bilo neophodno, ono na idejnom planu nije donelo ništa bitno novo, dok stilski nije idealno uklopljeno u ostatak. Sasvim je jasno da je Vojnovićeva priča savremena, kroz svevremenost, te nije bilo neophodno dodati te bukvalne scene savremenosti, što je glavna zamerka ovoj predstavi.

Na sredini ambijentalnog, kamenog scenskog prostora je postavljen staklenik, mesto gajenja geraniuma, ali i znak Marine izolovanosti. Razumemo ga kao metaforu njenog života, ograničenog, plastičnog, bez stvarne bujnosti. Cvetovi geraniuma kojima je scena preplavljena takođe imaju metaforična značenja, koja i sama Mara ističe. Za nju je geranium cvet prosečnosti, uboga biljka bez mirisa koja krasi kuhinje. Uprkos toj običnosti, geraniuma i Mare, oni dodirom umetnosti postaju oplemenjeni. U Vojnovićevom tekstu i dubrovačkoj predstavi su obavijeni poezijom koja guši i prevazilazi banalnost svakodnevnice. U tome se nalazi suština umetničkog stvaranja, ali i života – nadrastanje običnosti, veština da se u sumornoj, gnjecavoj realnosti pronađe lepota koja će spasiti svet.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 29.8.2019. godine

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s