Muzikom do istine

Treći Nišvil džez pozorišni festival

Muzika je jedina istina. (Džek Keruak)

U Nišu je od 2. do 5. avgusta održan glavni, takmičarski program, trećeg po redu, internacionalnog Nišvil džez pozorišnog festivala, pod sloganom „Tvrđava pobune i provokacije“. Tokom četiri dana na ovom jedinom festivalu muzičkog pozorišta kod nas, publici se predstavilo devet pozorišnih grupa, iz Norveške, Velike Britanije, Mađarske, Izraela i Srbije. Šteta je što je početak festivala obeležilo loše vreme, kvareći njegove naročite ambijentalne vrednosti. Jedinstvenost ovog festivala nalazi se u njegovoj vezi sa gradom koji bukvalno postaje pozornica. Scene na otvorenom oživljavaju grad Niš u letnjem periodu, stvarajući od njega živopisni prostor igre, umetnosti i karnevalskog raspoloženja.

Otvaranje festivala, foto Nenad Petrović

Domaće premijere

Naročito je važno to što festival od ove godine ima svoju produkciju. To podstiče suštinsku živost festivala, ali i vitalnost naše pozorišne produkcije uopšte jer premijere donose posebno uzbuđenje, okupljaju mnogo više publike nego gostujuće predstave. U Nišu je tokom četiri dana izvedeno čak četiri premijere prilično različitih stilskih i žanrovskih opredeljenja, ali i kvaliteta (festival je koproducent prve i poslednje premijere). Festival je počeo premijerom „Kako Vam drago“, prema Šekspirovoj pastoralnoj muzičkoj komediji, u režiji Nikite Milivojevića. Koprodukcija festivala Nišvil, Kruševačkog pozorišta i Narodnog pozorišta u Nišu, ova predstava je posveta pozorišnoj igri. Šekspirov komad koji istražuje teme ljubavi, vremena, identiteta i pola, u tumačenju Nikite Milivojevića postao je džez komedija, predstava sa mnogo žive muzike koju izvodi bend na sceni. Ona je donela poseban spoj dramskog i muzičkog pozorišta, oblik totalnog teatra koji deluje na sva čula. Šteta je što je predstava zbog loših vremenskih uslova igrana u Sali Narodnog pozorišta, umesto na planiranom otvorenom prostoru, u dvorištu zgrade Banovine. Otvoreni, dvorišni scenski prostori su prirodno mesto za izvođenje Šekspirovih komada, na tragu Gloub teatra, jer donekle razbijaju nametnuti elitizam „scene kutije“.

Premijerno je prikazana i predstava „Mandalika“ koreografa i reditelja Ivane Ašković i Borisa Čakširana, koju su izveli plesači i pevači Bidadari plesnog studija. Predstava je inspirisana drevnom legendom sa Lomboka, koja govori o princezi Mandaliki koja se vraća u svoj rodni grad grleći ga u vidu morske pene. Igra je ostvarena kroz tradicionalne muzičke i plesne forme, karakteristične za istočnjačke scenske prakse. Publika je pratila predstavu u amfitetaru pod otvorenim nebom, u blizini reke, što je igri raskošno obučenih izvođača dalo poseban ugođaj. Uz upaljene štapiće koji su oko sebe širili jake cvetne mirise, gledaoci su imali prilike da svim čulima uživaju u zavodljivim tradicionalnim scenskim formama iz Indonezije. Ipak, za ovu predstavu se više može reći da je plesno-muzičko delo, nego teatarsko, jer ima manjak pozorišnih sredstava.

Predstava „Kiri i Klodel“, urađena u produkciji „Terirem“ i „Puls teatra“ iz Lazarevca, nastala prema tekstu Monje Jović, u režiji Ivana Jovića bavi se temama ženskog identiteta u savremenom svetu. Radnja tematizuje ograničenja, lična i društvena, kao i mogućnosti njihovih prekoračenja. Šteta je što ova nesporno izazovna tema nije dublje obrađena, na planu dramaturgije. Tekst je u izvođenju postao multimedijalno muzičko delo. Na sceni se koriste crno-bele video projekcije, video materijali koji asocijativno odražavaju radnju, ali se projektuju i didaskaslije iz dramskog teksta, komentari o funkciji zidova, u metaforičkom smislu. Za dinamiku predstave je veoma važna i muzika koja se na trubi uživo izvodi, emotivno bojeći radnju (muzičarka Marina Milošević, kompozitorka Ana Ćurčin). Atraktivna multimedijalnost forme donekle je uspela da popuni praznine u značenjima polaznog teksta.

Predstava Ćerka u Nišu, foto Nenad Petrović

Četvrta festivalska premijera bez sumnje je bila umetnički najuspešnija. Reč je o delikatnom delu „Ćerka“, koje je režirala gošća iz Velike Britanije Džil Grinhaudž. Predstava je urađena u saradnji sa lokalnim izvođačima, amaterima, ali i profesionalnim glumcima. Izvedeno u sali Oficirskog doba, ovo delo pripada izazovnim prostorima performativnih istraživanja koji pomeraju granice teatra. Tu nema klasične scene koja odvaja glumce i gledaoce, izvođački prostor je zajednički, što stvara naročito osećanje zajedništva (forma nas je podsetila na rad Marine Abramović). Dvanaest izvođačica otkrivaju svoje intimne misli i sećanja o majkama, ukazujući na svevremenu važnost suočavanja sa svojim emocijama. Svaka glumica sedi za malim stolom u sali, na kome su smešteni razni predmeti koji za njih imaju nostalgične vrednosti. Gledaoci su pozvani da sednu za sto sa glumicama i slušaju njhove lične priče, sećanja na odnose sa njihovim majkama. Ispovesti su stvarne, dokumentaristički utemeljene, iskrene i dirljive. Izvođačice sa mnogo topline pričaju o svojim majkama, gledajući svakog gledaoca koji je seo za sto pravo u oči. Kada završe sa jednom „seansom“, gledaoci su slobodni da odu na drugu, treću…, ili da samo šetaju salom, posmatrajući i druge gledaoce za stolovima, u mogućnosti da iz drugog ugla posmatraju ova zanimljiv performativni događaj iz kojeg se izliva iskrenost. Za atmosferu punu topline i zajedničke, deljene osećajnosti, naročito je važno nežno, zavodiljivo izvođenje klavirske muzike, kao i suptilno, prigušeno osvetljenje, koji stvaraju zaista intimnu atmosferu.

Gostovanja

U glavnom festivalskom programu, pored ove četiri premijere, izvedeno je i pet gostujućih predstava u kojima je, takođe, na bitan način korišćena muzika. Izdvojićemo dve predstave koje su kvalitativno odskočile. „Avgust“ mađarske kompanije „Maladipe“ čiji rad naša publika dobro poznaje, preko festivala Infant i Desire, inspirisana je životom i radom Bruna Šulca, ali i životom koji je bio prepun izazova i ograničenja. Predstavaq je takođe izvedena na zavodljivom, otvorenom ambijentu Amfiteatra, pored reke, gde su šest plesača oživeli svakodnevnicu prepunu konflikta i ratnohuškačke histerije. U predstavi se na scenu prevode lingvističke metafore progona Jevreja, u jezik tela, pokreta, koreografije. Igra postaje plastična, metaforična, svevremena metafora otpora prema destruktivnosti nerazumnih politika. Scenski jezik je poetski veoma upečatljiv, on predstavlja odraz potrebe za očuvanjem života, u vremenu neživota. Polazeći od stvarnosti prepune ograničenja, igrači grade svet beskrajne slobode. Taj svet je verodostojan i izvanredno razmaštan odraz Šulcovih literarnih fantazija. Dramaturgija predstave je inspirisana njegovom zbirkom priča „Prodavnice cimetove boje“, ekspresionističkim delom bliskim radom Muzila i Kafke. Protagonista je mladi Jozef koji beži u imaginaciju od strahota svakodnevnice, u snove o svetu u koji će doći Mesija, predviđen u svim mitologijama. Ovi snovi su opojno razmaštani u predstavi koju bitno vodi muzika, od tradicionalne, do popularne. Naročito je upečatljivo uključivanje pesme „Personal Jesus“ grupe Depeche Mode koja odražava vezu između oca i sina. Muzika je jedan od glavnih aktera ove igre, sastojak koji definiše radnju, naročito važan, imajući u vidu da je predstava neverbalna. Istinski je odraz misli Viktora Igoa da “Muzika izražava sve ono šte se ne može izraziti rečima, a ne sme ostati neizrečeno.”

Na festivalu je odigrana i predstava „Žene iz Troje“, koprodukcija Narodnog pozorišta Priština sa sedištem u Gračanici  i Narodnog pozorišta “Zoran Radmilović” iz Zaječara, u režiji Nebojše Bradića. Ona je donela nažalost večno aktuelan protest protiv bezumnih ratnih razaranja, uvek važno podsećanje da za nijedan rat nema opravdanja. Trojanke su zgurane u sumorno i trošno okruženje, na đubrište istorije koja nemilosrdno melje, ukrug, pokazujući nepogrešivu cikličnost istorije, repetativnost ljudske destruktivnosti. U ovoj predstavi, muzika višeznačno gradi ključni, tragički duh igre. Ponekada je suptilna i nenametljiva, diskretno nameće tamne, klaustrofobične tonove igre. U drugim trenucima je prigušeno žovijalna, magična, očaravajuća.

Scena iz predstave „Žene iz Troje“

Muzika ovde ima i smisao kontrasta koji označava složeni dionijski kult plodnosti. Uprkos ili u inat ratnim okolnostima, Trojanke kroz ples i muziku otkrivaju nepresušnu želju za životom. U tome je sadržana ničeanska suština tragičnog, svest o tome da sve što nastaje mora biti spremno na bolno propadanje. Muzički delovi su kod Euripida autentičan odraz patnje, ali i potrebe za utehom. Hekuba eksplicitno kaže da pesma utažuje bol. Kasandrina svadbena pesma je znak njene izbezumljenosti i slabosti, ali i građenje polja sigurnosti. Muzika u antičkoj tragediji naročito izražava ono iracionalno, magijsko, orfejsko. I Platon i Aristotel su muzici davali poseban značaj, tvrdeći da ona iskazuje neopipljivo. Kao takva je neophodna, ključna dopuna verbalnoj komponenti. Zbog snage tog spoja su Rihard Vagner i Adolf Apija muzičko pozorište smatrali totalnim, najpotpunijim oblikom scenskog stvaralaštva. Sintezom koja je odraz stvaranja i postojanja sveta.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Kulturnom dodatku Politike, 17.8.2019. godine

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s