Edip našeg vremena

“Edip”, prema Sofoklovoj tragediji, reditelj Vito Taufer, Jugoslovensko dramsko pozorište

Polazeći od Sofoklove tragedije “Kralj Edip” (oko 429. p.n.e.) koja tematizuje sudbinsku neizbežnost, relativizujući pri tome moć vladara, autori predstave “Edip” grade savremenu predstavu koja odlično kumunicira sa našim vremenom (adaptacija teksta Vesna Radovanović i Marko Manojlović). Govor je prilagođen današnjem dobu, radnja je zgusnuta i u velikoj meri očišćena od (suvišnih) detalja koji precizno utvrđuju antičku kosmologiju, snažnu vezanost sudbine likova za dejstvo Bogova, i složeno shvatanje grandioznosti kosmosa i sićušnog ljudskog položaja u njemu. Oni se u Sofoklovoj tragediji u velikoj meri izražavaju kroz pevanja i natpevavanja hora, sukobe sadržane u sudaru strofa i antistrofa. Isključivanje tog krupnog prostora hora dovelo je do pojednostavljivanja pogleda na svet, ali i ubrzanja i sažimanja radnje, koja je u osnovi postala jedna uzbudljiva trilerska drama potrage za Lajevim ubicom. U “Edipu” reditelja Vita Taufera, sudbina i Bogovi predstavljaju tek naznaku Sofoklove postavke, može se reći da su više dekor nego suštinski pokretači radnje. To se može tumačiti kao odraz našeg vremena – u ovom svetu, svetu bez Boga, konkretno ili metaforički shvaćenog, monumentalna antička tragedija više nije moguća. Plitkost našeg doba ne (može da) razume dubine antičkih misli, i može se zato reći da je ova predstava odgovarajuća slika (i prilika) našeg desakralizovanog sveta.  

Radnja počinje na proscenijumu, za dugačkim konferencijskim stolom, gde se predstavnici crkve, vođeni uverljivim Sveštenikom (Aleksandar Đurica) obraćaju Edipu, očajnički ga moleći da pronađe ubicu Laja i da tako spasi grad od zla i nevolje. U ovom tumačenju je naglašenija društvena uloga crkve, jer su njeni predstavnici upadljivo prisutni u političkim obraćanjima. Takođe, Sveštenik izgovara poslednje reči u predstavi, misli o večitoj neizvesnosti i promenljivosti ljudskog položaja, koje u Sofoklovom tekstu pripadaju horu, čime se takođe nameće važnost religioznih institucija. A likovi Edipa (Milan Marić) i Kreonta (Srđan Timarov) su nalik današnjim političarima, obučeni u savremena odela, puni obećanja, nadmeni i oholi, u pratnji opreznih i namrgođenih telohranitelja. Nakon uvodne scene, zavesa se diže otkrivajući prostor kafane, gde će se radnja do kraja odvijati, mesto zadimljene i tajnovite atmosfere, zgodno za raspetljavanje tajni (scenografija Lazar Bodroža, kostimograf Marija Marković Milojev). Tu će se Edip, sve više opterećen morama, susretati sa različitim akterima koji postepeno razotkrivaju tamnu mrežu upetljatnih događaja. Lik Tiresije (Bojan Dimtrijević) je naročito upečatljiv, on je staložen i ciničan ekscentrik, vrlo autentičnog imidža (crveni lak za nokte i crvene cipele sa štiklama blago komički razbijaju crno odelo). Nebojša Ljubičić je ubedljiv u oblikovanju uloge preplašenog pastira, izražajnog telesnog prisustva, pogrbljenog i skrhanog, u strahu da izusti istinu. Zoran Cvijanović je (možda previše) komičan glasnik iz Korinta, dok Nataša Ninković stvara lik prilagodljive Jokaste, bez opipljivijih tragičkih dubina. U celini posmatrano, može se reći da ovo nije predstava vrhunskih glumačkih dometa, iako svakako jeste dosledno i uglavnom verodostojno izvedena. Poslednji monolog Edipa, krvavog i oslepljenog, bio bi efektniji da je suzdržaniji, da je suzbijenija provala emocija nakon njegove strašne spoznaje. Tragički izraz je jači kada je delikatnije uobličen, svedeniji izraz bola snažnije deluje.

Foto Nebojša Babić – JDP              

Najveći značaj ovog “Edipa”, koji će sigurno biti izuzetno atraktivan široj publici, jeste u uspešnom približavanju i prilagođavanju antičke tragedije našem vremenu. U tom smislu je veoma važna i višestruko delotvorna funkcija muzike, pesama koje izvode kafanski muzičari (Darko Golić, kontrabas, Luka Lopičić, harmonika, Marko Radojević, pevač, kompozitori Robert Pešut – Magnifico i Aleksander Pešut- Schatz!). Oni se mogu tumačiti kao zamena za antički hor, jer njihove nežne i dirljive pesme, poput hora, izražavaju jaka osećanja i komentarišu razvoj događaja, iščezavanje ljubavi i mogućnosti za sreću, prodor tuge, i potrebu za zaboravom. Može se reći i da njihova muzika u najvećoj meri otelotvoruje duh tragedije, što se poklapa sa korenima tragičkog, nastalog iz pesama posvećenih Bogovima, ali i sa Ničeovim uverenjem da je muzika najsposobnija da rodi tragički mit.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 26. septembra 2022. godine

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s