Etika i(li) estetika

56. Bitef: “(Nije) kraj sveta”, tekst Kris Buš, režija Kejti Mičel, Šaubine, Berlin i “Svaki pokušaj će se završiti skršenim telima i slomljenim kostima”, koreografija Jan Martens, Antverpen                 

“(Nije) kraj sveta” savremene britanske autorke Kris Buš je formalno izazovna drama, satkana od kratkih fragmenata koji se brzo smenjuju, postepeno i mozaički otkrivajući pripovest čija je protagonistkinja naučnica Ana Fogel, kasnije i dobitnica Nobelove nagrade. Na početku radnje, ona dolazi na razgovor kod stroge i rigidne Ute, zbog dobijanja mesta istraživača na fakultetu, u timu koji proučava probleme klimatskih promena. Kako priča odmiče, menjaju se vremenske perspektive, prepliću se prošlost i budućnost, ali i različite mogućnosti odvijanja događaja. Ova upadljivo nelinearna struktura komada se opravdava idejom multiverzuma, pojmom iz kvantne fizike, koji objašnjava mogućnost postojanja paralelnih svemira i višestrukih fizičkih stvarnosti. Likovi iznose detalje o ovom konceptu, krčeći puteve za druge opcije odvijanja tokova radnje, u različitim nivoima stvarnosti. Oni su naročito intrigantni imajući u vidu osnovne teme drame, potekle iz brige i straha zbog uništavanja planete –  globalni porast temperature, drastične promene u ekosistemima i preterano trošenje prirodnih resursa, za potrebe pomahnitalog kapitalizma. U vezi sa time, ideja o multiverzumu otvara prostore zamišljanja neophodnih, alternativnih tokova u budućnosti. Pored toga, odnos između Ane i Ute pokreće i pitanja rivalstva u akademskim krugovima, arogancije, moći i manipulacije položajem, ali i etničkih razlika i društvenih podela. Treći lik drame je Lena, Anina usvojena ćerka koja uvodi jaka poetska i filozofska značenja u radnju ove inspirativne i višeznačne drame. 

Foto Gianmarco Bresadola

Imajući u vidu problematiku komada i centralna pitanja ekološke odgovornosti, rediteljka Kejti Mičel scenu gradi od recikliranih materijala. Kulise su utvrđene od ranije korišćene građe, a potrebnu struju za izvođenje proizvode biciklisti koji sve vreme vrte pedale na pozornici. Ova činjenica svakako ima etički značaj, dok je estetski u drugom planu, i može se reći da je to osobenost predstave u celini. Postavka je dizajnirana tako da napada gledaoca, skoro sve vreme izloženog neprijatno ponavljajućim piskutanjem i lupkanjem, koji prate brze promene scena. Glumice Alina Vimbai Štreler (Ana), Jula Bouve (Uta) i Veronika Bahfišer (Lena) neprestano i postojano ulaze i izlaze na scenu, kroz tri vrata, u kratkim vremenskim intervalima, što pojačava pomenutu iritaciju gledaoca. Vedrija, otvorenija i iskrenija Alina i suzdržanija i strožija Uta menjaju levu i desnu stranu scene, u zavisnosti od promena vremenskih tokova. Lena, dirljiva i naglašeno emotivna zbog smrti majke, u središnjoj je poziciji na pozornici, na koju iznosi razne velike biljke, unoseći i živost u šturi i sirovi prostor. To je uglavnom ceo mizanscen ove statične predstave, oblikovane tako da provocira traženje odgovora na niz društveno uzavrelih pitanja. Ipak, bez drugih značajnijih vrednosti, poetskih, maštovitih i razigranih vizuelnih rešenja, ovde jasno obuzdanih, gledalac je uskraćen, sateran u ćošak, u napadu koncepta. Pozorišna umetnost je vredna onda kada zadovolji i etičke i estetske potrebe publike; u odsustvu jednih ili drugih, ona je nepotpuna.

Na drugoj strani, belgijska plesna predstava “Svaki pokušaj će se završiti skršenim telima i slomljenim kostima” koreografa Jana Martensa, pršti od osećajnosti i estetizacije, zadovoljavajući pri tome i etičke vrednosti. Igra je opčinjavanjuća, i ovde je često repetativna, ali nimalo jednolično umarajuća. Sedamnaest plesača, različitih godišta, pola, seksualnih opredeljenja, nacionalne i etničke pripadnosti, nastupaju izrazito emotivno, individualno ili kolektivno, igrajući ples otpora protiv košmara naše civilizacije. Njihova tela nisu uvek konvencionalna plesačka tela, savršeno izvajana, to su često stvarna tela čije mane uspostavljaju opipljivija značenja, smisao prosute, ogoljene stvarnosti, tela koja nameću istinu i ističu individualnost, slaveći pri tome heterogenost izraza.

Foto Phile Deprez

Scensku igru karakteriše grčevita borba između stega i oslobađanja, između sputanosti i eksplozije slobode. Reč je o koreografiji žestine koju vodi energična i silovita muzika savremenog poljskog kompozitora Henrika Mikolaja Goreckog. U predstavi su posebno snažne plesno-dramske scene, kada igrači u tišini, odlučno i repetativno, hodaju u krugu, uporno prateći smisao dirljivih poetskih reči, odraza batrganja u savremenom svetu. Umoran i dotučen, ali i dalje pun nade, glas preko zvučnika govori o utehi ljudske blizine u košnici brutalnog kapitalizma, kao i o potrebi da se ovaj potrošeni i ofucani svet zameni novim, pravednijim i svetlijim.

Martensova impresivna predstava se može shvatiti kao koreografija neuništivog života, kao izraz izdržljivosti u besomučnom ponavljanju i nastojanjima da se savladaju prepreke i iskušenja, da se poraze nepravde i pronađe ljudskost u društvu koje kipi od naopakosti. Jer, kako ističu izvođači, ovo je naše vreme, mi živimo sada i ovde, drugu priliku u ovim telima nećemo imati, i zato nam jedino preostaje da se upravo sada i ovde borimo za dostojanstveniji svet.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 27. septembra 2022. godine

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s