Плес смртника у бесмртност

Филм “После тебе”

Руски филм “После тебе” (2016) редитељке Ане Матисон необична је сатирична драма, чија се радња већим делом дешава у Клину, месту рођења протагонисте, балетског играча Алексеја Темникова (Сергеј Безруков). Двадесетак година раније, Алексеј је био балетско чудо, играч чији је таленат бескрајно хваљен, и поређен са Нурејевим. А због његовог крајње бунтовног понашања, лик Алексеја подсећа и на Сергеја Полуњина. У центру пажње филма је управо Алексејева нестварна саможивост и тиранија, нељудски терор према свима у окружењу, од колега, преко његове веренице, до новооткривене ћерке. Његову обећавајуће звездану каријеру је пре двадесетак година прекинуо пад на сцени и повреда, због које је морао да престане да игра. После тога је основао балетску школу, и отворио ланац апотека, захваљујући чему живи изузетно раскошно, у материјалном смислу. У духовном, његов живот је пустош и лед, мада ће тај лед помало отопити улазак дванаестогодишње ћерке Кјаре (Анастасија Безрукова) у његов живот.

Особеност његовог карактера гради необично сатирична значења филма. Његови поступци нису смешни, више су запрепашћујући, док је он готово пластично негативан лик, отргнут од емоција. На самом почетку вређа новинара који је тражио интервју са њим, а затим трудној вереници забрањује да једе, оптужујући је да се дебља. Током целог филма се ређају његове бруталности, на пример, у балетској школи је неприхватљиво некоректан према ученицима, ниподаштава их, као и наставнице, доводећи их до плача. Такође, претерано је естетски захтеван, између осталог од ћерке тражи да слуша музику само врхунских композитора и извођача, при чему је непријатно искључив. Овако изграђен лик, због екстремне, нељудски обликоване безосећајности, тумачимо као метафору, критику снобизма и ароганције у уметничким, балетским круговима, а такође и као ознаку неминовности жртве изузетности, чињеницу да се посебност плаћа. Због прекида рада пре двадесет година, његова грубост је метастазирала. У једном тренутку открива свој дубински очај прикриван ароганцијом: “Био сам Моцарт, а постао Салијери.”

Необичну, пригушено сатиричну природу овог филма потврђује и његов завршетак, који би у реалистичком кључу био ексцесан, неприхватљив, док је овде у оправданој функцији стварања утиска о суштинској пластичности радње и ликова. Наиме, филм се завршава наглим прекидом приказа телевизијског наступа Алексеја, пред његову кореографску премијеру “Симфоније у три покрета” у Театру Марински у Санкт Петербургу. Тај прекид је последица смрти коју је, претпостављамо, свесно изазвао, плешући иако није смео, због повреде кичме, плешући у сопствену смрт. Алексејев последњи плес воде стихови осећајне, дирљиве песме: “Отпеваћу своју песму, и онда заспати.” Ова наглашено симболичка игра потврђује да је њему уметност важнија од живота, јер живот прекида уметничким чином.

На тако нагао прекид телевизијског шоуа надовезује се документарни, или мокументарни, кратки сатирични филм у продукцији телевизијске компаније “Вечност”, који слави Алексејов живот и уметност. “Један трен и играч заувек нестаје”, каже наратор филма, истичући крхкост уметности и уметника, као и моћ тренутка одлуке смртног човека, која га води у бесмртност.

Ана Тасић

Текст је прво објављен на адреси:

https://www.rts.rs/page/magazine/ci/kulturno/story/3160/preporuka/3984151/posle-tebe-film-ples-ana-matison.html

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s