Proročki nagoveštaji apokalipse

Umesto pozorišne kritike:

“Francuzi”, prema romanu “U potrazi za izgubljenim vremenom” Marsela  Prusta, reditelj Kšištof Varlikovski, Novi teatar, Varšava

Nastala prema uticajnom sedmodelnom romanu Marsela Prusta, “U potrazi za izgubljenim vremenom” , predstava “Francuzi” izvanrednog poljskog reditelja Kšištofa Varlikovskog, takođe je monumentalno, epsko delo koje traje četiri sata. Osobenosti scenske poetike Varlikovskog, čiji je rad našoj publici poznat po predstavama prikazanim na Bitefu, “Očišćeni” i “(A)polonija”, i u predstavi “Francuzi” su vrlo upadljive. Raskošan, ambiciozan, stilizovan scenski dizajn, korišćenje stakla i neonskih svetala, kao i multimedijalne scenografije, video projekcija sa jakim poetskim značenjima, ali i izuzetna složenost dramaturgije, uvođenje drugih tekstova i razgranatost filozofskih značenja, čine ovu predstavu nesvakidašnje vrednom, formalno-stilski, kao i značenjski.

Predstava je krajem maja prikazana na Jutjubu, u okviru Internacionalnog onlajn pozorišnog festivala, održanog tokom aprila i maja. Treba napomenuti da je ovaj onlajn festival zamišljen nezavisno od globalne epidemije kovida-19, dok je njegovo prvo izdanje ostvareno prošle godine. Drugim rečima, on nije koncipiran kao alternativa zatvorenim pozorištima, već kao prostor brisanja geografskih granica, i digitalnih istraživanja definicija scenskog prostora  (produkcija “The Theatre Times”). Imajući u vidu izbijanje pandemije, festival je dobio nove vrednosti i, svakako, novu publiku.

Radnja predstave “Francuzi” odvija se oko Prvog svetskog rata, koji je zapravo platforma za istraživanje savremene Evrope opterećene razornim strahovima i ksenofobijom, kao i okolnostima uskovitlanih društvenih promena. U centru pažnje su visoki društveni slojevi, životi Šarla Svana (Marijus Bonazevski), Odete de Kresi (Maja Ostaževska), Orijane de Germantes (Magdalena Cijelecka) i niza drugih. Gledaoci su u prilici da prate njihovu preovlađujuću pasivnost i udavljenost duha, simbolički efektno prikazanih smeštanjem u zatvorenu staklenu prostoriju, izolovanu od ostatka sveta. A razmatranje društvenih potresa je isprepletano sa ličnim dramama likova, njihovim ljubavnim vezama, borbom sa ljubomorom, kao i strahovima od smrti i starenja.

Foto Tai Bitton – Nowy Teatr

Radnja se pripoveda kroz fragmente dramskog izraza, koji izbijaju iz neverbalnih koreografskih scena, opojnih i hipnotičkih, kao i iz muzičkih delova, snolikih songova asocijativnih značenja. A uopšteno govoreći, nad pozornicom lebdi duh apokalipse, atmosfera je mračna, u njenoj magičnoj fantazmagoriji. Jedna od najupečatljivijih scena u celoj predstavi je žestoko kritički monolog, povodom rata i nepreglednog haosa njegovih posledica. U potpunom mraku, uz uznemirujuće, preglasne zvuke sputanog disanja, disanja pod maskom, narator sa rukavicama, vizirom i baterijskom lampom seda za sto na kome je postavljen šampanjac i tanjir sa tri krompira. Monolog počinje proklinjanjem ratnih huškača i destruktivnih politika: “Ovo je zlo doba drugorazrednih individualaca, punih servilnih ambicija da postanu servilni kraljevi!” Dok žvaće krompir, nastavlja da govori gotovo proročki: “Svi vi koji predstavljate Evropu, svetski poznati političari, vođe intelektualaca, marš!”. Onda simbolički pljuje krompir koji je sažvakao, pa nastavlja: “Sklonite se, tragači za dnevnim luksuzom. Idite na levu stranu prezira koji se okreće na desno. Sklonite se stanovnici Evrope… Izbacite ovu besmislenu pandemiju napolje! Obznanite glasno i jasno da se niko ne bori za Slobodu ni Pravdu, već se borite zbog straha od svakog drugog!”

Foto Tai Bitton – Nowy Teatr

Ova izvanredno snažna scena predstave, premijerno izvedene 2015. godine, danas je dramatično prepoznatljiva i istinita, imajući u vidu gotovo nestvarno apokaliptično vreme objektivne stvarnosti. No, ta objektivna realnost ima alternativu u svetovima umetnosti i mašte, o kojima akteri ove slojevite predstave takođe raspravljaju. Razmišljajući o ovim temama, Svan kaže: “Imaginaciju vrednujem više nego život… Strah je jedina stvar koje se treba bojati.”

Umetnost je produžetak života i našeg ograničenog doživljaja sveta, mogućnost da otkrijemo druge prostore. Kao što je Prust napisao u “Nađenom vremenu”, poslednjem delu romana “U potrazi za izgubljenim vremenom” : “Zahvaljujući umetnosti, umesto da vidimo samo jedan svet, naš, vidimo ga kako se umnožava, te koliko ima izvornih umetnika toliko imamo i svetova na raspolaganju, raznolikijih međusobno nego oni koji se valjaju po beskraju.”

Ana Tasić

Tekst je prvo objavljen u Politici 12. juna 2020. godine

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s