Nišvil džez pozorišni festival
U Nišu je od 4. do 7. avgusta održan takmičarski program internacionalnog Nišvil džez pozorišnog festivala, pod sloganom “Uprkos tuzi”. Predstavljeno je sedam zanimljivih, žanrovski različitih produkcija, dela fizičkog i dramskog teatra, kao i novog cirkusa, kojima je zajednički istraživački pristup, kao i ključno korišćenje muzičkih elemenata, što je specifično za ovaj festival (selektorka je glumica Maja Mitić). Predstave se tradicionalno odvijaju na otvorenim gradskim prostorima, osim u slučaju vremenskih nepogoda koje su ove godine nažalost preselile festival na zatvorene scene Narodnog pozorišta i Oficirskog doma, već od druge večeri. Ulaz na njih je besplatan, što je važno u pogledu animacije kulture, demokratskog osvajanja građana Niša umetničkim sadržajima, otkrivanja da oni mogu, ili baš treba da budu, načini utroška slobodnog vremena, nedvosmisleno vredniji od, na primer, sveprisutnih kockarnica u gradu, koje sjaje varljivim blještavim svetlima, uvodeći korisnike zapravo u prostore tame.
Nakon kratkog i efektnog uvodnog govora pisca Dragana Velikića, koji je proglasio festival otvorenim, rečima o važnosti slobode i promene u pozorištu, poljska trupa Migro teatar iz Krakova izvela je vrlo dopadljivu i suptilno izražajnu predstavu “Odjeci” rediteljke Monike Kozlovske. Na prostoru amfiteatra na obali Nišave, koja je ublažila vrelinu tog dana i večeri, šest izvođača, uronjenih u etno nasleđe, muzikom i pokretom, bez reči, grade priču o putovanjima i promenama, o izazovima migracija, o utehi zajedništva u različitostima. Zahvaljujući nadahnuću i posvećenosti, ali i lakoći pokreta i maštovitoj koreografiji, privukli su veliki broj Nišlija. Posle Poljaka, na istoj pozornici je izveden makedonski “Cirkus Pirandelo” Narodnog pozorišta “Anton Panov” iz Strumice, reditelja Bojana Trifunovskog, prema tekstovima “Šest lica traži pisca” i “Večeras improvizujemo”. Metateatralne ideje Pirandela, njegova večita i nepresušna traganja za značenjima odnosa između stvarnosti i iluzije, ovde su postavljena u dramsko-muzičkoj formi, u ekscentričnom, grotesknom, teatralnom obličju. U namernom haosu tokova i njihovih prekida, načinju se pitanja o smrti i besmrtnosti, o prirodi izvođenja, poziciji publike i funkciji pozorišta, i dolazi se postepeno do glavne metafore, života kao cirkusa, postojanja na granici između ludila i normalnosti, šta god ona značila.
Drugo veče je izvedena „Antigonina duša“ Plavog pozorišta, u režiji Nenada Čolića, koja na neobično eklektičan način pripoveda o Antigoninoj svevremenoj borbi za ljubav i pravdu. Odigrana za sedamdesetak gledalaca koji sede na sceni, podeljeni u dve grupe, između izvođača, predstava je specifičan freak šou, metaforički spektakl ludaka (na vlasti), groteskni kabare čudovišta Kreonta i sina Hemona, oblikovanih jezivim maskama. Glumci nastupaju kruto i teatralno označavajući tako iščašenost vremena, globalno određenim nasiljem i ratovima, vrednostima okrenutim naglavačke. Lice Antigone je takođe određeno obezljuđujućom maskom, ona nema mogućnost govora, već samo mumlanja, što se može shvatiti kao simbolički znak poništenosti jezika ljubavi u tom i takvom svetu bahate politike. U scenski tekst, sastavljen i od citata Virdžinije Vulf, Alberta Ajnštajna, Fjodora Dostojevskog, bitno je uključeno takođe groteskno izvođenje poznatih pop pesama, od Elvisa Prislija, preko Džejmsa Brauna i Toma Džonsa, do Džona Lenona. To se može shvatiti kao izazovan spoj mitologija dva sveta, antičkog i savremenog, jer su te pesme postale osobeni mitovi našeg vremena, mesta prepoznavanja savremenih osećanja i narativa, kao i potreba za pobunom.
Treće večeri je zaječarsko pozorište „Zoran Radmilović“ predstavilo Kišovu „Elektru“ u režiji glumice Olivere Viktorović Đurašković, jedno konvencionalnije, školskije tumačenje antičke tragedije o užasavajućim posledicama mržnje i osvete, usled nemogućnosti da se izbori sa negativnim osećanjima. Predstava je vredna zbog pažljivog i tečnog prikaza starogrčkih porodičnih i društvenih razdora, kao i igre Ane Bretšnajder (Elektra), u jakom psihološkom i fizičkom izrazu zaslepljenosti mržnjom, prema majci Klitemnestri (Nataša Petrović), koja takođe snažno i dirljivo moli neumoljivu ćerku za oprost, pozivajući se na ženske slabosti. Iako je bilo lako pratiti ovu „Elektru“, ona se stilski upadljivo manje uklapa u istraživačke scenske poetike koje Nišvil džez pozorišni festival već tradicionalno predstavlja. Takva je svakako predstava odigrana posle „Elektre“, „Zodijak – krug malih životinja“ hrvatske trupe Cirkorama koja već petnaest godina posvećeno istražuje izražajne mogućnosti hibridnog polja novog cirkusa. Za ovo delo se sa sigurnošću može reći da je estetski i izvođački najvrednije na ovogodišnjem takmičarskom programu, pa je i dobilo nagradu žirija za najbolju predstavu u celini. Tri izvođača (Jadranka Žinić Mijatovć, Petra Najman, Nikola Mijatović), veštih plesača, žonglera i akrobata, uniformisano su obučeni u sjajno dizajniran, kosmički, beli, neobično stilizovani, dugački kostim od nekakve eko kože. Nastupaju u takođe belom, simboličkom krugu, delikatno osvetljenom, okruženi publikom, podeljenom u četiri grupe, prema horoskopskim znacima. Izuzetno spretne i koncentrisane izvođače sve vreme prati muzičar Ivan Svaguša koji na električnoj gitari ispušta hipnotičke kosmičke tonove, zvukom vodi njihovu akrobatsku igru, metaforički odsjaj borbi za život, ratova sa preprekama, sa ličnim posrtanjima i kolebanjima. Govor tela izvođača se kontekstualizuje rečima emitovanim preko zvučnika, koje usmeravaju tumačenje radnje i prema astrološkim uticajima, mističnom dejstvu planeta i kosmosa na naše sudbine.
Poslednje veče festivala su prvo odigrani Ibzenovi „Stubovi društva“, rumunskog Notara teatra, još jedno konvencionalnije čitanje porodične i društvene drame o mogućnostima iskupljenja prošlih grehova. Retka specifičnost ove predstave je multimedijalan pristup reditelja Dejana Jankovića koji upotrebom dokumentarnih snimaka Ibzenovu radnju postavlja u savremeni politički svet, u globalno nasleđe popularne kulture, implicirajući današnja značenja ove građanske drame iz devetnaestog veka. Takmičarski program festivala je zatvorila mađarska kompanija Gobi Dens, muzičko-plesna predstava „Don‘ t Fuss!”, šarmantan i duhovit duo o paklu i raju zajedništva. Bubnjar David Sego i igračica Rita Gobi uspostavljaju partnersku igru, neodvojiv spoj ritma bubnjeva i pokreta, koji bez reči, a ipak veoma jasno, odražava dinamiku borbe za moć u međuljudskim odnosima. Bili smo u prilici da pratimo promenljiv proces osvajanja konkretne i simboličke vlasti, koji pokazuje da konflikt i destrukcija ne mogu biti konačna rešenja, već samo put do shvatanja istinske snage zajedništva i pomirenja.
Ana Tasić
Tekst je objavljen u Kulturnom dodatku Politike, 12. avgusta 2023. godine
anasttasic.wordpress.com 