„Nestajanje“, tekst Tomislav Zajec, režija Sanja Mitrović, Atelje 212 i „Kako sam naučila da vozim“, tekst Pola Vogel, režija Tara Manić, Hartefakt kuća
Dramski tekst „Nestajanje“ Tomislava Zajeca u fragmentarnoj, postdramskoj formi vešto razotkriva prikrivane zločine zlostavljanja dece, u okruženju uglednih, uspešnih i obrazovanih ljudi, profesora i umetnika. Kroz preplitanje različitih vremenskih tokova i uglova posmatranja, ispisuje se pedofilija protagoniste, profesora Karla, i posledice njegovih postupaka u životima žrtava, prikazanih u liku Marka. Imajući u vidu važnost, ali i delikatnost teme, i posledičan rizik da se ona obradi na stereotipan, ograničavajući način, autor je pronašao naročito suptilan i složen pristup, koji uključuje spretno preplitanje trilera, porodične i političke drame, uz diskretno isticanje poetskih i metafizičkih značenja.
Rediteljka Sanja Mitrović radnju precizno smešta na minimalistički, stilizovano dizajniranu pozornicu, određenu simbolički kosom padinom prekrivenom zemljom, i video zidom gde neprestano teku prividno umirujući, a zapravo zlokobno preteći, višeznačni snimci šume, prirode (scenografija Jasmina Holbus, kostim Boris Čakširan). Oni sa jedne strane označavaju mesto bega od otrovane, industrijalizovane urbane svakodnevnice, a na drugoj donose naznake mesta gde su se odvijali zločini protagoniste Karla. Glumci nastupaju skladno, ceremonijalno, kao da su deo rituala istrebljenja (društvenih) demona. Ozvučeni su mikrofonima, što dovodi do postojanog otuđenja njihovog prisustva, stvaranja važne kritičke distance prema hororima koji se razmotavaju. Motiv otuđenja je naglašen i izborom načina njihove komunikacije, okamenjene i šuplje, dijaloga bez stvarnog dijaloga – oni često ne gledaju jedni druge u oči, govore gledajući u daljinu (prazninu), što postaje čvrsta metafora otuđenja. Svetozar Cvetković delikatno igra Karla, kao uspešnog, nagrađivanog profesora, supruga i oca, čija perverzna, nakazna priroda postepeno probija društveno prihvatljivu masku kojom on prikriva istinu i od sebe, odbijajući da vidi sopstvenu monstruoznost. Dubravka Mijatović takođe uverljivo, sa izražajnom hladnoćom, gradi lik njegove supruge Vere, koja će unutra istrunuti zbog istine koju spoznaje, a ne čini ništa da ona izađe na svetlost dana. Natalija Stepanović energično igra Teu, njihovu ćerku, mladalački ambicioznu u želji da promeni sistem koji će i nju na kraju da polomi. Dejan Dedić sugestivno predstavlja Marka, opipljivost njegovih trauma i nemogućnost da ostvari blizak odnos sa svojom porodicom, dok se ne suoči sa profesorom, što je scenski prikazano na poetski probojan, estetski vredan način. Jelena Ilić je njegova jaka žena Ana koja se čvrsto suočava sa prazninom njegovog bića, a Branka Petrić je Markova mudra, života puna Baka. Milica Janevski je takođe ekspresivna u ulozi Alise, majke još jednog zlostavljanog dečaka, matematičarke i konobarice koja sa Markom sadi drvo na spaljenoj zemlji, simbol novog života, nekako ipak proklijalog, uprkos traumama.
Bliskom temom, manipulacije dece u seksualnoj eksploataciji, u osetljivom vremenu odrastanja, bavi se i duodramska predstava „Kako sam naučila da vozim“, nastala prema tekstu Pole Vogel, u režiji Tare Manić. Radnja se i ovde pripoveda fragmentarno, u vremenski skokovitoj naraciji, ali je stilski jednostavnija, realističnija, ne dopunjuju je poetske i metafizičke dimenzije, kao što je to slučaj u predstavi „Nestajanje“. Svetozar Cvetković i ovde igra zlostavljača, nešto manje demonski uobličenog, čoveka smoždenog životom, koji u dugogodišnjem odnosu prema Maleckoj, čiji je on teča, nalazi jedinu životnu radost, sa kojom delimično možemo da saosećamo. Marta Bogosavljević razigrano predstavlja Malecku, u vremenu adolescencije, zbunjenosti, čime teča manipuliše da bi zadovoljio žudnju, uveravajući je (lažno) da neće uraditi ništa što ona ne želi. Opipljivo je prikazana njena nevinost i radost, ali i trauma doživljaja njegovog neželjenog dodira. Igra teče u stanu u ulici Bulevar Despota Stefana, na sceni Hartefakta, veoma blizu gledalaca, koji okružuju scenski prostor, i ta fizička bliskost bitno jača našu snagu utiska. Glumci menjaju mesta izvođenja, označavajući tako i promene vremena i perspektiva pripovedanja, i mešaju se sa nama, gledaocima, čineći nas nekom vrstom voajera, ili svedoka ove izazovne pripovesti. A njena najveća vrednost je u psihološkoj kompleksnosti, odrazu višeznačnosti njihovog odnosa, romantičnim i iskrenim, na jednoj strani, potrebnim i njemu i njoj, do određenih granica, kada kontrola nevinosti popusti, oslobađajući prostor za nasilje.
Ana Tasić
Kritika je objavljena u Politici 21. maja 2024. godine
anasttasic.wordpress.com 