59. Festival „Borštnikova srečanja“ u Mariboru
Maribor – Na59. Festivalu „Borštnikova srečanja“, slovenačkom nacionalnom pozorišnom festivalu koji ove godine traje od 3. do 16. juna, prikazano je dvanaest slovenačkih predstava u takmičarskom programu, uz niz pratećih sadržaja, studentskih produkcija i predstava izvan Slovenije, kao i razgovora sa autorima, i različitih teatroloških susreta i rasprava. Na sceni Slovenskog narodnog gledališča su odigrane dve predstave prema tekstovima srpskog pisca Milana Ramšaka Markovića, koji godinama živi u Sloveniji, u režiji Sebastijana Horvata, „Kišni dan u Gurliču“ (koprodukcija pozorišta iz Kranja i Ptuja), koja je trijumfovala na nedavno završenom Sterijinom pozorju, kao i „Prometej: lepa apokalipsa“ (Slovensko narodno gledališče), inače delovi trilogije ovog autorskog tima koju još upotpunjuje bitoljska „My name is Medeja“.
Foto Boštjan Lah
„Prometej: lepa apokalipsa“ je temataski bliska „Kišnom danu u Gurliču“, utoliko što donosi odbleske košmara življenja u savremenom svetu, posledica otuđenja u liberalnom kapitalizmu, gde ljudi postaju potrošna roba, second-hand proizvodi, pohabani prebrzim tempom postojanja. Verbalni nivo scenske radnje, koji donosi ukrštanje tokova misli fragmenata likova, ima naročito upečatljiva poetska značenja, što na neobično dirljiv, estetski podsticajan način, izražava lomove današnjeg čoveka, zbog kontrasta prema određujućem beznađu. Horvat ovaj tekst scenski postavlja znatno ogoljenije nego „Kišni dan u Gurliču“, a slično bitoljskoj „Medeji“, na preovlađujuće pustu scenu, koju povremeno vizuelno obogaćuju paneli, ili prozirni zastori sa intrigantnim dejstvom (scena Igor Vasiljev). U toj pustinji duha, koja postaje reprezentativni isečak prepoznatljive globalne urbane sredine, promiču razni ljudi, ekscentrici koji tumaraju po đubrištu civilizacije, likovi na trotinetima, dame sa psetancima, klošari koji svoju imovinu vukljaju u kolicima iz supermarketa. Ovi slikoviti neverbalni prizori su pomalo podsetili na izvođenja Handkeove drame bez reči „Čas kada nismo znali ništa jedni o drugima“. Njihove pojave na pozornici sveta prati razdragana muzika koja gradi ironična značenja, kroz kontrast, sumornu stvarnost nemogućnosti da se pronađe istinska ljubav, i život, u toj konkretnoj i metaforičkoj tami. Govor likova je posredovan mikrofonom, što se može razumeti kao oznaka neke vrste foruma, mesta izražavanja, a možda i iskorenjavanja, usamljenosti savremenog čoveka. Iz njihovih gorkih ispovesti izranja, dolazi i vraća se, ponavljajuća misao – jedna lepa apokalipsa. To postaje neka vrsta refrena koji se omamljujuće ponavlja, kao mantra, stalno i odlučno podsećanje na (ne)uništivu ljudsku potrebu da se pronađe lepota i u beznadežnim okolnostima.
Foto Boštjan Lah
U takmičarskom programu je odigrana i predstava „Ljubavnice“, produkcija Slovenskog mladinskog gledališča iz Ljubljana, nastala prema romanu Elfride Jelinek, u dramatizaciji Milana Ramšaka Markovića, i režiji Nine Ramšak Marković. Radnja ovde teče na realističnijoj pozornici, (pre)punoj dekora koji daje slikovit prikaz malograđanskog života, prateći životne priče dve žene, Paule i Brigite (scena Igor Vasiljev, kostim Maja Mirković). One čeznu da se izbave iz učmalosti provincije, kroz udaju, što je na sceni okidač dekonstrukcije romantičnih narativa, kao oblika podsticanja i gomilanja frustracija, zbog nerealnih očekivanja. Tako će se njihovi snovi pretvoriti u poprište nasilja, iskasapljenih ideala, što podstiče kritički pogled gledaoca na društvo spektakla koje podmeće nerealne obrasce ponašanja i življenja. Scenska radnja teče kroz preplitanje narativnih i dramskih delova, uz kolektivnog naratora, odnosno različite glumce u ulogama pripovedača, koji nam se direktno obraćaju, povremeno pod upaljenim svetlima u celoj sali, što stvara zanimljivu dinamiku pripovedanja, ali i nas stavlja u naglašeno osvešćenu ulogu, aktivnog ili kritičkog posmatrača. Način obrade ovih važnih pitanja, patrijarhalnog nasilja i ograničenosti ženskih uloga, u liberalnim, i još više konzervativnim sredinama, izuzetno je scenski uzbudljiv, prekoračujući. Sa jedne strane je bitno označen apsurdnim i satiričnim tonovima koje vešto i uigrano iznosi ceo ansambl, a oni se efektno razračunavaju sa stereotipima, o muškim i ženskim društvenim ulogama, između ostalog. Ova ideja je naročito upečatljivo sprovedena u jednoj urnebesno duhovitoj sceni, u kojoj mišićavi drvoseča teatralno cepa drva pokazujući šta znači biti „pravi“ muškarac, alfa mužjak koga njegova žena zadivljeno, ustreptalo posmatra. Ti prenaglašeno komički tonovi koji uspešno karikiraju i smisao seksualnosti u društvu spektakla, na drugoj strani su u kontrastu sa sirovim scenama nasilja koje donose i neophodno otrežnjenje u svetu nedostižnih mitova.
Ana Tasić
Tekst je objavljen u Politici 16. juna 2024. godine
anasttasic.wordpress.com 