„Čovek slon“, tekst Kokan Mladenović i glumački ansambl predstave, prema delovima originalnog dramskog teksta Dimitrija Kokanova „Drama slon: ogled o problemima reprezentacije u pozorištu“, režija Kokan Mladenović, Beogradsko dramsko pozorište
Scenski tekst predstave „Čovek slon“ donosi višeznačno rasvetljavanje života Džona Merika, u istoriji upisanog kao „čovek slon“, zbog specifičnog izgleda, upadljivih deformisanosti lica i tela, koje su odredile njegovu sudbinu u Engleskoj, krajem devetnaestog veka. Polazeći od Merikove tragične biografije, višestruko obrađivane u popularnoj kulturi, Kokan Mladenović i glumci, na osnovu komada Dimitrija Kokanova, grade scenski tekst brehtovski otvorene strukture. U centru interesovanja je problem eksploatacije različitosti u javnosti, njenih izlaganja u komercijalne svrhe, odnosno uspostavljanje kritičkog odnosa prema nakaznom društvu koje neprimereno uživa u posmatranju neukalupljenih ljudi. Oko ove izazovne i važne teme, dižu se i pitanja društvene raslojenosti, snobizma i elitizma, večne želje za slobodom, kao i funkcije pozorišta.
Reditelj Kokan Mladenović radnju vodi u okolnostima postojanog razbijanja iluzija igre, postavljajući glavnog glumca Ozrena Grabarića na početku na proscenijum, u direktnu komunikaciju sa gledaocima. On nam daje do znanja da će igrati predstavu, problematizujući konvencije predstavljanja i posmatranja, izražavajući između ostalog dileme o prikazu stida i tuge protagoniste. Zatim navlači masku koja ističe Merikova izobličenja, i scenska pripovest, na neprestano osvešćujućoj granici između iluzije i njenog rušenja, počinje. Uvek izvanredni Grabarić je kičmeni stub predstave jer istinito predstavlja društvenu ulogu nakaze, groteskne odraze različitosti koje okruženje žigoše, ali i njegovu intimnu dramu, psihološki dirljiv portret osobe koja želi da se uklopi, i da bude slobodna.
Foto Dragana Udovičić
Ostali glumci nastupaju kvalitativno neujednačeno, na polju pomešane teatralnosti, groteske, satire, što svakako ima idejno opravdanje, zato što kritički razobličava društvenu nakaradnost, ali zbog sporadično neveštog i neuverljivog izvođenja u tom povišenom tonu oslabljuje snagu celine. Mirjana Karanović nedovoljno motivisano igra Dreserku, svečano obučenu, kao šoumenku koja sa megafonom pompezno najavljuje užas i strah koji će publika moći da vidi u nastupu Merika. Njen lik naglašava značenje izvitoperenog uživanja javnosti u društveno neuklopljenim ljudima, posebno u sceni koja podseća na prizor u cirkusu u Bihnerovom „Vojceku“, gde je on slično tretiran kao životinja na posmatranju. Slađana Vlajović upadljivo nespretno igra Merikovu bezosećajnu majku koja ga je ostavila, da bi kasnije došla u posetu, nanjušivši mogući profit. Ivan Zablaćanski predstavlja Slona, u nekoliko snovitih prizora koji su previše lakrdijski, i stilski štrče.
Jovo Maksić ubedljivije igra Frederika, doktora koji želi da stekne slavu proučavajući Merika, poput Dreserke je profiter na tuđoj nesreći. Jana Milosavljević odgovarajuće teatralno gradi lik glumice koja priprema „San letnje noći“, očaravajući Merika zbog ukazivanja na mogućnosti slobode. Ivan Tomić i Ivana Nikolić takođe odmereno teatralno grade likove Grofa i Grofice, satiričnih značenja, otmene ljude koji gnusno uživaju u posmatranju Merikovih lomnih borbi sa sobom i društvom. Aleksandar Jovanović autentično i dirljivo igra hermafrodita, još jednu osobu koju je društvo probalo da ukalupi u standarde ponašanja, opipljivo izražavajući bol zbog nemogućnosti da objasni da nije nakaza, već samo drugačiji. Bojana Stojković, u ulozi Čistačice, problematizuje funkciju pozorišta iz ugla potlačenih, tvrdeći da je ono skupa laž.
Scenski prostor je stilizovano i simbolički atraktivno dizajniran, efektno sugeriše značenje društva spektakla, jer Merika posmatraju pod neonskim svetlima, na kružnoj, rotacionoj pozornici koja podseća i na izložbeni prostor (scenograf Marija Kalabić, kostim Aleksandra Pecić Mladenović). Pozicija publike je bitno osvešćena, u određenim scenama se jarko osvetljava i auditorijum, i mi dolazimo pod svetla pozornice, čime se konkretno i simbolički tematizuje i naše učešće, naša odgovornost u negovanju društvene perverznosti. Muzika kompozitorke Irene Popović Dragović gradi važna ironična značenja, a u nekoliko poetski upečatljivo rešenih scena produbljuje snagu estetskog doživljaja ove predstave, u osnovi zanimljivo i izazovno zamišljene, ali u celini stilski i vrednosno nezategnute, rasplinute.
Ana Tasić
Kritika je objavljena u Politici 6. juna 2024.
anasttasic.wordpress.com 