Tag: Zvezdara teatar

Snovi o boljem životu

“Berači snova”, tekst Vladimir Đurđević, režija Božidar Đurović, Zvezdara teatar

“Berači snova” Vladimira Đurđevića su savremena tragikomična drama, čija se radnja dešava na Kosmaju, u okrilju porodice Zdravka Kuburovića. Tekst je vredan i inspirativan zbog autentičnih likova, njihove opipljive živosti i prepoznatljivosti, sa kojima se publika lako povezuje i identifikuje. Njihovi dijalozi i dramski postupci su preliveni crnim humorom, što je blisko našem mentalitetu, odnosno komičkim afinitetima, a zbog toga je komad rođak dramskih tekstova Dušana Kovačevića. Zbog specifičnog humora, ali i radnje, napetih pokušaja likova da opstanu u sistemu nakaradnih vrednosti, “Berači snova” se mogu uporediti sa ranijim Đurđevićevim tekstom, takođe izuzetno vrednim i uspešnim, “Ne igraj na Engleze”. Pored uzbudljive radnje, opojne tragikomičnosti i pitoresknih junaka, “Berači snova” donose i podsticajne kritičke komentare o društvu, što uspostavlja još jedan sloj značenja. Oni odražavaju nesumnjive probleme u našem okruženju, duboko ukorenjenu bahatost, nakrivo shvaćen i prihvaćen koncept patrijarhata koji slavi i podržava nasilje, kao vrlinu i snagu, dok ljubav tretira kao slabost. Takođe se problematizuju i slabosti našeg zdravstvenog sistema, zagađenje vazduha, kao i odlazak mladih i uspešnih ljudi iz zemlje.

Foto Jakov Simović-Zvezdara teatar

Za predstavu u režiji Božidara Đurovića se može reći da je izgrađena na veri u snagu samog dramskog teksta, kao i u igru glumaca, zbog čega je ne određuje osobenija, promišljenija poetika teatarskog jezika. Scena stilizovano realistički predstavlja porodičnu kuću Kuburovića, sa jedne, i autobusku stanicu sa druge strane, koja označava blizinu puta i simboličku mogućnost odlaska u bolji svet (Beograd), o čemu maštaju mlađi likovi  (scenograf Geroslav Zarić, kostimograf Marina Vukasović Medenica). Radnja je postavljena u maniru tragikomičnog i povremeno stilizovanog realizma, ali je igra glumaca nedovoljno usaglašena. Oni nastupaju stilski i kvalitativno različito, od suptilnijeg realizma do neumerene karikature.

Hadži Nenad Maričić igra Zdravka Kuburovića najrealističnije, psihološki verno prikazuje tragikomične napore u građenju uspešnog biznisa sa malinama, koji bi porodici obezbedio dostojanstveniji život. Biljana Đurović stvara lik njegove supruge Ivanke takođe psihološki sugestivno, naročito u ključnim dramskim scenama koje otkrivaju ambiciju da zadrži bitan status u odlučivanju u porodici, zvocajući suprugu protiv njegovih odluka. Komički aspekti njenog lika su prisutniji, u pogledu naglašenijeg, oštrijeg fizičkog izraza. Stefan Jevtović, u ulozi sina Uroša, jasno je stvorio lik ćudljivog sina buntovnika koji odlazi u Beograd da bi sebi izgradio bolji život, po svaku cenu. Bojana Stojković, kao njegova sestra Anđela, naročito je ubedljiva na kraju predstave, kada samouvereno i energično stupa u prvi plan, u centar porodičnih zbivanja, sa predlogom o novom porodičnom biznisu.  Joakim Tasić, u ulozi Ćumura, Uroševog poznanika, našao je najbolju meru u igri, u oblikovanju lika pozera i zavodnika, sugestivno i suptilno ironično predstavljajući njegove snove o glamuroznijem životu. Sa druge strane, likovi kuma Spasoja (Siniša Ubović) i komšije Rašina (Ivan Jevtović) previše su iskarikirani i neprirodni, njihova snaga bi bila izvesnija, da su umerenije izvajani. Ubović preteruje u iskrivljenom prikazu Spasojeve ljigavosti i licemerja, njegove učtivosti i ljubaznosti na površini, kojima nastoji da sakrije krajnju sebičnost i zlonamernost. Rašin je takođe previše teatralan i napadan, kao policajac-smutljivac, zelenaš koji je ojadio celo selo, pravdajući se argumentom da izdržava veliku porodicu.

Iako predstavu karakteriše odsustvo finije scenske poetike, kao i upadljive razlike u stilu i kvalitetu glume, veći deo publike će je rado gledati, zbog razgaljujućeg humora i prepoznatljivosti likova i situacija. Na pozornici se ogleda naša stvarnost, uz naglašeni optimizam i neodustajuće pokušaje da se životne okolnosti dovedu u red. Zato je taj odraz ispravna verzija stvarnosti, kojoj treba težiti.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 28. marta 2021. godine

Krnje oživljavanje romana

„Arzamas“, tekst Ivana Dimić, režija Ljiljana Todorović, Zvezdara teatar

Knjiga „Arzamas“ Ivane Dimić ima neobičnu strukturu, u pogledu spleta dramskih i proznih delova, koji prikazuju različite aspekte i faze odnosa između majke i ćerke, raskopavajući pri tome teme smrti, samoće, požrtvovanosti, kao i opštija društvena pitanja. Protagonistkinje dramskih segmenata su Majka i Ćerka, koja živi sa njom i brine o njoj, dok njihov višeslojni odnos uspostavlja naraciju u više smerova. Iako je radnja u osnovi sumorna i opterećujuća, jer sukobe izazivaju starost i demencija, kao i napori ćerke da se izbori sa majčinom svojeglavošću, živ, sočan i nušićevski zavodljiv humor čini ovu pripovest vrlo pitkom.

Scenska adaptacija romana je donela niz vidljivih promena koje uglavnom nisu podigle njegove pozorišne mogućnosti, već naprotiv (dramatizacija Ivana Dimić). Za početak, iz predstave su isključeni epizodni muški likovi koji se pojavljuju u knjizi. To je velika šteta, jer bi oni uneli zaista potrebnu dinamiku u duodramsku igru Majke i Ćerke, kojoj fali razgranatosti. Likovi Doktora, Majstora, Advokata, Poštara, Reditelja i Tate, u knjizi su veoma živopisni i autentični, pri čemu unose nova značenja u odnos između Majke i Ćerke. Takođe, oni prosipaju izazovne komentare o našem društvu, i komički su možda najprodorniji. Kratka pojava Tate u dramskoj sceni u knjizi, imenovanoj „Ko to kuca?“, u kojoj je on priviđenje, duh, imala bi sigurno snažan emotivan učinak u predstavi, kao i osobena nadrealna značenja. Zaista nije shvatljivo zašto se scenska adaptacija svela na duodramsku formu, uz uvođenje lika Smrti (Milan Lane Gutović), na početku i na kraju. On jeste dopadljiv, ali nema dramsku važnost koju bi imalo postavljanje pomenutih epizodnih likova, zato što on postoji nezavisno od glavnog toga, ne utičući na njegovu živost. Ovakva scenska adaptacija je nažalost u startu suzila značenjske i dramske mogućnosti predstave, dovodeći i do drastičnog potiskivanja izvanrednih komičkih potencijala.

Foto Nikola Vukelić

Rediteljka Ljiljana Todorović se potrudila da oživi ovu nepotpunu adaptaciju knjige, stvarajući predstavu u maniru poetskog realizma. Na svedeno dizajniranoj sceni koja označava enterijer doma majke i ćerke, bitno su uvedene suptilne video projekcije (scenograf Nera Vulović, kostimograf Lana Cvijanović, video Tara Vulović, kompozitor Zoran Erić). One uokviruju radnju i vizuelno pune prostor između scena, na fin poetski način sugerišući metafizički smisao radnje, zvezdanim prizorima iz kosmosa. Glumice Branka Petrić, u ulozi Majke, i Nela Mihailović, u liku Ćerke, vešto su iznele nemire u njihovom odnosu, kao i zamršen splet osećanja vezanosti, ljubavi, brige, ali i dubinske iziritiranosti i frustracije. Upadljiva je razlika u osnovama njihovog ponašanja. Majka je znatno življa, vrcavija i energičnija, za razliku od ćerke koja je uglavnom isceđena i premorena, samlevena brigom, što je reprezentativan odraz suštinskog karaktera njihovog odnosa.

Prozni delovi knjige, umetnuti između dramskih scena, nisu dovoljno funkcionalno i ubedljivo plasirani u predstavi. Oni u romanu donose intrigantne, intimne, filozofske i poetske misli o temama koje se oblikuju u dramskom toku. Predstavljaju inspirativne idejne nadgradnje koje duboko diraju čitaoca, zbog istinitih refleksija o smislu života, odnosima između sreće i nesreće, slobode i sudbine, odricanja i mira, ljubavi i smrti itd. U scenski tekst je uključeno samo par ovih pasaža iz knjige, dok su u predstavi postavljeni kroz formu audio snimaka. Reči čujemo putem zvučnika, kao reči koje potiču od Ćerke, spisateljice. Šteta je i to što nije pronađen neki drugi, upečatljiviji vid njihovog scenskog tela, koji bi snažnije ovaplotio poetski i filozofski smisao iz knjige, možda kroz monodramsku strukturu.

Predstava „Arzamas“ će svakako naći svoju publiku, zbog spretne igre popularnih glumaca, kao i tema čiji značaj nikada ne bledi. Ali, njene ukupne vrednosti su ipak daleko ispod očekivanja koje je postavilo polazno književno delo, zbog čega one predstavljaju njegovo krnje scensko uobličenje.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 4. januara 2020. godine

Ljubav u doba priliva migranata

„Ljubav u Savamali“, tekst Ivan Lalić, režija Darijan Mihajlović, Zvezdara teatar

“Ljubav u Savamali” Ivana Lalića je prvi izvedeni dramski tekst ovog pisca posle uspešnog “Heroja nacije”. Ova dva komada se susreću u motivima parodične obrade današnjeg ogromnog, manipulativnog uticaja medija. “Ljubav u Savamali” je komična melodrama, pitka i neposredna, probojna u zavođenju gledalaca, britkim humorom i savremenošću sadržaja. U drugom planu, Lalićev tekst diskretno donosi kritički odraz našeg vremena. U njemu se živopisno ogledaju društveno-politički problemi, nezadovoljstvo životom u Srbiji, sveprisutna želja za odlaskom iz nje. To se, između ostalog, provokativno problematizuje i kroz prisustvo migranata sa Bliskog istoka. U tom smislu je karakteristična replika protagoniste Ahmeda, izbeglice iz Avganistana, koji odgovara policajcu Stojanu: “Ni Srbi neće da ostanu u Srbiji. Zašto ja da ostanem…”. Tema prisustva migranata otvara i pitanja složenog odnosa prema njima, od proklamovanja bezgranične zaštite, u diskursu nevladinog sektora, do glasnog nepoverenja naroda. Bavljenje migrantima pokreće i rasprave o ksenofobiji, toleranciji, granicama ljudskih prava i sloboda.

Darijan Mihajlović bez upadljivijih estetskih ambicija i rediteljskih inovacija postavlja na scenu ovaj komad. Glumcima je dat centralni prostor, a osnovni utisak o predstavi je njena izražena komunikativnost sa gledaocima (scenografija Vesna Popović, kostimografija Lidija Jovanović). Glavna zamerka je neujednačenost stila i kvaliteta igre, između realizma, karikature i farse. Muški deo ansambla je u celini znatno uspešniji od ženskog. Milan Vasić je izuzetno energičan i ubedljiv kao Ahmed, noseći je stub predstave, dramski, komički i pevački ubedljiv. Izbeglica iz Avganistana, muzičar i reper širokih shvatanja, istovremeno je izgubljena individua, osuđena na lutanje i borbu za goli život, ali i muškarac u potrazi za ljubavlju. Feđa Stojanović sa merom, u svedenim tonovima igra Luku, predsednika kućnog saveta zgrade u Savamali, gde se radnja dešava, pored otvorenog humanitarnog centra. On je pisac, suprug i otac, u rascepu između poštovanja svojih uverenja i pritisaka supruge. Branko Vidaković je takođe vrlo ubedljiv, svedenim i komički efektnim sredstvima igra snishodljivog komšiju Bogdana koji se dodvorava Luki, “sve dok je na mestu predsednika kućnog saveta”. U toj činjenici se metaforički i komički izražajno ogleda univerzalan odnos podanika prema vlasti. Funkcionalna je i igra Nikole Šurbanovića, u ulozi lokalnog policajca Stojana.

Foto Nikola Vukelić

Elizabeta Đorevska igra Veru, Lukinu ženu, previše je karikirajući, što dovodi do nedovoljno jasnog izvrgavanja ruglu njenih ubeđenja. Sa time se parodično razobličava njena napadna ljubav prema životinjama i ljudima, nezaštićenima i slabima. Utisak bi svakao bio delotovorniji, da je karikatura blaža. Njihova ćerka Sara (Mina Sovtić) je takođe oblikovana u grubljim crtama koje naglašavaju njenu muškobanjastost. Ona je sirova fajterka, kik bokserka, osuđena da bude takva u surovoj sredini. Njena gruba igra nametljivo ističe brutalnost sredine, ali je u trenucima prekomerno izveštačena. Lena Bogdanović takođe igra vrlo karikaturalno, plastično i oštro. Njen lik je Lizet, novinarka CNN-a koja izveštava o “iznenađujućoj” humanosti pronađenoj u Srbiji, u situaciji zbrinjavanja Ahmedove bebe. U slučaju njenog lika, prekomerna farsičnost je najopravdanija, jer je predmet karikature jasan – ona razobličava navalentnost i moć predstavnika medija.

Predstava “Ljubav u Savamali” je uspešan žanrovski, “dobro skrojeni” odraz našeg vremena, uprkos navedenim zamerkama koje ne ugrožavaju previše njen ukupan doživljaj. Pri tome je ona odgovarajuće uklopljena u prepoznatljiv repertoar Zvezdara teatra, koji u najvećoj meri određuje savremenost tema, odlična komunikativnost predstava sa publikom, odsustvo rediteljskih inovacija. “Ljubav u Savamali” dovodi do (privremenog) rasterećenja od nagomilanih tegoba u našoj svakodnevnici, kroz duhovito i emotivno razračunavanje sa njima.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 28.11.2018.

Klovnovi u bordelu istorije

„Korešpodencija“, prema delu romana „Zlatno runo“ Borislava Pekića, dramatizacija Borislav Mihajlović-Mihiz, režija Gorčin Stojanović, Zvezdara teatar

Likove i radnju „Korešpodencije“, Pekićeve i Mihizove vredne porodične hronike, reditelj Gorčin Stojanović smešta u indikativan, višeznačno stilizovan prostor. Upadljiva i sveprisutna crvena boja upućuje na bordel, ili kabare, dok detalji utvrđuju i cirkuski ambijent (scenograf Gorčin Stojanović). Prostor shvatamo kao metaforički odraz značenja radnje –  istorija, politika i trgovina su splet pretvaranja, prostitucije i klovneraja. Kostimi Lane Cvijanović se prikladno uklapaju u dizajn scene, raskošno su elegantni u slučaju muških likova, i bogati, glamurozni u slučaju ženskih, funkcionalni u pogledu definisanja njihovih značenja.

Glumci su dosledno teatralno i uglavnom ubedljivo oživeli tri generacije imućne trgovačke porodice Njegovan. Branislav Lečić je sugestivan kao deda Lupus, nepokoleblebljivi biznismen, brutalno samouveren trgovac ličnim i političkim interesima. Lik njegovog sina Hadžije (Slavko Štimac), okrenutog duhovnim vrednostima, manje je scenski probojan. Njegova žena Milica (Anica Dobra) dramski i komički je snažna, kao samoglava i pohlepna alapača.

Mladi gazda Simeon Njegovan (Joakim Tasić) pobunjenik je protiv sveprodirućih materijalnih principa u njihovoj porodici, želi da napusti sputavajući svet biznisa i otplovi u slobodu cirkuskog života. Njegov preobražaj je efektno scenski uobličen – on prelazi otrežnjujući put, od naivnog i živahnog mladića, do bića slomljenog srca. Posebno je sugestivan plastičan prizor njega kao uvelog cvetka, više senke nego čoveka, koji ima metaforičku izražajnost. On tako postaje univerzalna žrtva zlobnih manipulacija, trgovine interesima koji su iznad svega, važniji od ljubavi i časti. Juliška Tolnaj (Jelena Stupljanin), cirkuska igračica i konjokrotiteljka, pojavljuje se kao silueta, bordelska projekcija tela na prodaju. Na taj način se na početku jasno definiše njeno značenje. Zanimljivo je rešenje prvih ljubavnih scena između nje, kao senke, i zaljubljenog mladog gazde Simeona. Spoj njegove fizičke prisutnosti i njene senke, u zagrljaju, upečatljivo izražava suštinu njihovog odnosa. On juri sablast, obrise tela koje ne može u potpunosti da poseduje. Galeriju Pekićevih likova upotpunjuje i Šamsika Tot, upravitelj cirkusa. Igra ga Branko Vidaković koji je najspretniji u predstavi, smešno tužan, komično tragičan.

Upadljiva teatralnost igre glumaca uspostavlja jak ironičan odnos prema temama koje predstava pokreće, pitanjima mitomanije, revolucije, veza između vlasti i naroda, ali i porodičnih nesuglasica. Ova teatralnost je odgovarajuća i zbog osobene epsko-dramske forme teksta. Radnja koja se dešava u vreme revolucija 1848. godine, u Beogradu i Beču, formira se ritmom korespondencije, dopisivanja između članova ove cincarske porodice. Telegrami su pandan kratkim replikama u dramskom tkanju, dok su duža pisma epistolarna varijanta monologa. Dijalozi između likova su scensko uobličenje komunikacije izražene u njihovim prepiskama.

Lica aktera su ofarbana u belo, u skladu sa kabaretsko-cirkuskim okruženjem koje se može shvatiti i u kontekstu pozorišta apsurda. Likovi su nalik Beketovim anti-junacima, pajacima koji su gurnuti u apsurdnu komediju postojanja. Osećajnost apsurda je prisutna i u odluci da su članovi porodice skoro sve vreme prisutni na sceni, ponekada nepomični, zagledani u daljinu, metaforički zakopani do guše u tu komediju života, poput Beketovih Vini i Vilija. Na sceni se povremeno koriste i maske, na primer u raspletu radnje. Posle uspešno sklopljenog dila, Juliška i Lupus sa scene odlaze pod maskama, što tumačimo kao znak društvene maskarade. Sve je igra na pozornici života, sceni istorije.

Foto Zvezdara Teatar / Nikola Vukelic

Pozorište je za Pekića bila „tajanstvena soba za razbijanje stakla“, prostor civilizovanja nakupljenog besa iz svakodnevnice, mesto izražavanja revolta i posledičnog pronalaženja (privremenog) mira. Ova „Korešpodencija“, uspešna zbog izuzetnosti teksta, dovoljno ubedljive igre glumaca i vrlo diskretne režije, u tom smislu može biti terapeutska. Kako je Pekić zamislio, takav tragikomičan teatar je u službi smirivanja divljaka u nama, nošenja sa nepravdama i banalnostima ovog vremena.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 7.2.2018.