Tag: Zetski dom

Razbijanje pozorišnih iluzija

“Barski ljetopis” je otvorio sezonu letnjih festivala u regionu, a trajaće do 12. avgusta. Njegov pozorišni program je izuzetno vredan. Biće prikazane predstave umetnički najznačajnijih reditelja iz okruženja, Arpada Šilinga, Andraša Urbana, Dina Mustafića, Selme Spahić, Kokana Mladenovića. Na festivalu će 23. jula biti izvedena i jedna pozorišna premijera, koprodukcija “Barskog ljetopisa” i Gradskog pozorišta iz Podgorice, “O miševima i ljudima” Džona Stajnbeka, u režiji Dina Mustafića.

Bar- Pozorišni program 31. Barskog ljetopisa počeo je žestoko, predstavom “Šest likova traži autora”, prema drami Luiđija Pirandela, u adaptaciji i režiji Olivera Frljića, a u izvođenju satiričkog pozorišta “Kerempuh” iz Zagreba. Odmah treba reći da je spoj Frljića i Pirandela izuzetno prirodan, u pogledu zajedničke naklonosti prema rastakanju teatarskih mehanizama, neprestanog kidanja iluzija, kao i posledične problematizacije odnosa između glumca i lika, pozorišta i stvarnosti, laži i istina. Ova pitanja su ključno prisutna u ukupnom Frljićevom opusu, od predstave “Turbofolk“, preko “Kukavičluka”, do produkcija “Mrzim istinu” i “Drugi egzil”.

U poslednjoj zagrebačkoj produkciji, Frljić se u prvom planu, bespoštedno, u svom razornom maniru, vulkanski, iz dubine utrobe, obračunava sa hrvatskom desnicom, kao i sa globalno narastajućim fašizmom. Predstava počinje dokumentarističkim prizorima iz savremene hrvatske stvarnosti. Na sceni posmatramo oživljene slike svadbe Velimira Bujanca Buje, televizijskog voditelja koji okuplja aktere političke desnice. Pod svinjskim maskama, glumci između ostalih predstavljaju pevača Marka Perkovića Tompsona, poznatog po propagiranju ustaštva, kao i Zlatka Hasanbegovića, istoričara, političara i bivšeg hrvatskog ministra kulture, takođe znanog po promovisanju ideja radikalne desnice. Svinjske njuške asociraju na Orvelovu “Životinjsku farmu”, i u vezi sa time su pogodan metaforički izraz društvenih izopačenosti. Takođe su i vrlo konkretan odraz “hrvatskih političkih svinjarija”, po rečima Olivera Frljića, objavljenim u hrvatskim medijima.

Foto Barski ljetopis

Ove svinje, između ostalog, šmrču kokain kao da je pričest, praćeni zaglušujućim tonovima odbojnog turbo-folka. Kroz njihovo jezivo, razulareno ponašanje nas vodi narator (Borko Perić) idiličnog, blaženog tona, sa jasnim ironičnim značenjem. Tu horor orgiju u totalu nadgleda lik reditelja (Jerko Marčić) koji iz publike žustro dobacuje, ispravlja, menja, vodi igru glumaca, postavljajući tako na početku izazovne okvire situacije “pozorišta u pozorištu”. Kasnije će se drugi glumci pobuniti zbog toga što igraju u predstavi koja “vređa Hrvatsku”, što je tipično frljićevski, autoironičan obračun sa tumačenjem njegovog rada. Takva postavka “pozorišta u pozorištu” koja u ovom slučaju izranja iz Pirandelovog komada, plodno je tlo razvijanja diskusije o društvenom značaju pozorišta. Ona se u predstavi često otvara, na primer kada reditelj kaže likovima koji traže autora da je publika došla u teatar da se smeje i zabavi, a ne da gleda njihove bolne drame. Posmatrano u celini scenskih dešavanja, građenja kritičkog odnosa prema globalnom širenju fašizma (u predstavi čujemo i sablasne delove Musolinijevih političkih govora sa mitinga), živ odnos prema publici je naročito važan, jer izoštrava njeno kritičko posmatranje.

I naredna produkcija u takmičarskom programu ovogodišnjeg „Barskog ljetopisa“, „Sin“, Zetskog doma sa Cetinja, ključno je izgrađena na neprestanom rastakanju teatarskih mehanizama. Izvedena u neodoljivim prostorima Starog Bara, predstava je počela ispred glavne scene, u dvorištu, u neformalnim okolnostima, ćaskanja glumaca Srđana Grahovca, Marije Đurić i Omara Bajramspahića, sa nama gledaocima. Grahovac nas, između ostalog, pita šta očekujemo od pozorišta, naročito tokom ovih meseci, na letnjim festivalima. Da li je njegov zadatak da nas nasmeje, zabavi i opusti? Ili su prihvatljive i druge, „teže“ teme, poput raskopavanja problematike ratnih zločina, u ovoj predstavi? Tako je na početku uspostavljena otvorena struktura i deziluzionizam igre. To će se postojano potvrđivati i razvijati, kroz menjanje tokova radnje, upade suflera koji prekida nastupe glumaca itd.

Foto Barski ljetopis

Nastala prema savremenom crnogorskom tekstu Mirjane Medojević, u režiji Mirka Radonjića, predstava „Sin“ istražuje živote na prostoru bivše Jugoslavije, uzroke i posledice ratova devedesetih godina, kao i odgovornost za počinjene zločine. Imajući ovo u vidu, na početku izgrađen aktivan odnos prema gledaocima je naročito važan, što je slučaj i sa Frljićevom predstavom. To u celini podstiče kritičke misli publike, o post-jugoslovenskim društvima i identitetima, ali i o pozorištu kao njihovom (samosvesnijem) odrazu.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 7. jula 2018. godine

Ogledala društva u tranziciji

31.  Grad teatar u Budvi

Regionalni pozorišni program: „Ožalošćena porodica“, „Balon“, „Dokle pogled seže“

Ovogodišnji, 31. po redu, festival „Grad teatar“, održava se u Budvi od 5. jula do 17. avgusta, pod motom „Za tri groša“, odabranom zbog posebno skromnih finansijskih okolnosti koje su pratile realizaciju festivala, usled nagomilanih dugova. Osim finansijskog aspekta značenja ovog mota, inspirisanog Brehtovom „Operom za tri groša“, skromnost sredstava znači i fokus na delima koja se zasnivaju na umetnički vrednom korišćenju svedenosti izraza. Povodom programske koncepcije festivala, v.d. direktora „Grad teatra“, Milena Lubarda Marojević za „Politiku“ je rekla: „Ove smo godine želeli da iskoristimo sopstveni trenutak rekonstrukcije za preispitivanje šireg umetničkog konteksta, pa smo birali programe koji dotiču aktuelna društvena pitanja. Program festivala pripremljen je za svega nekoliko meseci, zbog čega se na njemu više nisu mogli naći neki programi koje smo želeli. Ali mi se čini da poenta nije izostala. Jer bez glamura, bez fanfara i raskoši ove godine, festivalski programi se odvijaju u tišini, pred prepunim gledalištem, pred publikom koja učestvuje i razmišlja. A to je, nadamo se, dobar preduslov za jedan novi početak.“     

Pozorišni program 31. „Grada teatra“ takođe je specifičan po izraženoj regionalnosti. Predstave dobrim delom pokrivaju prostor bivše Jugoslavije, dolaze iz Slovenije, Hrvatske, Crne Gore, Srbije. Budvanska publika je između ostalog imala prilike da vidi slovenačku „Ožalošćenu porodicu“, hrvatski „Balon“ i crnogorsku „Dokle pogled seže“. One su donele društveno i estetski vredne odraze života na teritoriji bivše Jugoslavije. Sa posebnom pažnjom na izražajnosti glumačkih nastupa, u maštovito minimalističkom scenskom obliku, autori su otkrili sličnosti i razlike stvarnosti  danas nezavisnih država, republika bivše Jugoslavije.

Pozorišni program festivala koji se ove godine skoro u celini ostvaruje na sceni između crkava u Starom gradu, otvorila je „Ožalošćena porodica“ reditelja iz Srbije, Igora Vuka Torbice, a u koprodukciji dva slovenačka pozorišta, iz Celja i Kranja. Nastala prema Nušićevoj komediji, predstava je posebno zanimljiva zbog neobičnog spoja vrlo sočnog, često farsičnog i bizarnog Nušićevog humora, i slovenačkog tradicionalno umerenijeg stila igre. Slovenački glumci su tako doneli jednu elegantniju verziju Nušića. Rediteljsko tumačenje je u komičkom smislu često bazirano na maštovito razigranom slepstiku. Na primer, na početku predstave, u dugačkoj neverbalnoj sceni, situaciona komika izvire iz prosipanja pepela iz urne pokojnika, koji zatim ostali likovi usisavaju, dalje razigravajući snažne komičke potencijale ovog prizora. Scenografija Branka Hojnika takođe je upečatljiva. Prostor određuje beli, minimalistički dizajn, u kontrastu sa necivilizovanim ponašanjem likova, ali i u harmoniji sa suzbijanim, prigušivanim stilom komičke igre glumaca.

Foto Grad teatar

U Slovenačkom „Delu“ je objavljen razgovor sa rediteljem, povodom premijere ove predstave, gde je Torbica rekao da je sadržaj predstave veoma aktuelan u Sloveniji, ali da se Slovenci nikada ne bi ponašali kao likovi u drami, bar ne tako otvoreno. Takođe je rekao da je njegovo iskustvo da se glumci tamo plaše komičnog, i da ima razlika u mentalitetu. Uprkos razlikama u mentalitetu, suština predstave, otimanje tuđe svojine, prisutan je društveni problem u današnjoj Sloveniji, o čemu je „Delo“ takođe pisalo, zbog čega je ovaj naslov i uvršten na repertoar.

Budvanska publika je ove godine imala priliku da vidi i zagrebačku predstavu „Balon“ prema tekstu Mate Matišića, u režiji Mislava Brečića, a u izvođenju Teatra Exit. Mate Matišić je i u ovom komadu dokazao da je izvanredan dramski pisac, crnohmornog senzibiliteta bliskog popularnoj kulturi, i istovremeno vrlo oštar hroničar savremenog hrvatskog društva. U pogledu dramskog stila, može se reći da je Matišićev blizak Nušićevom, u smislu bujnih tragikomičkih osobenosti likova i radnje, odnosno zajedničke naklonosti ka iščašenom humoru.

Foto Grad teatar

U predstavi koju su na goloj sceni posebno vešto razigrali zagrebački glumci, upečatljivo se odražavaju brojne tenzije u savremenom hrvatskom društvu. Autori tragikomično tretiraju dubinsku društvenu korupciju i kriminalizaciju, nezaposlenost, nemoć pravosuđa, rašireni nacionalizam, kao i bazično nepoštenje u međuljudskim odnosima. Glavni lik je Glumac (Vili Matula) koga Komšija (Krešimir Mikić) moli da pomogne njegovoj Ženi (Branka Trlin), u depresiji nakon smrti njihovog sina Frana. To je plodno tlo nicanja situacija „teatra u teatru“, razmatranja teatarskog u svakodnevnom životu, preplitanja fikcije i stvarnosti. Na sceni se, između ostalog, gradi urnebesna pripovest o braći blizancima koje vešto igra Mikić. Jedan je staloženi inspektor, a drugi je surovi, sirovi i bahati kriminalac Šacko, čija je omiljena aktivnost betoniranje ljudi koji mu se nađu na putu.

Teme nezaposlenosti i društvene korupcije u vremenu takozvane društvene tranzicije, u blisko minimalističkoj formi, karakterišu i predstavu „Dokle pogled seže“ Kraljevskog pozorišta Zetski dom sa Cetinja, u režiji Arpada Šilinga. Ovaj uvaženi mađarski reditelj avangardnog senzibiliteta radio je sa crnogorskim glumcima istražujući regionalno aktuelne teme. Šiling je povodom premijere za „Monitor“ govorio o sličnostima društvenih okolnosti u Mađarskoj i Crnoj Gori: „Imao sam neke teme koje sam doneo sa sobom iz Mađarske – korupcija, sve mutniji politični i ekonomski interesi, bekstvo mlađe generacije, nezaposlenost, i slična iskustva… Pokazalo se da se u brojnim pitanjima slažemo i da su nam slična iskustva. Osnova našeg teksta su te situacije u kojima smo se prepoznali.“

Tekst predstave sadrži osamnaest scena, nastalih u procesu rada sa glumcima, kroz improvizacije. Kako je uobičajen slučaj sa Šilingovim režijama, imena aktera na sceni podudaraju se sa imenima glumaca, izvođači se ne sakrivaju iza maski, iluzija. U skladu sa time, obučeni su kao u svakodnevnom životu, scenografije nema, igra je minimalistička.

Pred gledaocima se nižu fragmenti prizora iz savremenog crnogorskog društva. Oni su bolno bliski okolnostima u Srbiji, po pitanju nezaposlenosti, korupcije, bahatosti političara, nefunkcionisanja sistema. Na sceni su ovi društveni lomovi istovremeno reflektovani u privatnoj sferi, u slomu brakova, podivljale napetosti između roditelja i dece, sve učestalijoj emigraciji. Fragmenti likova koje glumci oblikuju su brutalno raskalašni, moći odani ministri (Dejan Đonović), njihove rasipne žene (Nada Vukčević), beskrupulozni investitori (Dušan Kovačević), surove direktorke preduzeća koje nemilosrdno daju otkaze (Varja), radnici koji ostaju bez posla (Srđan Grahovac), naivni mladi talenti koji se susreću sa korumpiranom realnošću (Aleksandar Gavranić), roditelji (Varja Đukić) i deca (Jelena Simić) gorko razočarani u sistem, pljačkaši banke, ljuti amateri koji su to postali iz očaja (Srđan Grahovac, Dušan Kovačević, Zoran Vujović).

Foto Grad teatar

Crnogorski glumci su potpuno posvećeno prihvatili Šilingov način rada, emotivno se ogoljavajući do kraja. U njihovoj igri je bitno prisutan gorki humor, snažno oslobađajući, imajući u vidu da se izliva iz surovo prepoznatljive stvarnosti, koju komički razobličava, donoseći rasterećenje. Ovaj tragikomičan pristup savremenom društvu je blizak predstavi „Balon“. U jednoj sceni fizičkog razračunavanja kriminalaca, konkurentno kršnih momaka, Dejana i Dušana, prvi drugom preti ljudskim betoniranjem, kao Šacko.

Pozorišni program „Grada teatra“ u Budvi, kao i programi drugih letnjih festivala, u Baru, Tivtu, Dubrovniku, otkriva da je na teritoriji bivše Jugoslavije uveliko uspostavljen zajednički kulturni prostor. Pozorišni umetnici danas nezavisnih država, nekada jugoslovenskih republika, međusobno sarađuju u produkcijama. One se prikazuju na festivalima koji, uopšteno posmatrano, daju široki uvid u dela iz različitih država regiona. A publika ovih festivala je najveći profiter jer ima prilike da se suoči sa umetnički vrednim produkcijama, ali i da istovremeno katarzično otkriva sličnosti i razlike života u državama našeg regiona.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Kulturnom dodatku Politike 12.8.2017.

Psovanje uz gusle

Premijera predstave “Leptir” Andraša Urbana u Kraljevskom pozorištu Zetski dom na Cetinju

Cetinje- Prošle nedelje je na sceni Kraljevskog pozorišta Zetski dom premijerno izveden “Leptir”, nova predstava reditelja Andraša Urbana, nastala prema tekstu Aleksandra Radunovića Popaja. Odigrana u okviru programa festivala “MIT”, čije se treće izdanje ove godine održava od 20. aprila do 14. juna, ovo je prva Urbanova režija u Crnoj Gori, a njegovo angažovanje u Kraljevskom pozorištu Zetski dom je na liniji kontinuiteta njihove impozantne repertoarske politike. Na čelu sa umetničkom direktorkom, rediteljkom Lidijom Dedović, na Cetinju su u poslednjih par godina urađene predstave sa Tomijem Janežičem i Dijegom de Breom, a za oktobar ove godine je isplaniran dolazak uglednog mađarskog reditelja Arpada Šilinga.

Žanrovski utvrđen kao “tragedija u jednom činu”, sa podnaslovom “vežba rođenja”, Radunovićev “Leptir” je savremena porodična drama čija se radnja dešava u Crnoj Gori, u okolnostima razorene porodice, bivših narkomana, vlasnika kockarnica i zelenaša. Sam dramski tekst nije posebno značenjski ili formalno razgranat, više predstavlja skicu, na osnovu koje je Urban izgradio eksplozivni muzičko-dramski performans.

Na urbanovski uobičajeno goloj sceni, sa par stolica, mikrofona i modulatora glasa, glumci Ana Vujošević (Mileva), Srđan Grahovac (Zdravko) i Dejan Ivanić (Veliša) sa preplavljujućom energijom otkrivaju gušene užase u muško-ženskim relacijama, prikrivane preljube i trudnoće, ali i osakaćene odnose između roditelja i dece.

Foto Dusan Miljanic
Foto Dusan Miljanic

Prvih nekoliko prizora je vrlo provokativno rešeno. Uvodni razgovori između likova, bračnog para Mileve i Zdravka, i njihovog takozvanog prijatelja Veliše, koji im dolazi u posetu, ranije su snimljeni. Emituju se preko zvučnika, dok glumci neverbalno, izrazima tela i lica, za to vreme odražavaju svoja uzburkana psihološka stanja. U neverbalnom odrazu bola zbog gubitka sina, Mileva se samošamara, u maniru performans arta, puzi i grči se po podu, bulji odustno i izmučeno u prazninu, otvara usta kao da vrišti, ali ne ispušta nikakav zvuk. To se može razumeti kao znak nemogućnosti rasterećenja, pri čemu ima jači dramski efekat nego u slučaju da se taj vrisak čuo. Zdravko za to vreme sebi steže omču oko vrata, simbolički izražavajući osećanje ugušenosti.

Postupak razdvajanja glasova od tela likova je dramski snažno, ćutnja je mučniji i sablasniji način izražavanja bola. Na planu značenja, ovaj rediteljski izbor se može shvatiti kao izraz metaforičkog ostajanja bez glasova, gubitka sopstva, identiteta. Takođe se može protumačiti i kao mogućnost otkrivanja tajni, na primer, u sceni u kojoj se paralelno sa audio-dijalogom odvija zagrljaj Veliše i Mileve, nagoveštavajući postojanje njihove tajne afere, što će se kasnije potvrditi.

Glasovi na sceni postaju realni, fizički prisutni, kada Veliša zatraži da mu Zdravko vrati dug njegovog pokojnog sina Marka. To se može shvatiti takođe simbolički; kada se pomene novac, igra postaje fizički opipljiva, stvarna, materijalna; novac bukvalno pokreće svet.

 

Foto Dusan Miljanic
Foto Dusan Miljanic

Kako radnja odmiče i istine se iskopavaju iz sve dubljih rupa, odnosi među njima postaju brutalniji, nekontrolisaniji. Kada Zdravko potegne pištolj, scenu preplavljuje dim i kreće tehno muzika, koja zamenjuje dotadašnje mračnije, gotičke tonove  (muzika Aleksandar Radunović-Popaj). Scenska atmosfera postaje nalik suludoj zabavi, orgiji nasilja, što se može interpretirati kao izraz ideje zadovoljstva u činjenju nasilja, odnosno o lako poroznoj granici između bola i užitka.

Nakon nagomilanih užasa, na kraju sledi prepoznatljivo urbanovski ironičan komentar. Kao da je nastupilo vreme života posle smrti, svi akteri izlaze na scenu sa guslama, uz čiji zvuk poje psovke: “Majku ti j…”, “J… te onaj ko te napravi” itd. Ova scena predstavlja ubojito komični epilog, rasterećujući u odnosu na totalni mrak prethodno igrane drame, ali istovremeno donosi dekonstrukciju značenja guslanja u srpsko-crnogorskoj narodnoj tradiciji.

Gusle su nacionalni simbol koji se povampirio devedesetih godina, u ratnohuškačkim okolnostima, potreba za naduvavanjem osećanja patriotizma kojima se politički manipulisalo, kao i tom procvetalom, razbuktalom guslarskom praksom. Jednoličnim pevanjem psovki uz guslanje se na Urbanovoj sceni bezobzirno simbolički ruše politički mitovi, raskrinkava se zloupotreba tradicije, što efektno označava novi početak, novi život.

Foto Dusan Miljanic
Foto Dusan Miljanic

Ana Tasić

(tekst je objavljen u listu Politika, 5.5.2016.)