Tag: UK VUK

Snovi o utopiji

  1. Sterijino pozorje: „Švajcarska“, tekst Petar Mihajlović, režija Milan Nešković, Narodno pozorište Republike Srpske Banja Luka, i „…I ostali“, tekstovi Mina Ćirić, Galina Maksimović, Neda Gojković i Maša Radić, režija Stevan Bodroža, UK „Vuk Stefanović Karadžić“

Tekst predstave „Švajcarska“, nastao prema komadu Petra Mihajlovića, u fragmentarnoj formi ispisuje drame likova koji traže ljubav i spokoj u vremenu nespokoja (dramaturgija Maja Todorović). Pojedinačne dramske pripovesti su na početku odvojene, ali se postepeno susreću i prepliću, gradeći celoviti dramski mozaik. Tekst je po strukturi, stilu i tematici blizak evropskoj neobrutalističkoj drami devedesetih godina, zbog naglašene fizikalnosti izraza, bavljenja disfunkcionalnim porodicama, ljudima koje je skršio život, ali koji ne prestaju da traže šanse za nove početke. Scenski tekst je vredan zbog opipljivog duha vremena koji nosi, povremenog upliva crnohumornih opaski i sporadičnih emotivno delotvornih rešenja. Istovremeno mu fali specifičnijih likova i odnosa, imajući u vidu da su oni često predvidivi i stereotipni, nedostaje upečatljivijih iskliznuća koja bi donela više dramskih uzbuđenja.

Foto Branislav Lucic / Sterijino pozorje

Ove nedostatke teksta je reditelj Milan Nešković u određenoj meri pokrio, stvarajući zavodljivu, multimedijalnu formu predstave. Scenska radnja se dešava u pet odvojenih soba, skučenih ćelija u dvospratnoj kutiji (scenografija Dragana Purković Macan). U njima su bezizlazno, metaforički izražajno, zaglavljeni likovi bez imena, tipovi bezosećajnih muškaraca, varanih žena, mladih ljubavnica, bivših zatvorenika i drugi, koje igraju Željko Erkić, Slađana Zrnić, Dragoslav Medojević, Danilo Kerkez, Belinda Božičković, Goran Jokić, Željko Mitrović, Boris Šavija, Zlatan Vidović i Miljka Brđanin.

Između scena se na fasadu ćelija projektuju video snimci koji grade asocijativne i metaforičke misaone slojeve, nadrastajući značenja teksta (autorska muzika i video projekcija Petar Bilbija). Izbor video materijala se kreće od brutalno dokumentarističkih snimaka uličnih nemira ili nasilja nad životinjama, koji su u skladu sa preovlađujućim osećanjem bespomoćnosti, do idiličnih spotova koji reklamiraju rajske destinacije. Njih shvatamo kao utopijske prostore, topose o kojima ovi dotučeni likovi maštaju. Ta imaginarna polja harmonije su vrlo važna, i na različite načine se grade na sceni. Sam naslov predstave se odnosi na čežnju za životom u jednoj uređenoj zemlji. Takođe, muzički izbor lepršavih pop pesama iz šezdesetih godina koje obavijaju scene budi osećanje nostalgije, i ispunjenosti zbog mogućnosti postojanja nekog idiličnijeg sveta (između ostalog se koriste pesme „Stand By Me“, „Wonderful World“, „Be My Baby“).

Predstava „… I ostali“, omnibus nastao prema tekstovima Mine Ćirić, Galine Maksimović, Nede Gojković i Maše Radić, ima više dodirnih tačaka sa produkcijom „Švajcarska“. Na tematskom planu, predstava se takođe bavi odnosima između roditelja i dece, pitanjem migracija, kao i sudbinama takozvanih društvenih autsajdera, različitih manjina koji su ovde u fokusu pažnje. I u ovom slučaju je nedovoljno dramski razgranate i zategnute komade reditelj Stevan Bodroža, u saradnji sa izuzetno posvećenim glumcima, podigao na umetnički vredniji nivo. Tekstovi su u osnovi društveno značajni, prevashodno u pogledu teme, tretmana bolesnih i starih ljudi, alkoholičara, pripadnika romske i LGBT populacije, ali im fali studioznije razrade problema i dublje analize međuljdskih odnosa. Dramski je najrazrađenija i najzaokruženija druga priča, o dečaku Romu koji trpi vršnjačko nasilje, a zatim i četvrta, koja ispisuje tragediju jedne invalidkinje.

Foto Sterijino pozorje

Bodrožina režija je minimalistička, nežna, poetska i stilizovana. Usredsređena je na minuciozan rad sa glumcima, Anđelom Jovanović, Bojanom Zečević, Željkom Maksimovićem i Nikolom Šurbanovićem, koji su psihološki verodostojno izgradili različite likove. I ovde je vrlo upadljiva funkcionalna scenografija, u ovom slučaju izuzetno jednostavna i maštovita (scenografija Milan Miladinović). U centru scene je mobilna drvena konstrukcija koja omogućava  delotvorne i brze smene mesta dešavanja radnje. Posebno je efektna, simbolički izražajna u drugoj priči, u prizorima između majke romskog dečaka (Bojana Zečević) i učiteljice (Anđela Jovanović). One se raspravljaju na kosoj padini, kližu se i teturaju, konkretno i simbolički se boreći za ravnotežu, ali i nadmoć. I u ovoj predstavi je bitna funkcija muzike, sa sličnim značenjima kao u prethodnoj. Lajtmotiv četvrtog dela je pesma „Pamtim samo sretne dane“ Gabi Novak koja kroz kontrast gradi nostalgičan prostor, uspostavlja harmoniju i utehu koje bolno nedostaju u stvarnosti.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 3.6.2018.

Teatri na točkovima i šinama

Nedavno je u Beogradu premijerno prikazan „Tramvaj zvani samoća“, ambijentalna predstava nastala prema tekstovima mladih spisateljica Mine Ćirić, Maše Radić, Nede Gojković i Galine Maksimović, u režiji Stevana Bodrože. Predstava se igra u tramvaju na liniji 6 koji ide od Crkve svetog Marka do Ustaničke ulice. Različiti likovi četiri dramske pripovesti ulaze na stanicama na Bulevaru Kralja Aleksandra, gradeći fragmentarne prizore konfliktnih porodičnih odnosa. Za scenski prostor, tramvaj u pokretu, može se reći da je glavni akter predstave, njena osnova. Zbog pomeranja sa konvencionalne „scene kutije“, on donosi ekskluzivnost doživljaja, preispitujući pri tome i pozorišne konvencije.

Foto Imre Sabo

Ovo, naravno, nije prvi put da pozorišni stvaraoci biraju gradski prevoz kao teatarski prostor. Dah teatar je u beogradskom autobusu broj 26 postavio predstavu „Ne/vidljivi grad“ (2007), koja se zbog velikog interesovanja proširila i na druge gradove u Srbiji, Novi Sad, Suboticu, Inđiju, Niš, Leskovac, Vranje. Osim istraživanja mogućnosti grada kao pozornice, „Ne/vidljivi grad“ se bavio multietničnošću, različitostima kultura koje dele isti životni prostor. I produkcija „Čarnin poj“ reditelja Petra Pejakovića, prikazana u okviru Belefa 2008. godine, u jednom segmentu se takođe izvodila u gradskom prevozu, i takođe je problematizovala multietičnost. Počinjala je na stanici autobusa 26 kod Kalenićeve pijace, sa izvođenjem tradicionalnih romskih pesama, u interpretaciji romskog ansambla „Teški hor“, a zatim se nastavljala u autobusu GSP-a. Izvođači su pevali romske pesme i igrali kratke dramske scene, bučne prizore porodičnih svađa.  Publika nije delila samo autobuski prostor sa izvođačima, već im se povremeno priključivala u zajedničkoj pesmi, plesu, piću, zdravicama, brišući granice između izvođača i gledalaca, pozorišta i svakodnevnice, umetnosti i života. Teatar se tako približio ritualnom iskustvu, udaljavajući se od tradicionalnih, evropskih pozorišnih oblika, utemeljenim u mimetičkoj, podražavalačkoj praksi.

Teatre u gradskom prevozu gledali smo i u regionu. Na 53. Mess-u u Sarajevu (2013), u tramvaju koji je kretao sa Železničke stanice, igrana je predstava „Tramvaj“, prema tekstu Adnana Lugonića i Asje Krsmanović, u režiji Senada Alihodžića. Vrlo slično Bodrožinoj predstavi, gledaoci su bili fiktivni putnici u tramvaju koji se mešaju sa drugim putnicima, glumcima u predstavljanju svakodnevnih situacija iz gradskog prevoza. One su tragikomično odražavale haotičnost života na savremenom Balkanu, primitivizam, nered, besparicu, posledice ratnih trauma, ukrštajući puteve nekoliko  smešno-tužnih likova.

U novijoj istorji Bitefa, jedna od predstava koja je ostavila najupečatljiviji utisak na beogradsku publiku (2006), bila je bugarska produkcija “Kargo Sofija-Beograd” švajcarskog reditelja Stefana Kaegija. Njeni akteri su bili naturščici (kao i u “Čarninom poju”), vozači kamiona iz Bugarske, Vencislav i Slavko, koji su gledaoce vozili beogradskim ulicama u ogromnoj utrobi njihovog teretnog kamiona. Tokom vožnje su nam pričali o svojim životima, porodicama, afinitetima, profesionalnim iskustvima, što smo uživo pratili na ekranima putem direktnog video prenosa. Zavesa na prozoru kamiona, barijera izmedju publike i grada-pozornice, u najvećem delu predstave je bila podignuta. Tako su marginalizovani krajevi Beograda, gde su nas Vencislav i Slavko vodili,  štrokave pijace i musave luke, postajali specifični teatarski prizori, grad je bukvalno postajao pozornica.

Ambijentalni teatri na točkovima prisutni su i u svetskoj pozorišnoj praksi. Na Edinburškom frindž festivalu je 2013. godine igrana predstava “Rt gneva” engleske kompanije ”Third Angel”, u minibusu sa trinaest putnika, gledalaca. Oni su u vožnji slušali intimne, porodične, monološke ispovesti glumca Aleksa Kelija, služeći se viskijem i čokoladom. Edinburški frindž je prošle godine ugostio i plesnu predstavu “Na kraju autobusa” novozelandske kompanije “Java Dance”. Uz muziku Vivaldija i Džejn Birkin, igračice su zavodljivo plesale po koreografiji Saše Kouplend u crvenom autobusu koji je transportovao gledaoce po ulicama Starog grada Edinburga.

Ambijentalni teatri u pokretu bitno pomeraju perspektivu posmatranja i tradicionalnog razumevanja odnosa između glumaca i gledalaca, glumaca i likova, kao i teatra i tetarskog uopšte. Snažnije se osvešćuje ideja o predstavljanju u svakodnevnom životu, sistematičnom razumevanju sveta kao pozornice. U ovim predstavama smo svi glumci. Jedni su profesionalci koji igraju likove drama, dok drugi, publika predstave, istovremeno igra putnike u tramvajima ili autobusima, sa kojima likovi drama povremeno diskretno komuniciraju, uvlačeći nas sve u prostor igre. Istovremeno se gradovi preobražavaju u pozornice, postaju partneri u igri. Oni se ne prerušavaju, ne teatralizuju, ali se kroz prozore prevoznog sredstva, simboličku tačku odvajanja auditorijuma i pozornice, pandan zavesi u tradicionalnom pozorištu, ukazuju kao scene. Gradske ulice postaju kulise, scenografija dokumentarnih drama, prizora iz stvarnog života.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Kulturnom dodatku Politike, 25.3.2017.

Pozorišne i ljubavne iluzije

„Iluzije“, Ivan Viripajev/Tatjana Mandić Rigonat, UK „Vuk Stefanović Karadžić“ i „Tvoja ruka u mojoj“, Kerol Rokamora/Nebojša Dugalić, Madlenijanum

Nakon uspešnih produkcija „Kiseonika“ (2005, Belef), „Života broj dva“ (2006, BDP) i „Pijanih“ (2016, Atelje 212), „Iluzije“ su novi komad savremenog ruskog pisca Ivana Viripajeva koji se kod nas postavlja. Ova komična drama istražuje enigme ljubavi i života, u veoma izazovnoj formi i raskošnom poetsko-filozofskom stilu. Poseban spoj epike i dramatike koji se nalazi u osnovi komada otvara izvanredne mogućnosti za istraživanje narativnosti i teatralnosti, odnosa između glumaca i likova. Akteri su dva bračna para koja su pola životnog veka proveli zajedno, a Viripajev ih postavlja na samrtničke postelje, razotkrivajući tajne i laži iz istorija njihovih ljubavi. Zbog izuzetne složenosti forme i dubine istraživanja sadržaja, ova drama je klizav prostor, polje lako mogućeg rediteljskog saplitanja. Drugim rečima, ona traži vrlo delikatno scensko čitanje.

Rediteljka Tatjana Mandić Rigonat našla je odgovarajući ključ njenog tumačenja. Elegantno obučene likove je postavila za dugački sto, mesto gozbe, posle jela, uz piće, kao u Platonovoj „Gozbi“ (kostimografija Ivana Vasić, scenografija Tatjana Mandić Rigonat i Ivana Vasić, scenski pokret Anđelija Todorović). Ova osnovna, čvrsto formalizovana spoljašnjost postavke, može se shvatiti kao odraz njihovih spolja čvrstih, stabilnih brakova. Sa postepenim isplivavanjem prljavog veša koji otkriva te brakove kao velike iluzije, površinska struktura se iznutra postojano razgrađuje, nizom suptilnih sredstava.

Pre svega, putem igre glumaca, Sonje Kolačarić, Milutina Miloševića, Gorana Jevtića i Katarine Marković. Oni uglavnom fino ironično, balansirajući na granici osećajnosti i stilizacije, predstavljaju naratore, kao i likove, u međusobno složenim odnosima (Kolačarićeva samo igra naglašenije nego što je to potrebno). Ljuštura lagano puca i kroz vizualni i muzički plan predstave. Sve vreme se u pozadini projektuju različite slike u ramu, Boša, Botičelija i drugih slikara, koje povremeno grade ironična značenja događanja, tako ih razobličavajući. Ironično-začudni smisao se u pojedinim slučajevima uspostavlja i izborom muzike, na primer u sceni opisa pušenja džointa, kada se tiho, u pozadini, čuju note pesme „Stairway to Heaven“ Led Zepelina.

Foto Nataša Ilić

Predstava je takođe izgrađena na stalnom sukobu jake emotivnosti i stilizacije koja je suzbija, ne dozvoljavajući da igra upadne u patetiku, kliše. Taj prvi sloj upadljive osećajnosti stvara poetična ispletenost vizualnih i auditivnih elemenata, polivenost scene crvenim laticama i nežnim muzičkim temama (jedan od lajtmotiva je muzika iz Kar-Vajovog filma „Raspoložen za ljubav“). Ova snažna poetska osnova se takođe postojano razgrađuje ironijom i stilizacijom, što u celini stvara slojevitu i vrednu predstavu o neuhvatljivosti ljubavi, njenoj nepredvidivosti, večnom izmicanju mogućnosti njenog razumevanja.

Isto veče, kada su premijerno izvedene „Iluzije“ na sceni UK Vuk Karadžić, publika Madlenijanuma je premijerno pratila „Tvoju ruku u mojoj“, predstavu bliske tematike, nastalu prema tekstu Kerol Rokamore, u režiji Nebojše Dugalića. Likovi ove duodrame su Olga Kniper i Čehov, a njihova komunikacija se odvija putem pisama koja su osnova dramske građe. Dramsko je i ovde umreženo sa epskim, glumci igraju i naratore i likove.

Ipak, Dugalićeva predstava je značenjski znatno jednostavnija od „Iluzija“, njen scenski jezik je konvencionalniji, ali je u tom okviru sasvim korektno, šarmantno i blago komički ostvarena. Za jačinu gledaočevog doživljaja je posebno zaslužan koncept prostora. Izvođenje je kamerno, gledaoci okružuju i skoro stiskaju glumce koji igraju u sredini, na jednostavno dizajniranoj sceni, sa par kreveta. Vjera Mujović kao Olga je puna života, ženski je nepredvidivija i osećajnija, dok je Igor Filipović kao Čehov sumorniji i umorniji, zbog krhkog zdravlja i spisateljske usredsređenosti. Uprkos njihovoj fizičkoj odvojenosti, zbog bolesti Čehova koji veći deo radnje drame provodi na Jalti, dok Olga sa Stanislavskim priprema predstave u Moskvi, na sceni je prodorno izražena njihova bliskost. Možda upravo zbog razdvojenosti, potreba za blizinom ljubavnika raste. Možda je nemogućnost potpunog ostvarenja ljubavi najdelotvorniji recept njene večnosti.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 22.3.2017.