Tag: Tanja Sljivar

Krah pozorišnih i ljubavnih iluzija

“Iluzije”, prema komediji Pjera Korneja, režija Nikola Zavišić i “Orlando”, prema    romanu Virdžinije Vulf, dramatizacija Tanja Šljivar, režija Bojan Đorđev, Narodno pozorište u Beogradu, scena “Raša Plaović”

Strukturalno i stilski veoma složena komedija “Pozorišne iluzije” (1636) Pjera Korneja, jedno je od prvih metateatralnih dela u istoriji drame, koje je u prvi plan postavilo situaciju pozorišta u pozorištu. U predstavi “Iluzije” reditelja Nikole Zavišića, u punom centru pažnje je upravo ta metateatralnost, igra sama, proces nastajanja predstave i status glumaca u savremenom pozorištu (dramaturgija Hristina Mitić). Ostale nivoe značenja Kornejevog komada u predstavi je teško pratiti: složeni tok radnje vodi Pridaman (Zoran Ćosić), u potrazi za nestalim sinom Klendorom (Nikola Vujović), u ljubavi sa Izabelom (Sena Đorović), koju takođe voli Adrast (Nemanja Stamatović), dok je istovremeno Izabelina sluškinja Liza (Anastasia Mandić) takođe zaljubljena u Klendora, a tu je i Matamor (Miloš Đorđević), Klendorov pratilac i razulareni ljubavnik. Zbog usmerenosti na prikaz procesa proba i brojnih tenzija koje on nosi, što u predstavi podrazumeva neprestane izlaske glumaca iz likova, Kornejeve upetljane ljubavne zavrzlame je gotovo nemoguće ispratiti. Zato se njena značenja više-manje svode na tok proba, pri čemu je glavni utisak da su one nedovoljno kontrolisane i neprecizno osmišljene.

Foto Željko Jovanović- Narodno pozorište u Beogradu

Najveća vrednost predstave su spretni nastupi većine glumaca, njihovo nadahnuto izvođenje farsičnih situacija, koje povremeno imaju komičkog dejstva. Igra je interaktivna, Nikola Vujović, u ulozi naratora, obraća se na početku publici, uvodi nas u predstavu objašnjavajući Kornejev značaj u istoriji pozorišta, i traži naše učešće. Ove situacije imaju komički smisao zbog nepredvidivosti reakcija gledalaca koji se uključuju, dobacujući komentare. Predstava je vizuelno atraktivna, naročito kostimi koji su upečatljivo oslikani (Bojana Nikitović i Suna Kažić), dok je scenografija funkcionalna u stilizovanoj svedenosti.

Teme ljubavnih zanosa i patnji, kao i odnosa između iluzija i stvarnosti, prisutne su i u drugoj premijeri izvedenoj na sceni “Raša Plaović”, predstavi “Orlando”, nastaloj prema romanu Virdžinije Vulf (dramatizacija Tanja Šljivar, režija Bojan Đorđev). U središtu ove produkcije, koja iscrtava put dorijangrejovskog protagoniste Orlanda kroz vreme, od elizabetanske Engleske do naših dana, jesu pitanja rodnog identiteta, nestalnosti ljubavi, slobode, kao i kolonijalizma i odnosa između Istoka i Zapada. Orlando koga tumači androgeno uobličeni mladi glumac Dragan Sekulić, na putu kroz vreme sreće neobične saputnike i iskušava različite ljubavne prilike, od Kraljice Elizabete (Aleksandra Nikolić), preko ruske princeze Saše (Kalina Kovačević), pesnika Grina (Nikola Vujović), rumunskog nadvojvode (Zoran Ćosić), turskog ljubavnika (Pavle Jerinić), Ciganina Rustema (Miloš Đorđević), Madam di Defand (Vanja Ejdus), do prostitutke Neli i Kraljice Viktorije (Sena Đorović). Na ovom metaforičkom putu se otkriva važnost slobode u ljubavi, neophodnost odbacivanja svih ograničenja, uključujući rod, godine, etničku pripadnost.

Foto Narodno pozorište u Beogradu

Scenski tekst, takođe formalno složen, ima poetske i idejne vrednosti, ali je mogao da bude kompaktniji i sažetiji. U njegovom postavljanju je prisutan veliki raskorak između verbalnog i neverbalnog izraza, odnosno, ta razilaženja bi bila manje drastična da je tekst svedeniji, da je višak verbalnog manje primetan. Takođe, nije bilo neophodno uvoditi epilog, dopisani monolog Gorana Ferčeca, koji sam po sebi ima vrednosti, ali u kontekstu predstave dodatno komplikuje već isuviše komplikovanu, i konfuznu, naraciju. Režija nije odgovarajuća, jer scenski jezik ne iznosi adekvatno ključne elemente poezije i fantastike u narativu. Scenskom izrazu fali magije, začudnosti, bujnije mašte koja bi dolično prevela verbalnu poeziju, bitno prisutnu u komadu. Najviše mašte na vizuelnom planu je izvesno prisutno u sjajnim, raskošnim kostimima Maje Mirković, dok scenografija ne prati taj vatromet ideja, nedorečena je u poređenju sa kostimom (Siniša Ilić). Glumci igraju posvećeno, ali sa različitim kvalitetom i snagom izraza, pri čemu je najveća mana povišen, deklamativan, neprirodan način glume, koji oduzima uverljivost pojedinim likovima. 

Uprkos zaista nespornom trudu autora i izvođača dve nove predstave Narodnog pozorišta, nažalost se ne može reći da je reč o uspešnim produkcijama.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 8. aprila 2021. godine

Lutanja političkog pozorišta

64.Sterijino pozorje: „Neustrašive – kao i sve slobodne devojke“, Tanja Šljivar / Salome Dastmalhi, Dojčes teatar, Berlin i „Karolina Nojber“, Nebojša Romčević / Kokan Mladenović, Narodno pozorište Republike Srpske, Banja Luka

Dramski tekst Tanje Šljivar „Neustrašive – kao i sve slobodne devojke“ poetska je drama fragmentarne strukture, inspirisana stvarnim događajima koji su se odigrali u Bosni i Hercegovini 2014. godine, kada se sedam trinaestogodišnjakinja sa petodnevnog školskog izleta vratilo u drugom stanju. Ovaj događaj je izuzetno scenski potentan i svakako je vrlo inspirativno polazište za građenje drame, posebno važne u pogledu problematizacije seksualnog vaspitanja tinejdžera. Komad prati put sedam trinaestogodišnjakinja, od otkrivanja trudnoće do abortusa. Naročito je vredan zbog utkanih poetskih karakteristika, kao i autentičnosti odraza naivnosti i izgubljenosti današnjih tinejdžera, u okolnostima pritisaka selebriti kulture i društvenih mreža. S druge strane, drami fali opipljivije kontekstualizacije, tumačenja situacije, koje bi obogatilo njena značenja, dodalo nove slojeve razumevanja našeg sveta.

Foto Sterijino pozorje

U postavljanju ovog komada na scenu za mlade, Dojčes teatra u Berlinu, rediteljka Salome Dastmalhi junakinje smešta na pozornicu koja je čisto, elegantno i minimalistički dizajnirana (scenografija i kostim Paula Velman). Radnja se dešava u prostoriji bele boje koja sugeriše nevinost, a na čije će zidove tinejdžerke postepeno ispisivati svoje misli i komentare o probuđenoj ljubavi i seksualnosti. Sa time se ta bela, prazna soba, postepeno simbolički puni iskustvom sazrevanja, suočavanja sa realnošću. Ovih sedam devojčica predstavljaju i glumice i glumci, što shvatamo kao znak brisanja rodnih podela, ali i ukidanja ograničenja na žensku odgovornost, jer su muškarci neizbežni deo njihovih života. Svi su obučeni isto, uniformisano, u narandžasta odela koja liče na zatvorenička, što tumačimo kao znak njihove suštinske zatvorenosti, stešnjenosti u različitim neslobodama. Scensku igru karakteriše kolektivnost, izvođači često deluju kao hor, iz kojeg se izdvajaju individualni glasovi. Njihova gluma je više plakatska, nego što je reljefno proživljena, što stvara utiske o naivnosti i nevinosti, svakako važnih u razumevanju ove drame. S druge strane, takva gluma ne daje mogućnost za razvijanje drugih, dubljih značenja (treba napomenuti da ovi mladi glumci nisu profesionalci). Takva igra je nažalost u skladu sa režijom koja nije dovoljno razvijena, naročito ne u pogledu prenosa poetskih značenja, iz teksta drame na scenu. Predstava je zato u celini ostala poetski nedorečena, najveći kvaliteti drame nisu odgovarajuće transponovani, zbog čega je ona u celini bledih umetničkih kvaliteta. Uprkos nedovoljnoj uspešnosti, ističemo da je nesporno dragoceno to što smo predstavu videli na Sterijinom pozorju, jer je važno da pratimo rad domaćih autora u inostranstvu. A kada je reč o dramama Tanje Šljivar u kontekstu ovogodišnje festivalske selekcije, smatramo da je predstava “Režim ljubavi” Ateljea 212 apsolutno zaslužila da se nađe u glavnom programu, jer je u celini svakako umetnički uspešnija od ove nemačke produkcije.

Polazeći od drame “Karolina Nojber” Nebojše Romčevića, reditelj Kokan Mladenović na sceni Narodnog pozorišta Republike Srpske gradi predstavu fragmentarne, postdramske, brehtovske strukture. Scenski tekst čini splet scena iz Romčevićeve drame, koje pripovedaju život, rad, lične i profesionalne borbe nemačke glumice Karoline Nojber iz osamnaestog veka, i savremenih prizora u kojima se ogledaju današnja značenja Karolinine borbe za pozorište očišćeno od vulgarnosti i populizma. Ovi savremeni prizori u predstavi su dokumentaristički utemeljeni, a donose agresivno jak kritički odraz posrnulih kulturnih politika na ovim prostorima, nedovoljne sistemske brige za razvoj umetničkog pozorišta. U tim scenama, glumci banjalučkog pozorišta nastupaju sa svojim imenima i prezimenima, vrlo posvećeno i energično, direktno se obraćajući publici, pod upaljenim svetlima. Prozivaju nas i čine odgovornima za sveukupne društvene poraze.

Foto Sterijino pozorje

Stil igre je ogoljen, nedvosmisleno grub, sa jasnom namerom izražavanja preeksplicitnog protesta protiv sveprisutne erozije vrednosti u brojnim sferama života. U društveno-političkom smislu razumemo i donekle pravdamo ovu vrstu teatra, jer je rezultat goruće potrebe autora da izraze otpor. Sa druge strane, njegov problem je nedostatak suptilnosti, postupaka koji bi na gledaoce delovali na drugim, iracionalnijim nivoima svesti, suštinski moćnijima od ovog pamfletskog, “prst u oko” izraza.  Pozorište je i estetski i politički delotvornije onda kada uspe da pronađe finije puteve do spoznaje, promišljenije načine razotkrivanja društvenih nakaznosti. Dodatni problem koji ovde tupi političku oštricu predstave, jeste činjenica repetativnosti ove vrste teatra (ostavljamo mogućnost da je za banjalučku publiku on nov). Od predstave “Turbofolk” Olivera Frljića (2008), mahnito se provalila moda srodnih oblika dokumentarističko-brehtovsko-angažovanog pozorišta, a to je kroz godine dovelo do trošenja njegove političke snage. Banjalučka “Karolina Nojber” je jedna od brojnih varijacija na tu temu, što je dodatno čini suvišnom na ovom Sterijinom pozorju.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 9. juna 2019. godine

Trnoviti putevi ljubavi

„Kod Šejtana ili jedna dobra žena“, Sanja Savić / Stevan Bodroža, UK VUK i „Režim ljubavi“, Tanja Šljivar / Bojan Đorđev, Atelje 212

Protagonistkinja drame „Kod Šejtana ili jedna dobra žena“ Sanje Savić, nedavno praizvedene na sceni UK VUK, je četrdesetpetogodišnja Božana, izbeglica iz Like. Ona je zarobljena u turobnom životu sa mužem Veljkom koji je verbalno i fizički zlostavlja. Privremen beg iz te čamotinje nalazi u aferi sa Ljubomirom, takođe zguranog u braku bez ljubavi, što nadoknađuje svakodnevnim dolascima u Veljkovu kafanu „Kod Šejtana“, gde se radnja dešava. U prošlosti, kada je ostala trudna, Božana je prestala da se bavi pevanjem, napuštajući svoje snove. U sadašnjem toku drame, ona odlučuje da ih ostvari, bezobzirno gazeći malograđanske standarde ponašanja. Savremena, brutalizovana verzija Ibzenove „Nore“, sa začinima čehovljevskih osećanja ispuštenosti života, drama Sanje Savić je drama o promenama i hrabrosti u njihovom ostvarivanju.

Foto UK VUK

Reditelj Stevan Bodroža je stilizovano realistički pristupio komadu, uspešno na sceni otelotvorujući snagu njegove osećajnosti. Emotivno najjače scene su rešene suptilno stilizovano. To je uspostavilo delimičnu brehtovsku distancu prema identifikaciji gledalaca, i istovremeno je ojačalo univerzalna, metaforička značenja. Na primer, u sceni Veljkovog maltretiranja Božane, nasilje se ne odvija fizički, već o njemu saznajemo verbalno, posredno. U tom ključu je rešen i tragičan rasplet, u suptilnom spletu reči, zvukova i okamenjeno bolnih izraza lica aktera. Upečatljivu atmosferu tupog ništavila grade i prizori nagomilanih praznih stolica, u spoju sa setnim tonovima narodne muzike koju povremeno čujemo na starinskom kasetofonu  (scenografija Milan Miladinović).

Igra glumaca je kvalitativno neujednačena, ali su u celini uspešno dočarane sudbine marginalnih likova, ljudskih olupina, žrtava svojih slabosti, kao i nemogućnosti da se odupru nazadnim duštvenim očekivanjima. Psihološki najverodostojnije igraju Jasmina Večanski, u ulozi pobunjene Božane, i Mihailo Laptošević, u ulozi Veljka, njenog agresivnog muža, frustriranog siledžije. Upečatljiv je i nastup Ivane Nedeljković, koja predstavlja Bobu, Božaninu sestru koja je ranije emigrirala u Kanadu. Ona na scenu unosi živahnu komičnost, razgaljujući osnovno osećanje promašenosti, teskobu života koji su iscureli, vremena koje je uzaludno potrošeno.

Pitanja ljubavi i muško-ženskih odnosa nalaze se u osnovi komične drame „Režim ljubavi“ Tanje Šljivar, koja je takođe nedavno doživela praizvedbu, na sceni Ateljea 212. Radnju gradi pet likova, čiji se odnosi tokom radnje menjaju, ukrštaju, prepliću, napuštajući tradicionalne, monogamne i heteroseksualne, koncepte ljubavi. Komad na razobličavajuće duhovit i ležerno inteligentan način tretira problem krize emotivno-seksualnih odnosa u savremenom društvu, koja stvara nove oblike partnerstava.

Foto Atelje 212

Reditelj Bojan Đorđev na sceni gradi stilizovan, elegantan, čvrsto utegnut, ceremonijalan svet. Radnja se dešava na i oko jednog velikog kreveta, centralnog mesta radnje. On stilizovano predstavlja i deo nagog ljudskog tela, seksualno amorfnog (scenograf Siniša Ilić, kostimografkinja Maja Mirković). Glumci precizno i energično predstavljaju puteve i stranputice likova, u potrazi za ljubavlju u našem svetu skršenih tradicionalnih vrednosti. Stilizacija gradi metaforički smisao, prostor vanvremenskog, univerzalnog, ritualnog. Publika okružuje scenu, glumci ponekada igraju među gledaocima, što takođe stvara utisak o ritualnosti.

Miloš Timotijević je sugestivan kao Miša, uspešni biznismen sumnjivog porekla kapitala. Na početku predstave je u monogamnoj vezi sa Hanom koja ga simbolički i komički efektno drži na konopcu. Hanu (Sofija Juričan) razara strah od samoće, dok Mišom upravlja potreba za slobodom, koju će probati da pronađe u poligamiji, kroz niz afera sa ženama, ali i sa muškarcem. Taj muškarac je nonšalantni Boba (Dejan Dedić), partner Branke (Aleksandra Janković). Branka nam uznemireno otkriva njen dug put razočaranja u Bobu, bolan proces komadanja iluzija o postojanju romantične ljubavi. Pojava Nje (Jelena Ilić) radikalno dovodi u pitanje smisao njihove potrage za ljubavlju i idealnim partnerom. Ona se hladno, kruto, gotovo bezizražajno, zalaže za celibat, uverena da ljubav donosi jad, patnju i poniženje. To su, naravno, zamaskirani odrazi njenih strahova od prepuštanja ljubavi, metastazirani u našem svetu podivljalih posledica osvojenih sloboda.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 13.5.2018.