Tag: Stevan Sremac

Svetlo u mraku

„Limunacija“, tekst Dušan Kovačević, režija Nebojša Bradić, Narodno pozorište u Nišu

Foto NP Niš

Polazeći od pripovetke „Limunacija u selu“ Stevana Sremca, Dušan Kovačević je 1978. godine napisao tragikomediju “Limunacija“, prilično drugačijih značenja. Sremčev protagonista Sreta je anti-junak, definisan zlobnom karikaturalnošću, čija je namera bila pamfletska osuda političkog radikalizma, kako su pisali istoričari književnosti. Tako je za „konzervativca u duši“, tradicionalistu Sremca, selo Prudelj bilo oslikano tonovima patrijarhalne, obrenovićevske idile. Sa druge strane, Kovačevićevo selo nije nimalo idilično, naprotiv, ono je mrtvo more, nedođija zaglibljena u beznadežnom primitivizmu i zakržljalosti pameti. Kao takvo, ono je odgovarajuće polazište satiričnih, gorkih opservacija o našem mentalitetu i političkoj demagogiji.

Reditelj Nebojša Bradić na sceni Narodnog pozorišta u Nišu pojačava tamna značenja Kovačevićeve „Limunacije“, gradeći oporu i grotesknu komediju o odnosu naroda i vlasti. Na konkretno i simbolički zatamnjenoj sceni, stilizovano utvrđenoj drvenom tarabom i višeznačnim gajbicama, prostire se cirkus o večitoj nemogućnosti izlaska iz tamnice malograđanstva (scenograf Nebojša Bradić, kostimograf Marina Vukasović Medenica, kompozitor Zoran Erić, scenski pokret Vera Obradović). U otelotvorenju odraza takvog nakaradnog društva, naročito je sugestivna postavka naroda, odjek antičkog hora. Narod koji u Kovačevićevom komadu skoro da ne govori, u Bradićevoj postavci horski izgovara didaskalije teksta, koje se odnose na njegove neverbalne postupke. Na taj način je u predstavi naglašena funkcija naroda, kao i pitanje populizma. Glumci koji predstavljaju narod, Katarina Mitić, Katarina Arsić, Uroš Milojević, Dejan Gocić, Marjan Todorović i Stefan Mladenović, nastupaju upadljivo oštro, kruto, plastično, kolektivno gradeći košmarni efekat. Krezubi i kvrgavi, oni se preteći kreću u krdu, čime se stvara utisak o njihovoj kolektivnoj snazi, ali i nedostatku indivudalizma. Narod u nekoliko slučajeva gradi zaista upečatljive prizore, ekspresionističkog prizvuka. Na primer, u scenama u kojima imaju umetnute, produžene ruke. Tumačimo ih kao oznaku posledica njihovog teškog fizičkog rada, izmrcvarenosti koja definiše njihove živote. One su simbolički efektan, vizuelno snažan odraz činjenice da rade od cika zore do jauka mraka, „ćuteći i trpeći krvopije na vlasti“, kako kritički obznanjuje Sreta. Izražajno je rešena i scena izbora, kada narod dolazi da glasa, pod maskama. Ovaj stilizovani prizor shvatamo kao izraz potrebe za sakrivanjem, posledicom duboko ukorenjenog straha od autoriteta, vlasti, promena.

Brojni ansambl niškog pozorišta nadahnuto i stilski ujednačeno oživljava Kovačevićev gorko smešni dramski svet. Dejan Cicmilović energično igra učitelja Sretu, utopistu i uspaljenika donkihotovske prirode, koji pokušava da prosvetli žitelje Prudelja, gde na početku predstave dolazi. Aleksandar Mihailović je vešto teatralan u oblikovanju lika Ćir Đorđa, Sanja Krstović je takođe parodična u predstavljanju njegove nafrakane fufe Đizele, a Marko Pavlovski je šarmantno kljakav, mutav sluga Tašule. Dragana Jovanović igra seljačkog šereta Maksu, Sretinog vernog pratioca, Aleksandar Marinković je tragikomičan Mića Oficir, Miroljub Nedović je Birov, neka vrsta seoske lude, Danilo Petrović je Purko Pandur, а Dragoslav Savić nekadašnji glumac Pera Ćata koji rado živi u prošlosti…

Pomalo gogoljevska u živopisno tragikomičnim opisima zapuštenosti društva, posledicama odsustva valjane vlasti, Bradićeva „Limunacija“ donosi prodoran jauk povodom ćoravog tumaranja u mraku. Opominjuća u tonu i značenjima, predstava se završava optimistički, bar na simboličkom planu. Iako razočaran u ishod misije, Sreta ne odstupa od mogućnosti razumnijeg društva. U poslednjoj sceni, sa povezom na očima i u društvu Makse, on neodoljivo podseća na Šekspirovog Kralja Lira i njegovu vernu ludu. Kao i Lir koji vidi istinu tek kada oslepi, Sreta pronalazi svetlo u sebi, u dubini mraka. To svetlo predstavlja simboličku nadu, znak snage pojedinaca, prometeja koji ne odustaju od puta za bolji svet.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 15.12.2018.