Tag: Stevan Bodroza

Raskid sa prividom života

“Lavina”, tekst Tundžer Džudženolu, režija Stevan Bodroža, koprodukcija Puls  teatar iz Lazarevca i Regionalno pozorište Novi Pazar

Radnja drame “Lavina”,savremenog turskog pisca Tundžera Džudženolua, izvođene u brojnim pozorištima Evrope i Azije, dešava se u izolovanom planinskom selu. Život je određen strahom od snežne lavine, zbog čega su stanovnici obavezni da šapuću i ograniče svoja kretanja tokom zimskog perioda od devet meseci. Ženama je dopušteno da rađaju samo tokom tri meseca u godini, u suprotnom ih žive zakopavaju. Drama nosi orvelovski eho košmarne distopije, i u naznakama podseća na filozofske dramske svetove Kamija i Sartra, jer postavlja pitanja o slobodi, značenjima i granicama tradicije, kao i o mogućnostima pobune.

U scenskom postavljanju ovog vrlo zanimljivog komada, reditelj Stevan Bodroža stilizovano realistički smešta likove na jednu mobilnu platformu, metaforičku mini-pozornicu, ili sobu ispresecanu upadljivim stablima (scenografija Zorana Petrov). Tu žive tri generacije jedne porodice koje igraju mlađi glumci: Lemana Bećirović (Starica),  Dušan Živanić (Starac), Rifat Rifatović (Stariji čovek), Anđela Marić (Starija žena), Kristina Jevtović (Mlada žena), Lazar Maksić (Mlad muškarac). Bliskost godišta glumaca tumačimo kao simboličku oznaku večne statičnosti u ovoj patrijarhalnoj zajednici, njihovu punu zaglavljenost u odsustvu života. Godine i godišta nisu važni, jer je vreme stalo i sve je uvek isto. Likovi govore šapatom, što je konkretizovan odraz straha od lavine, a to ima i osobene poetske vrednosti.

Igra počinje veoma izražajnim prologom, kada Mlada žena, u odmakloj trudnoći, konopcima mukotrpno pokušava da dovuče mini-scenu na proscenijum, plačući, srušena bolom. Taj vizuelno i dramski upečatljiv prizor, zaliven dramatičnom muzikom za violine Arva Parta, kasnije će se ponavljati, kao lajtmotiv, sa različitim likovima koji pokušavaju da izvuku pozornicu. On u sebi nosi neku mitsku snagu, podsećajući pomalo na okovanog Prometeja koji nastoji da spasi čovečanstvo, u ovom slučaju, da izvede selo iz tame straha, kroz simbolično izvlačenje mini-pozornice na svetlo.

Foto Seadetin Mujezinović

Radnja se zatim seli u unutrašnjost sobe, brvnare, gde likovi, umotani u marame, kape, ćebad, debele čarape i džempere, u tišini kunjaju oslonjeni o stabla (kostim Tatjana Milošević). Mlada žena budi muža, u strahu da će se poroditi, i biti živa zakopana, što je osnovna linija radnje, koja će postepeno dobiti razmere antičke tragedije. Paralelno sa ovim tokom, nižu se epizode koje otkrivaju specifičnosti življenja u toj sredini, ali i činjenicu o večno istim ljudskim problemima. Starica psihološki sugestivno pripoveda o nekadašnjem vraćanju nevernog muža u okrilje doma, dok Starac takođe emotivno ubedljivo otkriva nepodnošljivost postojanja u strahu. Iako je najstariji, ili možda baš zato, on je najuplašeniji član porodice, iznuren životom u strahu, koji zapravo i nije život, već njegov privid.

Kulminaciju glavne drame predstavlja suđenje Mladoj ženi, koje se odvija na proscenijumu. Predstavnici vlasti, sile zakona, strogi i neumoljivi, obučeni u tamna odela, donose odluku o njenom živom zakopavanju, braneći je argumentom o spasu celog društva (Predsednik veća (Boba Stojimirović), Članica veća (Sandra Miljković), Stražar (Haris Šećerović), Babica (Maja Jovanović)). Događaji koji preuzimaju oblik napetog trilera, okončavaju se neopozivom, kamijevskom pobunom Mladog muškarca, pucanjem, vrištanjem i porađanjem, i nesnosnom bukom koja ne izaziva lavinu i kraj sveta.

Takav rasplet nameće ideju o ujdurmama vlasti, upakovanim u parolu opšteg dobra. Ova pripovest se zato ukazuje kao snažna metafora mehanizama represije i kontrole, zavođenjem strahovlade, što nam je danas globalno prilično prepoznatljivo. Mudri ljudi su tvrdili da se samo straha treba bojati, jer je strah jedan od najvećih neprijatelja života, koji ga rastrže i melje, i pretvara u prah, u sećanje na život. Zato se treba neposustajuće boriti za istinu, kroz savladavanje strahova, jer je to siguran put ka svetlosti znanja.        

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 12. januara 2020. godine

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

Krug nalaženja istine

„Naši preci, jedite sa nama“, tekst Goran Milenković, režija Stevan Bodroža, koprodukcija Narodno pozorište Sterija, Vršac i Puls teatar, Lazarevac

Drama  „Naši preci, jedite sa nama“ Gorana Milenkovića intimno je, ispovedno i naglašeno poetsko delo koje predstavlja inspirativan scenski materijal, na više nivoa. U izvesnom smislu se nadovezuje na „Sabirni centar“ Dušana Kovačevića, u pogledu ukrštanja sudbina umrlih ljudi na nekom metafizičkom prostoru. Likovi različitih društvenih klasa, uverenja i ograničenja, sreću se na ovom mestu, otvarajući različite poglede na život i smrt. Postavljaju se pitanja o dobru i zlu, odnosu prema roditeljima i deci, manjinama, kao i predrasudama koje onemogućavaju razumevanje celine. Svako od njih se na ovom simboličkom prostoru suočava sa demonima zemaljskog života, rasplićući pred nama potresne pojedinačne sudbine.

Izražene poetske vrednosti Milenkovićeve drame dolaze do naročitog izražaja u svedenoj, elegantnoj i doslednoj praizvedbi Stevana Bodrože, jednoj od najuspešnijih režija u njegovom dosadašnjem radu. Ova produkcija nas je podsetila na njegovu raniju lazarevačku predstavu „Telo“, prema takođe inspirativnoj drami Branislave Ilić, zbog bliske vizuelne elegancije i dirljive iskrenosti odigranih drama.

Cela radnja Milenkovićevog komada je raspoređena oko jednog velikog belog stola, za kojim sedi i publika. Blizina gledalaca i izvođača dovodi do posebno jakog doživljaja, što istovremeno publiku čini neodvojivim delom izvođenja koje podseća na magijski ritual (scenografija Sofija Lučić). Takav koncept teme i izvođenja nas je u određenoj meri podsetio na ritualno-simbolistički teatar Tadeuša Kantora. Osobeno estetsko osećanje izazvano je zbog suptilnog prodora onostranog, susreta onog i ovog sveta, oživljenom prostoru transcendentalnog iskustva.

Foto NP Vršac i Puls teatar

Glumci lazarevačkog i vršačkog pozorišta su ujednačeno i dostojno, na polju stilizovanog realizma, izgradili likove prostitutki, homoseksualaca, bogomoljaca, ubica. Snažan emotivan doživljaj gledalaca izaziva intimno ispovedanje ovih ljudi o lomovima zbog nasilja u braku, društvene osude promiskuiteta i homosekualnosti, ali i beskompromisnosti u pogledu razotkrivanja političkih ujdurmi. Uglješa Spasojević je zlokobni Endi koji se od početka postavlja kao neki vođa ovog čudnog skupa ljudi, a čiji ćemo prethodni život na zemlji sa užasom postepeno otkrivati.  Milica Stefanović je tanano uobličila zavdljivu Dušu, odbačenu i prokaženu u licemernom društvu zbog otvorenih seksualnih apetita. Nedim Nezirović igra delikatnog Petra, homoseksualca koji je stradao zbog mržnje prema drugačijima, odbačen od porodice i ostatka okruženja. Aleksandar Trmčić je agresivno bogu pokoran Darko koji u tom fanatizmu krije nagomilane lične frustracije. Maja Jovanović je samouverena Saša, upadljivo drugačija od ostalih, samouverena novinarka koju je pojeo mrak zbog upornog izveštavanja o društveno-političkim nepravdama. Ivana Nedeljković predstavlja Danu malograđanskih shvatanja, punu predrasuda o poziciji žene, i žrtvu surovosti patrijarhata. Vanja Radošević je prikazala Ninu, stradalu zbog prekomernog činjenja dobra, kao i pogrešnih ličnih izbora koji su je doveli do krajnje, bolne usamljenosti.

Rediteljski postupci, utemeljeni u upečatljivom stilizovanom minimalizmu, na pravi način su izneli poetsku snagu drame, ali i njenu nenametljivu apsurdnu komiku.  Izdvojićemo nežnu zavodljivost pada kapi kiše, pojavu Anđela (Neda Grubiša) koji izlazi iz dubine stola, simboličkog Hada, kao i smene guste tišine i tihe hipnotičke muzike.

Pomenuti Kantor je težio „zatvorenom pozorištu“ koje opčinjava gledaoca zbog primoravanja da se potpuno usredsredi na radnju. On je želeo da se publika oseća kao u senci ogromne piramide, nepristupačne, ali sa izvanrednom metafizičkom snagom. Simbolička odvojenost takvog pozorišta je moćna jer otvara granične prostore, one koje vode do oslobađajuće istine. Krug u kome se ovde sve dešava je takođe jak višeznačni simbol, kosmosa, vremena, života. Bez početka i bez kraja, znak je besmrtnosti.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 5.5.2019. godine

Bezgranične slobode umetnosti

„Slikarke“, tekst Hristina Mitić, režija Stevan Bodroža, Narodno pozorište Niš

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

Foto Narodno pozorište Niš

Scenski tekst „Slikarke“ Hristine Mitić ima tri odvojena, tematski povezana dela – „Milica“, Džordžija“ i „Nadežda“. Protagonistkinje sva tri segmenta su slikarke u borbi za ostvarivanje svojih snova o bavljenju umetnošću, uprkos brojnim kočnicama u njihovim sredinama. Krupan problem teksta, odnosno dramaturgije predstave, jeste nedosledna i neravopravna postavka pojedinčanih delova. Drugi deo, koji se bavi Džordžijom O Kif, porodičnim i društvenim okolnostima njenog odrastanja, kao i profesionalnim razvojem i burnim ljubavnim životom, detaljno je razrađen. Razgranati su njeni odnosi sa roditeljima, sestrom, mužem, u melodramskom tkanju životnih puteva i stranputica. Sa druge strane, prvi i treći deo su kratke crtice ili skice. Prva je o devojčici Milici koja celim svojim bićem želi da postane slikarka, suprostavljajući se majčinim željama. Treća govori o Nadeždi Petrović, sa sličnim tematskim fokusom, borbe za individualnost u sputavajućem okruženju, kao i profesionalnog razvoja žene i njenog prava na odbijanje bračnih okova. Osim osnovne tematske veze sa središnjim delom, prvi i treći ne predstavljaju nadgradnju ili produbljivanje teme, već donose skoro puko navođenje, nerazrađeno nabrajanje srodnih priča. U spoju sa višeslojnijim centralnim delom, takvi prilepci su suštinski suvišni. Bilo je mogućnosti da se na drugačiji, dramaturški primereniji način, povežu sudbine Džordžije i Nadežde, ako se već to jako želelo. Takođe, naročito je nedosledan spoj pripovedanja života dve istorijske ličnosti sa fiktivnom Milicom na početku, zbog čega je i u tom smislu prvi deo naročito nepotreban.

Ova dramaturška nezgrapnost predstave je njena najveća mana. Sa druge strane, režija Stevana Bodrože je provlađujuće odgovarajuća, u skladu sa temom, poetski je stilizovana i simbolički izražajna. Atmosfera igre u prvom, savremenom delu, zavodljiva je u svojoj stilizaciji. Stešnjeni na kauču, Mama (Vesna Josipović) i Strahinja (Aleksandar Krstić) su dotučeni sopstvenom tromošću, za razliku od Milice (Katarina Arsić) koju želja za slikanjem izvlači iz sveprisutnog beznađa. Na početku drugog dela, odmotavanje pripovesti o detinjstvu Džordžije (Evgenija Stanković) i njene sestre Ide (Jasminka Hodžić), odvija se u posebnoj, manjoj, u dubini podignutoj sceni (scenografija i kostimi Mina Miladinović). Ona je konkretno i simbolički odvojena od ostatka pozornice, označavajući prostor prošlosti i sećanja. Takođe, na tom mestu se između scena projektuju slike, te i u tom smislu on simbolički označava misaoni prostor, tačku kreativne imaginacije, projekciju lepšeg sveta. Na planu biografskog pripovedanja, upečatljivo se raspliću porodične napetosti, žustri sukobi Džordžijinog Oca (Aleksandar Krstić) i Majke (Vesna Josipović), kao i opisi tenzija materijalne nesigurnosti.

Rediteljski je efektno rešenje prisustva scenskih radnika koji sve vreme sede vidljivi na sceni, sa desne strane, i po potrebi podižu i spuštaju prozirne zavese. Njihovo prisustvo gradi zavodljiv utisak ceremonijalnosti, pri čemu istovremeno označava otvaranje teatarskog mehanizma, razbijanje iluzije igre. A zavese kojima oni upravljaju su poetski izražajne u prikazu složenih odnosa između Džordžije i njenog ljubavnika, pa muža Alfreda (Aleksandar Krstić). One vizuelno upečatljivo odražavaju zapetljavanja i raspetljavanja njihove strasti, sukobe zbog Alfredovih afera sa drugim ženama. Treći deo karakteriše jača emotivnost igre, koja povremeno odlazi u patetiku. U tom pogledu je naročito nespretno rešen kraj, poslednji monolog Nadežde (Jasminka Hodžić) koja jaše na drvenom konju, vičući za slobodu umetnosti i individualizma, kao i za služenje otadžbini.

Uprkos problemima koje ima, predstava „Slikarke“ Narodnog pozorišta u Nišu je izazovna zbog prisustva prodorne poetske osećajnosti u centralnom delu, oblikovane u spoju vizuelne i muzičke izražajnosti. Funkcionalna i dobra je i igra glumaca koji stvaraju različite uloge. I na kraju, sigurno ne najmanje važno, već naprotiv, podsticajna je i uvek inspirativna tema neodustajanja od snova, neoklevajućeg osvajanja prostora bezgraničnih sloboda (umetnosti).

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 4.11.2018. godine

 

Snovi o utopiji

  1. Sterijino pozorje: „Švajcarska“, tekst Petar Mihajlović, režija Milan Nešković, Narodno pozorište Republike Srpske Banja Luka, i „…I ostali“, tekstovi Mina Ćirić, Galina Maksimović, Neda Gojković i Maša Radić, režija Stevan Bodroža, UK „Vuk Stefanović Karadžić“

Tekst predstave „Švajcarska“, nastao prema komadu Petra Mihajlovića, u fragmentarnoj formi ispisuje drame likova koji traže ljubav i spokoj u vremenu nespokoja (dramaturgija Maja Todorović). Pojedinačne dramske pripovesti su na početku odvojene, ali se postepeno susreću i prepliću, gradeći celoviti dramski mozaik. Tekst je po strukturi, stilu i tematici blizak evropskoj neobrutalističkoj drami devedesetih godina, zbog naglašene fizikalnosti izraza, bavljenja disfunkcionalnim porodicama, ljudima koje je skršio život, ali koji ne prestaju da traže šanse za nove početke. Scenski tekst je vredan zbog opipljivog duha vremena koji nosi, povremenog upliva crnohumornih opaski i sporadičnih emotivno delotvornih rešenja. Istovremeno mu fali specifičnijih likova i odnosa, imajući u vidu da su oni često predvidivi i stereotipni, nedostaje upečatljivijih iskliznuća koja bi donela više dramskih uzbuđenja.

Foto Branislav Lucic / Sterijino pozorje

Ove nedostatke teksta je reditelj Milan Nešković u određenoj meri pokrio, stvarajući zavodljivu, multimedijalnu formu predstave. Scenska radnja se dešava u pet odvojenih soba, skučenih ćelija u dvospratnoj kutiji (scenografija Dragana Purković Macan). U njima su bezizlazno, metaforički izražajno, zaglavljeni likovi bez imena, tipovi bezosećajnih muškaraca, varanih žena, mladih ljubavnica, bivših zatvorenika i drugi, koje igraju Željko Erkić, Slađana Zrnić, Dragoslav Medojević, Danilo Kerkez, Belinda Božičković, Goran Jokić, Željko Mitrović, Boris Šavija, Zlatan Vidović i Miljka Brđanin.

Između scena se na fasadu ćelija projektuju video snimci koji grade asocijativne i metaforičke misaone slojeve, nadrastajući značenja teksta (autorska muzika i video projekcija Petar Bilbija). Izbor video materijala se kreće od brutalno dokumentarističkih snimaka uličnih nemira ili nasilja nad životinjama, koji su u skladu sa preovlađujućim osećanjem bespomoćnosti, do idiličnih spotova koji reklamiraju rajske destinacije. Njih shvatamo kao utopijske prostore, topose o kojima ovi dotučeni likovi maštaju. Ta imaginarna polja harmonije su vrlo važna, i na različite načine se grade na sceni. Sam naslov predstave se odnosi na čežnju za životom u jednoj uređenoj zemlji. Takođe, muzički izbor lepršavih pop pesama iz šezdesetih godina koje obavijaju scene budi osećanje nostalgije, i ispunjenosti zbog mogućnosti postojanja nekog idiličnijeg sveta (između ostalog se koriste pesme „Stand By Me“, „Wonderful World“, „Be My Baby“).

Predstava „… I ostali“, omnibus nastao prema tekstovima Mine Ćirić, Galine Maksimović, Nede Gojković i Maše Radić, ima više dodirnih tačaka sa produkcijom „Švajcarska“. Na tematskom planu, predstava se takođe bavi odnosima između roditelja i dece, pitanjem migracija, kao i sudbinama takozvanih društvenih autsajdera, različitih manjina koji su ovde u fokusu pažnje. I u ovom slučaju je nedovoljno dramski razgranate i zategnute komade reditelj Stevan Bodroža, u saradnji sa izuzetno posvećenim glumcima, podigao na umetnički vredniji nivo. Tekstovi su u osnovi društveno značajni, prevashodno u pogledu teme, tretmana bolesnih i starih ljudi, alkoholičara, pripadnika romske i LGBT populacije, ali im fali studioznije razrade problema i dublje analize međuljdskih odnosa. Dramski je najrazrađenija i najzaokruženija druga priča, o dečaku Romu koji trpi vršnjačko nasilje, a zatim i četvrta, koja ispisuje tragediju jedne invalidkinje.

Foto Sterijino pozorje

Bodrožina režija je minimalistička, nežna, poetska i stilizovana. Usredsređena je na minuciozan rad sa glumcima, Anđelom Jovanović, Bojanom Zečević, Željkom Maksimovićem i Nikolom Šurbanovićem, koji su psihološki verodostojno izgradili različite likove. I ovde je vrlo upadljiva funkcionalna scenografija, u ovom slučaju izuzetno jednostavna i maštovita (scenografija Milan Miladinović). U centru scene je mobilna drvena konstrukcija koja omogućava  delotvorne i brze smene mesta dešavanja radnje. Posebno je efektna, simbolički izražajna u drugoj priči, u prizorima između majke romskog dečaka (Bojana Zečević) i učiteljice (Anđela Jovanović). One se raspravljaju na kosoj padini, kližu se i teturaju, konkretno i simbolički se boreći za ravnotežu, ali i nadmoć. I u ovoj predstavi je bitna funkcija muzike, sa sličnim značenjima kao u prethodnoj. Lajtmotiv četvrtog dela je pesma „Pamtim samo sretne dane“ Gabi Novak koja kroz kontrast gradi nostalgičan prostor, uspostavlja harmoniju i utehu koje bolno nedostaju u stvarnosti.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 3.6.2018.

Trnoviti putevi ljubavi

„Kod Šejtana ili jedna dobra žena“, Sanja Savić / Stevan Bodroža, UK VUK i „Režim ljubavi“, Tanja Šljivar / Bojan Đorđev, Atelje 212

Protagonistkinja drame „Kod Šejtana ili jedna dobra žena“ Sanje Savić, nedavno praizvedene na sceni UK VUK, je četrdesetpetogodišnja Božana, izbeglica iz Like. Ona je zarobljena u turobnom životu sa mužem Veljkom koji je verbalno i fizički zlostavlja. Privremen beg iz te čamotinje nalazi u aferi sa Ljubomirom, takođe zguranog u braku bez ljubavi, što nadoknađuje svakodnevnim dolascima u Veljkovu kafanu „Kod Šejtana“, gde se radnja dešava. U prošlosti, kada je ostala trudna, Božana je prestala da se bavi pevanjem, napuštajući svoje snove. U sadašnjem toku drame, ona odlučuje da ih ostvari, bezobzirno gazeći malograđanske standarde ponašanja. Savremena, brutalizovana verzija Ibzenove „Nore“, sa začinima čehovljevskih osećanja ispuštenosti života, drama Sanje Savić je drama o promenama i hrabrosti u njihovom ostvarivanju.

Foto UK VUK

Reditelj Stevan Bodroža je stilizovano realistički pristupio komadu, uspešno na sceni otelotvorujući snagu njegove osećajnosti. Emotivno najjače scene su rešene suptilno stilizovano. To je uspostavilo delimičnu brehtovsku distancu prema identifikaciji gledalaca, i istovremeno je ojačalo univerzalna, metaforička značenja. Na primer, u sceni Veljkovog maltretiranja Božane, nasilje se ne odvija fizički, već o njemu saznajemo verbalno, posredno. U tom ključu je rešen i tragičan rasplet, u suptilnom spletu reči, zvukova i okamenjeno bolnih izraza lica aktera. Upečatljivu atmosferu tupog ništavila grade i prizori nagomilanih praznih stolica, u spoju sa setnim tonovima narodne muzike koju povremeno čujemo na starinskom kasetofonu  (scenografija Milan Miladinović).

Igra glumaca je kvalitativno neujednačena, ali su u celini uspešno dočarane sudbine marginalnih likova, ljudskih olupina, žrtava svojih slabosti, kao i nemogućnosti da se odupru nazadnim duštvenim očekivanjima. Psihološki najverodostojnije igraju Jasmina Večanski, u ulozi pobunjene Božane, i Mihailo Laptošević, u ulozi Veljka, njenog agresivnog muža, frustriranog siledžije. Upečatljiv je i nastup Ivane Nedeljković, koja predstavlja Bobu, Božaninu sestru koja je ranije emigrirala u Kanadu. Ona na scenu unosi živahnu komičnost, razgaljujući osnovno osećanje promašenosti, teskobu života koji su iscureli, vremena koje je uzaludno potrošeno.

Pitanja ljubavi i muško-ženskih odnosa nalaze se u osnovi komične drame „Režim ljubavi“ Tanje Šljivar, koja je takođe nedavno doživela praizvedbu, na sceni Ateljea 212. Radnju gradi pet likova, čiji se odnosi tokom radnje menjaju, ukrštaju, prepliću, napuštajući tradicionalne, monogamne i heteroseksualne, koncepte ljubavi. Komad na razobličavajuće duhovit i ležerno inteligentan način tretira problem krize emotivno-seksualnih odnosa u savremenom društvu, koja stvara nove oblike partnerstava.

Foto Atelje 212

Reditelj Bojan Đorđev na sceni gradi stilizovan, elegantan, čvrsto utegnut, ceremonijalan svet. Radnja se dešava na i oko jednog velikog kreveta, centralnog mesta radnje. On stilizovano predstavlja i deo nagog ljudskog tela, seksualno amorfnog (scenograf Siniša Ilić, kostimografkinja Maja Mirković). Glumci precizno i energično predstavljaju puteve i stranputice likova, u potrazi za ljubavlju u našem svetu skršenih tradicionalnih vrednosti. Stilizacija gradi metaforički smisao, prostor vanvremenskog, univerzalnog, ritualnog. Publika okružuje scenu, glumci ponekada igraju među gledaocima, što takođe stvara utisak o ritualnosti.

Miloš Timotijević je sugestivan kao Miša, uspešni biznismen sumnjivog porekla kapitala. Na početku predstave je u monogamnoj vezi sa Hanom koja ga simbolički i komički efektno drži na konopcu. Hanu (Sofija Juričan) razara strah od samoće, dok Mišom upravlja potreba za slobodom, koju će probati da pronađe u poligamiji, kroz niz afera sa ženama, ali i sa muškarcem. Taj muškarac je nonšalantni Boba (Dejan Dedić), partner Branke (Aleksandra Janković). Branka nam uznemireno otkriva njen dug put razočaranja u Bobu, bolan proces komadanja iluzija o postojanju romantične ljubavi. Pojava Nje (Jelena Ilić) radikalno dovodi u pitanje smisao njihove potrage za ljubavlju i idealnim partnerom. Ona se hladno, kruto, gotovo bezizražajno, zalaže za celibat, uverena da ljubav donosi jad, patnju i poniženje. To su, naravno, zamaskirani odrazi njenih strahova od prepuštanja ljubavi, metastazirani u našem svetu podivljalih posledica osvojenih sloboda.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 13.5.2018.

Teatri na točkovima i šinama

Nedavno je u Beogradu premijerno prikazan „Tramvaj zvani samoća“, ambijentalna predstava nastala prema tekstovima mladih spisateljica Mine Ćirić, Maše Radić, Nede Gojković i Galine Maksimović, u režiji Stevana Bodrože. Predstava se igra u tramvaju na liniji 6 koji ide od Crkve svetog Marka do Ustaničke ulice. Različiti likovi četiri dramske pripovesti ulaze na stanicama na Bulevaru Kralja Aleksandra, gradeći fragmentarne prizore konfliktnih porodičnih odnosa. Za scenski prostor, tramvaj u pokretu, može se reći da je glavni akter predstave, njena osnova. Zbog pomeranja sa konvencionalne „scene kutije“, on donosi ekskluzivnost doživljaja, preispitujući pri tome i pozorišne konvencije.

Foto Imre Sabo

Ovo, naravno, nije prvi put da pozorišni stvaraoci biraju gradski prevoz kao teatarski prostor. Dah teatar je u beogradskom autobusu broj 26 postavio predstavu „Ne/vidljivi grad“ (2007), koja se zbog velikog interesovanja proširila i na druge gradove u Srbiji, Novi Sad, Suboticu, Inđiju, Niš, Leskovac, Vranje. Osim istraživanja mogućnosti grada kao pozornice, „Ne/vidljivi grad“ se bavio multietničnošću, različitostima kultura koje dele isti životni prostor. I produkcija „Čarnin poj“ reditelja Petra Pejakovića, prikazana u okviru Belefa 2008. godine, u jednom segmentu se takođe izvodila u gradskom prevozu, i takođe je problematizovala multietičnost. Počinjala je na stanici autobusa 26 kod Kalenićeve pijace, sa izvođenjem tradicionalnih romskih pesama, u interpretaciji romskog ansambla „Teški hor“, a zatim se nastavljala u autobusu GSP-a. Izvođači su pevali romske pesme i igrali kratke dramske scene, bučne prizore porodičnih svađa.  Publika nije delila samo autobuski prostor sa izvođačima, već im se povremeno priključivala u zajedničkoj pesmi, plesu, piću, zdravicama, brišući granice između izvođača i gledalaca, pozorišta i svakodnevnice, umetnosti i života. Teatar se tako približio ritualnom iskustvu, udaljavajući se od tradicionalnih, evropskih pozorišnih oblika, utemeljenim u mimetičkoj, podražavalačkoj praksi.

Teatre u gradskom prevozu gledali smo i u regionu. Na 53. Mess-u u Sarajevu (2013), u tramvaju koji je kretao sa Železničke stanice, igrana je predstava „Tramvaj“, prema tekstu Adnana Lugonića i Asje Krsmanović, u režiji Senada Alihodžića. Vrlo slično Bodrožinoj predstavi, gledaoci su bili fiktivni putnici u tramvaju koji se mešaju sa drugim putnicima, glumcima u predstavljanju svakodnevnih situacija iz gradskog prevoza. One su tragikomično odražavale haotičnost života na savremenom Balkanu, primitivizam, nered, besparicu, posledice ratnih trauma, ukrštajući puteve nekoliko  smešno-tužnih likova.

U novijoj istorji Bitefa, jedna od predstava koja je ostavila najupečatljiviji utisak na beogradsku publiku (2006), bila je bugarska produkcija “Kargo Sofija-Beograd” švajcarskog reditelja Stefana Kaegija. Njeni akteri su bili naturščici (kao i u “Čarninom poju”), vozači kamiona iz Bugarske, Vencislav i Slavko, koji su gledaoce vozili beogradskim ulicama u ogromnoj utrobi njihovog teretnog kamiona. Tokom vožnje su nam pričali o svojim životima, porodicama, afinitetima, profesionalnim iskustvima, što smo uživo pratili na ekranima putem direktnog video prenosa. Zavesa na prozoru kamiona, barijera izmedju publike i grada-pozornice, u najvećem delu predstave je bila podignuta. Tako su marginalizovani krajevi Beograda, gde su nas Vencislav i Slavko vodili,  štrokave pijace i musave luke, postajali specifični teatarski prizori, grad je bukvalno postajao pozornica.

Ambijentalni teatri na točkovima prisutni su i u svetskoj pozorišnoj praksi. Na Edinburškom frindž festivalu je 2013. godine igrana predstava “Rt gneva” engleske kompanije ”Third Angel”, u minibusu sa trinaest putnika, gledalaca. Oni su u vožnji slušali intimne, porodične, monološke ispovesti glumca Aleksa Kelija, služeći se viskijem i čokoladom. Edinburški frindž je prošle godine ugostio i plesnu predstavu “Na kraju autobusa” novozelandske kompanije “Java Dance”. Uz muziku Vivaldija i Džejn Birkin, igračice su zavodljivo plesale po koreografiji Saše Kouplend u crvenom autobusu koji je transportovao gledaoce po ulicama Starog grada Edinburga.

Ambijentalni teatri u pokretu bitno pomeraju perspektivu posmatranja i tradicionalnog razumevanja odnosa između glumaca i gledalaca, glumaca i likova, kao i teatra i tetarskog uopšte. Snažnije se osvešćuje ideja o predstavljanju u svakodnevnom životu, sistematičnom razumevanju sveta kao pozornice. U ovim predstavama smo svi glumci. Jedni su profesionalci koji igraju likove drama, dok drugi, publika predstave, istovremeno igra putnike u tramvajima ili autobusima, sa kojima likovi drama povremeno diskretno komuniciraju, uvlačeći nas sve u prostor igre. Istovremeno se gradovi preobražavaju u pozornice, postaju partneri u igri. Oni se ne prerušavaju, ne teatralizuju, ali se kroz prozore prevoznog sredstva, simboličku tačku odvajanja auditorijuma i pozornice, pandan zavesi u tradicionalnom pozorištu, ukazuju kao scene. Gradske ulice postaju kulise, scenografija dokumentarnih drama, prizora iz stvarnog života.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Kulturnom dodatku Politike, 25.3.2017.