Tag: Senka Bulic

Rituali društvenog oslobađanja

  1. FIAT: “Ljudska sramota“ Silvije Gribaudi i Matea Mafsenatija, Italija i „Kurlani“ Senke Bulić, Hrvatska

Podgorica – Na ovogodišnjem FIATu, 34. Festivalu internacionalnog alternativnog teatra koji važi za mlađeg brata Bitefa, a trajao je od 9. do 16. septembra, izvedeno je deset predstava, iz Italije, Nemačke, Poljske, Mađarske, Srbije, Hrvatske i Crne Gore. U tematskom fokusu programa su bila preispitivanja ugroženosti slobode savremenog čoveka, kao i akcenat na ličnim, ispovednim pitanjima. U tom smislu je tipična italijanska produkcija koja je otvorila festival, na sceni Kulturnog centra Budo Tomović, “Ljudska sramota” Silvije Gribaudi i Matea Mafsenatija. Pet izvođačica i izvođača različitih nacionalnosti (iz Italije, Japana, Makedonije), otkrivaju nam svoja sećanja o najvećim sramotama koje su doživeli, od sramote zbog nezgrapnosti sopstvenog tela, preko sramote gej iskustava i različitih neuspeha, do sramote zbog društvenih nakaznosti, trovanja pasa u Skoplju ili predrasuda na nacionalnim osnovama. Fragmentarno utvrđen, ovaj performans ima visok stepen interakcije sa publikom, dok je manje razvijena sama estetika scenskog jezika. U celini se zato može reći da je predstava više društveno nego estetski važna, pri čemu stepen njenog značaja varira u zavisnosti od sredine u kojoj se izvodi. Upadljivije je bitna u tradicionalnijim kontekstima, sa manje slobode (između ostalog smo saznali da je interesovanje za ovu predstavu i problem sramote naročito naglašeno u Japanu, gde nisu retki slučajevi samoubistava zbog različitih oblika srama).

Foto FIAT

Igra počinje i pre ulaska u salu, kada nam glumci dele krune “srećnog srama” koje stavljamo na glavu, i papire na kojima treba da napišemo od čega nas je sve sramota. Komunikacija između izvođača i gledalaca će se postojano nastaviti i u sali pozorišta, kada krene igra na pozornici. Akteri obučeni u stilizovane bunde nastupaju kao da su u klubu, između neonskih svetala i zaslepljujućeg lajt šoua, ekstatično plešu kao da će uskoro kraj sveta, uz pojačanu do daske muziku grupe The Black Keys. U takvim okolnostima pucaju granice i cure ispovesti, suočavanja sa ličnim i društvenim predrasudama. Predstava postepeno postaje svojevrstan ritual oslobađanja od demona sramote, izvođača kao i gledalaca, pretvarajući se u slavlje slobode, žurku raščerečenih zabluda.

Problem sramote je prisutan i u predstavi “Kurlani”, odigranoj drugo veče FIAT-a, nastaloj prema romanu “Trilogija o Kurlanima” Mirka Božića, u režiji Senke Bulić i produkciji zagrebačkog pozorišta “Hotel Bulić”. Za razliku od italijanske predstave, “Kurlani” su estetski veoma osobena predstava, pozorišno razgranata, bogatog scenskog jezika, prepoznatljivog za rad senke Bulić. Igra nastaje iz eruptivne pankerske sirovosti, izlivene senzualnosti, snažne poezije reči i artoovske telesne direktnosti bez rezervi. Na sceni se koriste simbolički izražajne maske životinja, dok povremeno naga izvođačka tela izazivaju svojom ogoljenošću, označavajući punu predanost glumaca, ali i ritualnu dimenziju izvođenja, takođe blisko italijanskoj predstavi. Artoovska teatarska brutalnost uvek ima smisao egzorcizma društvenih kuga.

Foto Kazalište Hotel Bulić

Na sceni se pripoveda složena, višeznačna pripovest o tri žene, Perke (Senka Bulić), Gare (Anđela Ramljak) i Anđelije (Lucija Šerbedžija). One na različite načine stradaju u patrijarhalnom okruženju koje nemilosrdno razapinje ženu i ženske principe. Radnja se dešava u zatvorenoj seoskoj zajednici Dalmatinske zagore, sredinom prošlog veka, otrovanoj mržnjama, nasiljem, zlobom, religioznim ograničenjima. Sve tri žene pokušavaju da iskorače iz tog pakla malograđanštine i nametnutih sramota, rušeći postavljene društvene tabue. Nagon za osvajanjem slobode i dosezanjem ljubavi se ukazuje kao nezadrživ, iskristalisan u mreži neobuzdanog erosa, nasilja i tame ženskog bola. Iako ove žene stradaju, sam čin njihove pobune predstavlja svetlucanje u tami, zbog odlučnosti sprovođenja drugačijih izbora. Uronjeni u dim i opštu tešku atmosferu, zloslutnu i mračnu, glumci izražajno i posvećeno predstavljaju tragične posledice patrijarhalnog primitivizma (u predstavi igraju i Frano Mašković, Jure Radnić i Paško Vukasović). Posebno je naglašena i apsurdnost tog sveta, naročito u scenama u kojima likovi uz svadbenu muziku jednolično plešu u kolu kao nekakvi klovnovi. Šljokičaste kapice od njih prave egzistencijalističke pajace, smešno-tužne figure beketovskog tipa u tragikomediji života.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 7.10.2019. godine

Istraživački duh ne posustaje

Podgorica– Tokom deset dana trajanja dvadesetog izdanja FIAT-a, pozorišnog festivala koji se na eks-jugoslovenskom prostoru smatrao Bitefovim mlađim bratom, od 8. do 17. septembra je izvedeno dvadesetak predstava iz devet zemalja. Program je bio formalno i tematski šarolik, eksperimentalnost predstava se prostirala u više pravaca.

Petar Pejaković i Dušan Murić su autori dokumentarne predstave „Kapital – Deca“ (Kraljevsko pozorište Zetski dom, Cetinje). Ona je rezultat istraživačkih dramskih radionica koje su trajale godinu i po dana, sa dvadesetoro dece sa Cetinja, uzrasta od deset do petnaest godina. Iz njih je nastao scenski tekst koji se bavi temama vlasništva, kapitalizma, klasne podeljenosti, ali i društvene korupcije, emigracije. Na goloj pozornici se nižu fragmentarni prizori koji donose dečje interpretacije života na Cetinju, obavijene nesputanim šarmom.

Posebno su upečatljivi delovi u kojima deca blago teatralno igraju svoje roditelje, nalik Vedekindovom „Buđenju proleća“. Jak doživljaj ovih scena je rezultat raskorka između nevinosti dece i sumornosti situacija koje oni predstavljaju, odraza poražavajuće disfunkcionalnosti društva. One takođe otkrivaju tužno preuranjenu zrelost dece. Sa druge strane, neodoljivo je dopadljiva scena u kojoj mladi akteri pokazuju svoje umetničke talente, jedan od pravih društvenih kapitala koje predstava istražuje. Tu izvođači zalaze u auditorijum, pokazuju nam svoje crteže, dok za to vreme jedna devojčica osvajajuće peva „Rolling In The Deep“ od Adel. Zanimljivo je još pomenuti da su radionički, dokumentaristički i tragikomični pristup, kao i teme ove predstave veoma bliske nešto starijoj produkciji Zetskog doma, sjajnoj „Dokle pogled seže“ Arpada Šilinga, takođe prikazanoj na ovogodišnjem FIAT-u (o njoj smo ranije pisali u „Politici“). Nameće se zaključak da generacija dece ima srodan pogled na svet sa odraslima, što je u vezi sa tezom o njihovom preranom sazrevanju.

Predstava „Plaža Lampeduze“ hrvatske kompanije „Hotel Bulić“ nastala je prema tekstu italijanske spisateljice Line Prose, ispovesti Afrikanke Šaube o brodolomu izbeglica na putu do Lampeduze. Polazeći od tragičnih okolnosti, Prosa u vrtoglavo snažnoj poetskoj ispovesti problematizuje sudbinu ilegalnih migranata, kao i licemerne politike zapadnih društava, konzumerizam i kapitalizam, poziciju žene u društvu muških principa.

Scenska estetika rediteljke Senke Bulić je artoovski mračna, ritualna, opipljivo senzualna, telesna. Scena amfiteatra kod knjižare „Karver“, gde je predstava odigrana, prekrivena je peskom, i povremeno zalivana pljuskovima vode koji ga pretvaraju u gnjecavo blato. U pozadini se nalazi eksponat preparirane, mrtve ribe u staklenoj vitrini, na koju protagonistkinja referira. On podseća na provokativni rad Demijana Hersta, i odgovarajuće se uklapa u gusto tamnu, uznemirujuću atmosferu.

Igra glumice Nine Violić je fizički i emotivno razorno izražajna, između dramske igre i performansa, zbog predanog i postojanog ogoljavanja. Njena Afrikanka Šauba je na početku obučena u zlatnu haljinicu, koju shvatamo ironično, kao znak odsutnog glamura koji ne svetluca na nebu tragedije. U jednoj od najuzbudljivijih scena predstave se snažno produbljuje taj ironičan smisao. Uz lepršavo nežne mehure od sapunice i pratnju elektronske plesne muzike, glumica moduliranim glasom govori o strahu zbog blizine smrti, kao i užasnoj politici nemara zapadnog sveta. Paralelno sa tamnom poezijom reči se uspostavlja i mračna, uznemirujuća poezija telesnih pokreta, epileptičnih grčeva. Kontekst konzumerizma i zabave koji stvara klupska atmosfera pojačava apokaliptična značenja, kroz kontrast. Gradi se značenje spektakla patnje, bolno karakteristično za nemilosrdni kapitalizam.

Foto Hotel Bulic

Iako je na sceni jedna glumica, spoj njene ekspresivne fizičke igre i sjajno izražajnih vizualnih i muzičkih elemenata, stvorio je totalno pozorište koje se lepi za sva čula (scenograf i kompozitor Tomislav Ćurković, kostimograf Oliver Jularić). Scenska radnja je začinjena finim aromama koje je efektno upotpunjuju, na primer, diskretno košmarnim zvucima disanja, pojačanim mikrofonom i preliveni dimom koji lebdi nad blatnjavim tlom. Režiju karakterišu i eksperimenti sa glasom akterke, koji se mehanički pojačava, transformiše, gubi. Taj postupak shvatamo i metaforički. Migrantima su oduzeta prava glasa, njihov govor više nije njihov, on postaje nepoznat, čudovišni, životinjski zvuk.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 24.09.2017.