Tag: Sebastijan Horvat

Gde su nestali heroji?

“Cement Beograd”, Milan Ramšak Marković / Sebastijan Horvat i “Baal”, Bertold Breht / Diego de Brea, Beogradsko dramsko pozorište

Dvodelna predstava “Cement Beograd”,nastala prema tekstu Milana Markovića Ramšaka, inspirisanom komadom “Cement” Hajnera Milera, u tumačenju slovenačkog reditelja Sebastijana Horvata, tematizuje revolucije, mogućnosti društvenih promena, nezadrživi, iskonski mladalački bunt, herojstvo i njegovu transformaciju. Prvi deo izvanredno energično izvode mladi glumci Ivan Zablaćanski, Emir Ćatović, Nedim Nezirović, Isidora Simijonović, Marija Pikić i Bojana Stojković, obučeni u Adidas/Puma trenerke, na stilizovanoj, hladnoj sceni, oivičenoj srebrnkastim zidovima na koje se povremeno projektuju video snimci (scenografija i video Igor Vasiljev). Kao da su na nekom protestu, ili rejvu bez granica, u ekstazi preplavljujućeg apetita za zajedništvom, ali i promenama, oni neobuzdano plešu, skaču, viču, gladni života i žedni Erosa, turbulencija, oslobođenja, novog sveta (koreografija Ana Dubljević). Ovaj deo predstave otkriva ogromnu snagu mladih izvođača i burno odražava beskompromisnu mladost i revolucionarni duh, ali predugo traje (preko sat vremena). Zbog toga se doživljaj eruptivne igre postepeno troši, namećući utisak da bi ona bila efektnija da je bitno kraća.

Foto Dragana Udovičić-BDP

Po završetku njihovog izvođenja, na scenu stupaju scenski radnici, menjaju pred publikom scenografiju, i od metalnog, sajber prostora, pozornica postaje vrlo realistički uređen dom jednog starog bračnog para, koje veoma upečatljivo i emotivno igraju Milena Zupančič i Miodrag Miki Krstović. Neodoljivo nalik Beketovim dezorijentisanim lutalicama u životu, tužnim ljudima koje je život pregazio, oni bolno prikazuju muke starosti, patnje potrošenog tela i nevolje sa oslabljenim umom, izudaranim demencijom, napadima zaborava. Glumački i rediteljski je ovaj deo predstave izvrstan, poetičan, osećajan, nežan.

Foto Dragana Udovičić-BDP

Ali, predstavi kao celini fali koherencije, stilske i dramaturške. Na nivou značenja se ta potpuna stilska različitost, i odvojenost delova, može pravdati, u smislu prikaza nepomirljivog konflikta dva sveta, razuzdane mladosti i dotučene starosti. Ipak, nedostaje vidljivije veze između ta dva sveta, neki vid njihovog konkretnijeg scenskog spoja.

Problemima buntovništva, gladi za društvenim promenama, ali i drskom, neizbrušenom, sirovom mladošću, bavi se i predstava “Baal”, nastala prema prvoj Brehtovoj drami, u tumačenju takođe slovenačkog reditelja, Diega de Bree. Ovaj komad karakteriše naglašena, nabujala poezija, silovito izlivena iz imaginacije protagoniste Baala, pesnika i nasilnog buntovnika, koji (auto)destruktivno luta svetom, vapeći za promenama njegovog ustrojstva.

Foto Dragana Udovičić-BDP

Diego de Brea, reditelj istinski prepoznatljive, autentične i dirljive poetike, Brehtovu dramu postavlja na stilizovanu, ogoljenu, tamnu scenu, na koju smešta nekoliko mikrofona, stolica i čiviluka sa kostimom, ceremonijalno rasplićući radnju (scenograf de Brea, kostimi Blagoj Micevski). Glumci Miloš Biković, Vanja Nenadić, Dunja Stojanović, Ivan Zablaćanski, Jana Milosavljević, Maja Ranđić, Miloš Petrović Trojpec, Milan Čučilović, Milan Zarić, Miodrag Radonjić i Stefan Radonjić, obučeni u elegantne, crno-bele kostime, nastupaju delikatno, izvan okvira realizma, tražeći izraz na polju hipnotične poezije. Baal (Biković) je svojeglavi genije i društveni otpadnik koji pokušava da nađe smisao u poeziji, kao i u zadovoljavanju požude, brutalno povređujući prijatelje i brojne ljubavnice, pri čemu najviše zapravo povređuje sebe.

Najveća vrednost ove stilski suptilne predstave je, bez sumnje, režija Diega de Bree, koja donekle podseća na rad Jerneja Lorencija. U vezi sa tim, treba posebno napomenuti da je za umetnički razvoj srpskog pozorišta izuzetno značajan njegov dolazak i rad, kao i rad Horvata, na sceni BDP-a. Režija je izvanredna jer je od nedovoljno vrednog tekstualnog predloška uspela da izgradi niz zaista fascinantnih scenskih prizora koji ostavljaju gledaoca bez daha, izazivajući jak estetski doživljaj. Kroz pažljivo promišljen spoj igre glumaca, muzike, osobeno simboličnih vizuelnih rešenja, reditelj uspeva da stvori opipljivu pozorišnu poeziju i magiju.

Mračna Brehtova drama se može razumeti kao odraz savremenog sveta, natopljenog očajem i osećanjima nemoći, koji se globalno ispoljavaju u učestalim ispadima nasilja, ogledalom vapaja za individualnim i društvenim promenama. A Baalov tragičan put dokazuje da (auto)destrukcija i jalova požuda, iz koje je iščupana ljubav, nisu odgovarajući izlazi iz beznađa.   

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 27. aprila 2021. godine

Ljubav može da počne iz početka

  1. Bitef: „Ali: strah jede dušu“, Slovensko narodno gledališče, „Retke ptice“, kompanija Vuk za čoveka i „Pozvani“, kompanija Ultima Vez

Nastala prema Fasbinderovom tekstualnom predlošku i filmu, istoimena predstava „Ali: strah jede dušu“, u režiji Sebastijana Horvata i izvođenju ansambla SNG iz Ljubljane, izuzetno je delo složene forme i značenja (adaptacija Milan Marković Matthis). U osnovi je reč o melodramskom zapletu koji se rađa iz ljubavnog odnosa između Emi, starije nemačke gospođe, udovice, i Alija, mladog marokanskog gasterbajtera. To se ovde ukazuje kao plodno tlo za predstavu koja istražuje primitivizam, zavist, klasne i etničke predrasude, rasizam, ali i samu pozorišnu igru, kroz njeno otvaranje prema publici.

Fotografija iz predstave Ali: strah jede dušu, foto Peter Uhan

Horvat izvanredno vodi glumce koji sa naročitom snagom, preciznošću i suzdržanošću istovremeno izazivaju jake emocije gledalaca, ali i njihov racionalni pogled na događaje. Nataša Barbara Gračner igra Emi sa krajnje svedenim sredstvima, uverljivo oblikujući složenost njenih izlivenih osećanja prema Aliju. Ukrštajući veoma izražajan, snažan i tih pogled u isto vreme, krvave oči i skrušeno telesno držanje, ona otkriva osobenu pomešanost privlačnosti, zbunjenosti i straha. Iz takođe izuzetne, minimalističke igre Iztoka Drabika Juga (Ali), izliva se spoj njegove naklonosti i pritajenog koristoljublja. Tokom cele predstave glumci sede među publikom, kao i na uskoj sceni, specifično montiranoj u ogromnoj hali Luke Beograd, koja je proizvela naročito upečatljivu atmosferu napuštenosti i teskobe, savršeno odgovarajuću za ovu pripovest. Glumci među gledaocima su naratori koji sa distance posmatraju tok događaja, komentarišu izgled, postupke i emocije likova, ali i odnos koji publika uspostavlja ka radnji. Brehtovski usmereni, u pogledu nametanja kritičke distance, oni postojano ukazuju na važnost mišljenja o odigranim scenama. U vezi sa time, u više navrata se nameću sličnosti i razlike između mesta i vremena odigravanja Fasbinderove radnje, Minhena 1974. godine, i okolnosti života u Beogradu u 2019. godini. Pored toga što ovi postupci razbijaju iluziju igre, neprestano podstičući gledaoca na dubinsko razmišljanje, oni izazivaju suptilni i apsurdni humor, zbog otvorenosti postavke koja ruši konvencionalna očekivanja.

 „Retke ptice“ autora Aleksandra Freja i kompanije „Vuk za čoveka“ iz Francuske, delo su novog cirkusa, hibridnog oblika savremenih izvođačkih umetnosti, gde se susreću sastojci tradicionalnog cirkusa i plesnog teatra. Izvedena u cirkuskoj šatri, na svetloj sceni koju gledaoci okružuju, ova šarmantna predstava je obezbedila uživanje gledalaca u veštim akrobacijama izvođača. Obučeni svakodnevno, u farmerke i majice, rušeći na taj način konvencije tradicionalnog cirkusa i njegove teatralnosti, izvođači fizički istražuju teme međuljudske komunikacije, prijateljstva, saradnje i podrške. Od početne partnerske igre dva muškarca, izvođenje će se proširiti na šest aktera, pet muškaraca i jednu devojku upadljivo androginog izgleda. Sa divljenjem, uzbuđenjem, ali i strahom, pratimo njihove rizične nastupe koji glorifikuju ljudsko telo. Uz podršku partnera na sceni, izvođači prekoračuju granice, osvajaju nove prostore, postaju nalik pticama, skoro bestelesni, oslobođeni težine postojanja.

Fotografija iz predstave Pozvani, foto Deni Vilems

Predstava „Pozvani“ koreografa Sepe Bajensa i kompanije „Ultima Vez“ iz Belgije, specifičan je oblik plesno-muzičkog performansa, baziranog na zajedničkom učešću izvođača i gledalaca. U prostranoj, praznoj hali Luke Beograd, gledaoci koji su prethodno na ulazu ostavili stvari, simbolički ostavljajući svoju svakodnevnicu izvan ovog prostora, smeštaju se na ogroman plavi konopac. Igru prati izuzetna, minimalistička i zaista hipnotička muzika tročlanog benda koja upečatljivo ispunjava zvučni prostor, bitno određujući atmosferu. Kolektivno stvaranje predstave počinje sa zajedničkim dizanjem i nošenjem konopca, sugerišući značenje snage zajedništva. Sam čovek ne može mnogo toga da reši, dok je u saradnji sa drugim ljudima u stanju da pomeri i promeni svet.

Predstava „Pozvani“ nije razvijena u pozorišnom smislu, ne nudi neko posebno estetsko uživanje ili uzbuđenje. Ona je suštinski jedan društveni eksperiment, podsticajan u pravcu razmišljanja o granicama pozorišta, ulozi igre u društvenom povezivanju, kao i vraćanja ritualnog smisla u pozorište, izgubljenog u našem otuđujućem vremenu. Imajući u vidu zarazni optimizam koji širi, zahvaljujući poletnom zajedništvu igre, ona je u tematskom smislu reprezentativno zaokružila veoma kvalitetan program ovogodišnjeg Bitefa, najboljeg u poslednjih nekoliko godina, pokazujući da ljubav uvek može da počne iz početka.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 28.9.2019. godine

U potrazi za smislom umetničkog stvaranja

„Mikelanđelo“, prema drami Miroslava Krleže, adaptacija i dramaturgija Milan Marković Matis, režija Sebastijan Horvat, Dubrovačke letnje igre u koprodukciji sa HNK Ivana Pl. Zajca iz Rijeke

Dubrovnik – U postavljanju drame „Mikelanđelo“, iz rane, ekspresionističke stvaralačke faze Miroslava Krleže, autorski tim predstave se izazovno odlučio za njeno otvoreno, autorefleksivno, fragmentarno, može se reći postdramsko scensko tumačenje (režija Sebastijan Horvat, dramaturgija Milan Marković Matis). Predstava na izuzetan, višeslojan način tumači Krležinu dramu, traga za njenim savremenim značenjima i istovremeno uspostavlja sa njom poseban dijalog. Sagrađena je iz tri stilski sasvim različita dela, a postavljena je kao pozorište u pozorištu.

Prvi deo donosi veoma estetizovano, košmarno, psihodelično i vizuelno snažno čitanje Krležine drame koja istražuje stvaralačke patnje Mikelanđela, njegov odnos prema Bogu i smislu postojanja. Radnja se dešava u kutiji koja ima dva nivoa, otvorenoj sa prednje strane, prema gledaocima (scenografija i video Igor Vasiljev). Igra počinje Mikelanđelovim (Rakan Rushaidat) introspektivnim, samoiscrpljujućim monolozima. Obučen je savremeno, u farmerke i majicu, a govori u mikrofon, teatralizujući na taj način svoj izmučeni um, i stvarajući univerzalnu metaforu razarajućih sumnji u veru i smisao života. Njegovo fizičko prisustvo prate projekcije apstraktnih crteža, ali i napeti, košmarni zvuci, što sve pojačava jačinu izraza egzistencijalnih patnji. Njegovo gnevno obraćanje Bogu se postepeno pretvara u urlike, a kasnije i u pesmu, koju koreografski prati hipnotički, makabrični ples rulje, zgurane u tu simbolički bezizlaznu kutiju (kompozitor Karmina Šilec, scenski pokret Ivana Kalc). Scena zatim postaje nalik suludom, mračnom rejvu, iz kojeg se rađaju vizuelno moćni prizori iz nekakvog post-apokaliptičnog sveta. Na različitim nivoima scenskog prostora se istovremeno, sablasno muvaju ljudi zaštićeni gas-maskama, ali i oni koji su bolesni, gubavi, koji cvile i posrću. Ove opčinjavajuće prizore razumemo kao otelotvorenje „svetskog bola“, ali i Mikelanđelovog unutrašnjeg sveta, izmučenog demonima. U ovu izvanredno estetizovanu igru se uvode i video projekcije savremenih katastrofa. One Mikelanđelove patnje smeštaju u savremene okolnosti, dok njegova preispitivanja i sumnja u veru dobijaju posebno snažna značenja u današnjim društvima, globalnih (post)modernih razaranja. U tom haosu besmisla umetničko stvaranje je za njega jedini smisao.

Foto Marko Ercegovic / Dubrovacke letnje igre

Ovaj prvi, zavodljivo estetizovani deo predstave naglo zaustavlja paljenje svetla i glas koji prekida probu, otkrivajući nam da smo gledaoci procesa pozorišnog stvaranja. To označava početak drugog, pirandelovskog dela izvođenja, otvaranje do tada zatvorene strukture, i sprovođenja postupaka koji ruše iluziju, kidaju teatarske mehanizme i otvaraju prostor za samoispitivanje. Glumac Jerko Marčić igra energičnog reditelja Krešimira koji sa dramaturgom Davorom  (Jasmin Mekić) vodi inspirativne, dugačke rasprave o pozorišnoj teoriji i svrsi bavljenja umetnošću. Ovaj drugi deo je stilski sasvim različit od prvog, ali se u njemu ogledaju, izazivaju i ponovo tumače Krležina pitanja o smislu umetničkog stvaranja, između idealizma i ekonomije. Ovaj deo nosi blistave komičke vrednosti, zbog intelektualno razoružavajuće samoironije. Između ostalog problematizuje društvenu funkciju pozorišta, festivala, Dubrovačkih letnjih igara, kulturnog turizma i elitizma, značenja umetničkog stvaranja.

Foto Marko Ercegovic / Dubrovacke letnje igre

Treći deo je neka vrsta epiloga, monolog koji vrlo vešto, povremeno obezličeno brzo i mehanički, igra glumac Nikola Medić. Sa rancem na ležima, fizički neupadljiv, on predstavlja glas takozvanog običnog čoveka, njegove misli o kulturi koja danas postaje sve manje bitna. On vrlo kritički govori o duhu grada, prosečnosti, lenjosti, mediokritetstvu ljudi koji ne primećuju važnost kulture koja ih okružuje. U tom inspirativnom obraćanju, on bitno problematizuje i druga društvena pitanja, na primer današnje migracije u Hrvatskoj, kao vid bega, ili spasa od sveprisutne prosečnosti.

Izuzetna predstava „Mikelanđelo“ igrana je u  skoro mističnoj tišini  ostrva Lokrum, na sceni pored ruševina benediktinskog samostana čiju istoriju prate pripovesti o viđenim duhovima i ukletosti. Gledaoci su brodom, zajednički, putovali na ovo izvođenje, osnažujući na taj način njen društveni značaj, smisao ritualnog povezivanja.  Mir i upečatljiva, gusta, gotovo opipljiva izolacija ostrva, stvorila je jednu zavereničku, transcedentalnu atmosferu, ekskluzivni prostor dubinskog bavljenja suštinski važnim pitanjima.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 3.8.2018.