Tag: Sanja Savic

Trnoviti putevi ljubavi

„Kod Šejtana ili jedna dobra žena“, Sanja Savić / Stevan Bodroža, UK VUK i „Režim ljubavi“, Tanja Šljivar / Bojan Đorđev, Atelje 212

Protagonistkinja drame „Kod Šejtana ili jedna dobra žena“ Sanje Savić, nedavno praizvedene na sceni UK VUK, je četrdesetpetogodišnja Božana, izbeglica iz Like. Ona je zarobljena u turobnom životu sa mužem Veljkom koji je verbalno i fizički zlostavlja. Privremen beg iz te čamotinje nalazi u aferi sa Ljubomirom, takođe zguranog u braku bez ljubavi, što nadoknađuje svakodnevnim dolascima u Veljkovu kafanu „Kod Šejtana“, gde se radnja dešava. U prošlosti, kada je ostala trudna, Božana je prestala da se bavi pevanjem, napuštajući svoje snove. U sadašnjem toku drame, ona odlučuje da ih ostvari, bezobzirno gazeći malograđanske standarde ponašanja. Savremena, brutalizovana verzija Ibzenove „Nore“, sa začinima čehovljevskih osećanja ispuštenosti života, drama Sanje Savić je drama o promenama i hrabrosti u njihovom ostvarivanju.

Foto UK VUK

Reditelj Stevan Bodroža je stilizovano realistički pristupio komadu, uspešno na sceni otelotvorujući snagu njegove osećajnosti. Emotivno najjače scene su rešene suptilno stilizovano. To je uspostavilo delimičnu brehtovsku distancu prema identifikaciji gledalaca, i istovremeno je ojačalo univerzalna, metaforička značenja. Na primer, u sceni Veljkovog maltretiranja Božane, nasilje se ne odvija fizički, već o njemu saznajemo verbalno, posredno. U tom ključu je rešen i tragičan rasplet, u suptilnom spletu reči, zvukova i okamenjeno bolnih izraza lica aktera. Upečatljivu atmosferu tupog ništavila grade i prizori nagomilanih praznih stolica, u spoju sa setnim tonovima narodne muzike koju povremeno čujemo na starinskom kasetofonu  (scenografija Milan Miladinović).

Igra glumaca je kvalitativno neujednačena, ali su u celini uspešno dočarane sudbine marginalnih likova, ljudskih olupina, žrtava svojih slabosti, kao i nemogućnosti da se odupru nazadnim duštvenim očekivanjima. Psihološki najverodostojnije igraju Jasmina Večanski, u ulozi pobunjene Božane, i Mihailo Laptošević, u ulozi Veljka, njenog agresivnog muža, frustriranog siledžije. Upečatljiv je i nastup Ivane Nedeljković, koja predstavlja Bobu, Božaninu sestru koja je ranije emigrirala u Kanadu. Ona na scenu unosi živahnu komičnost, razgaljujući osnovno osećanje promašenosti, teskobu života koji su iscureli, vremena koje je uzaludno potrošeno.

Pitanja ljubavi i muško-ženskih odnosa nalaze se u osnovi komične drame „Režim ljubavi“ Tanje Šljivar, koja je takođe nedavno doživela praizvedbu, na sceni Ateljea 212. Radnju gradi pet likova, čiji se odnosi tokom radnje menjaju, ukrštaju, prepliću, napuštajući tradicionalne, monogamne i heteroseksualne, koncepte ljubavi. Komad na razobličavajuće duhovit i ležerno inteligentan način tretira problem krize emotivno-seksualnih odnosa u savremenom društvu, koja stvara nove oblike partnerstava.

Foto Atelje 212

Reditelj Bojan Đorđev na sceni gradi stilizovan, elegantan, čvrsto utegnut, ceremonijalan svet. Radnja se dešava na i oko jednog velikog kreveta, centralnog mesta radnje. On stilizovano predstavlja i deo nagog ljudskog tela, seksualno amorfnog (scenograf Siniša Ilić, kostimografkinja Maja Mirković). Glumci precizno i energično predstavljaju puteve i stranputice likova, u potrazi za ljubavlju u našem svetu skršenih tradicionalnih vrednosti. Stilizacija gradi metaforički smisao, prostor vanvremenskog, univerzalnog, ritualnog. Publika okružuje scenu, glumci ponekada igraju među gledaocima, što takođe stvara utisak o ritualnosti.

Miloš Timotijević je sugestivan kao Miša, uspešni biznismen sumnjivog porekla kapitala. Na početku predstave je u monogamnoj vezi sa Hanom koja ga simbolički i komički efektno drži na konopcu. Hanu (Sofija Juričan) razara strah od samoće, dok Mišom upravlja potreba za slobodom, koju će probati da pronađe u poligamiji, kroz niz afera sa ženama, ali i sa muškarcem. Taj muškarac je nonšalantni Boba (Dejan Dedić), partner Branke (Aleksandra Janković). Branka nam uznemireno otkriva njen dug put razočaranja u Bobu, bolan proces komadanja iluzija o postojanju romantične ljubavi. Pojava Nje (Jelena Ilić) radikalno dovodi u pitanje smisao njihove potrage za ljubavlju i idealnim partnerom. Ona se hladno, kruto, gotovo bezizražajno, zalaže za celibat, uverena da ljubav donosi jad, patnju i poniženje. To su, naravno, zamaskirani odrazi njenih strahova od prepuštanja ljubavi, metastazirani u našem svetu podivljalih posledica osvojenih sloboda.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 13.5.2018.