Tag: Rimini Protokol

Pozorište bez gledalaca

  1. BITEF: “Beograd na daljinski”, koncept Štefan Kegi, režija Anton Roze, Rimini Protokol, Nemačka

“Beograd na daljinski” je oblik savremenog, hibridnog oblika izvođačkih umetnosti, osobenog audio performansa u kojem su gledaoci istovremeno izvođači (koncept Štefan Kegi, režija Anton Roze). Na početku predstave, na Novom groblju, svi dobijamo slušalice koje će biti sa nama do kraja ove magične igre, puta u svet koji stvara glas Danice u slušalicama, nekog bića bez tela, kako nam ona sama objašnjava. Put će se, nakon obilaženja grobova, nastaviti ulicama Beograda, preko tržnog centra “Zira”, zatim Metro stanice kod Vuka, parka Tašmajdan, Crkve Svetog Marka, Narodne skupštine, sve do krova zgrade Doma sindikata, našeg finalnog odredišta. Na ovom zajedničkom putu, u grupi od pedesetak gledalaca, na specifičan način smo istovremeno sami, ali i deo grupe. Međusobno ne komuniciramo jer imamo slušalice koje nas odvajaju od ostatka sveta, gradeći nekakvu paralelnu realnost. Put na koji nas odvodi ova predstava je veoma uzbudljiv i višeznačan oblik performativne prakse, koji upadljivo izaziva uobičajeno sagledavanje stvarnosti, jer nas na poseban način izmešta iz svakodnevnice. On osvešćuje glumu u životu, igranje uloga u društvu, teatarske potencijale grada. Veoma je upečatljivo posmatrati reakcije začuđenih slučajnih gledalaca našeg performansa, prolaznika koji sa interesovanjem prate hordu čudaka sa slušalicama, koji povremeno pevaju, plešu, gledaju, trče, odsutno razmišljaju, verovatno ne znajući da su gledaoci predstave.

Foto Ana Tasić

Začudno, vrlo zavodljivo i opojno postaje hodanje gradom uz Daničine instrukcije, lucidne komentare o smrtnosti, životu, sećanju i zaboravu (na groblju i u crkvi), zatim o raju i paklu potrošnje i našim ulogama u svakodnevnom životu (kada stojimo ispred izloga tržnog centra), o društvenom uređenju, saobraćaju, sistemskom redu i neredu (na ulicama), životnoj kompetativnosti (tokom trke u parku) itd. Ova naša igra postaje izuzetno podsticajna jer prekoračava granice shvatanja pozorišta, ispitujući njegov društveni značaj, kroz fokus na odnosu između izvođača i gledalaca. A činjenica da se poništava tradicionalna pasivna uloga publike ima politički značaj jer sugeriše aktivnost, mogućnost promene,  kreiranja sopstvenog sistema, što treba da bude model ponašanja u životu. U vezi sa time, predstava “Beograd na daljinski” bi verovatno zadovoljila Žaka Ransijera koji se zalaže za “pozorište bez gledalaca”, upravo iz ovih razloga. Ransijer traži “emancipovanog gledaoca” koji učestvuje, jer je čisto gledanje, po njemu, loša stvar, predstavlja suprotnost znanju i delanju. Onaj koji samo gleda ostaje nepokretan u svom sedištu, ne interveniše, zbog čega on traži ukidanje takvog pasivnog  gledaoca, postajanje gledaoca glumcem. Pozorište, po Ransijeru, treba da bude institucija nove jednakosti, trening za uspostavljanje novog društva.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 24.9.2019.

Ogledala apokalipse

  1. Bitef: „Večna Rusija“, autorke Marina Davidova i Vera Martinov, Hau Hebel Am Ufer, Berlin, Nemačka, “Zaostavština, komadi bez ljudi“, koncept Štefan Kegi i Dominik Iber, Pozorište Vidi-Lozana, Švajcarska i „Pa`am“, autor Nadav Barnea, Tel Aviv, Izrael

„Večna Rusija“ je prostorna instalacija Marine Davidove i Vere Martinov koja donosi izuzetno insprativna tumačenja društveno-političke i istorije kulture Rusije. Izvođači nisu fizički prisutni, autorske interpretacije istorijskih prilika se plasiraju putem kraćih filmova, zvučnih zapisa, izložba fotografija, skulptura. Oni nas dočekuju u različitim prostorijama Narodnog pozorišta, kroz koje smo vođeni, brojnim stepenicama, hodnicima, sobičcima. Sobi „Večna Rusija“ se nekoliko puta vraćamo, u uvek novim okolnostima, dok su ostale prostorije jednokratne upotrebe, simbolički označene kao mogućnosti utopije. U njima saznajemo o večnom odnosu slobode i ropstva, revolucije i restauracije, politike i umetnosti. Detaljnije su obrađeni periodi Oktobarske revolucije, Staljinove represije, kao i današnjeg, Putinovog vremena. Posebno jak utisak je ostavio boravak u sobi prekrivenoj nekakvom zemljanom gumom koja nam otežava hod. Tu slušamo vrlo lucidne, filozofske ali i poetične opservacije o Staljinovom progonu umetnika, koje se dovodi u vezu sa današnjom Rusijom.  Umorni glas šezdesetpetogodišnjaka donosi dirljivu ispovest o želji da se ostane ljudsko biće u dobu represije i trijumfa prosečnosti, koji uvek prati fašizam. U toj sobi su gledaoci izloženi neprijatnostima, zbog povremeno jakih, zaslepljujućih reflektora, koje prate obespokojavajući zvuci. To odgovarajuće dopunjuje sumornu pripovest o stradanju umetnosti, ali i ljudskosti, u vremenu diktatura koje istorija ciklično ponavlja.

Foto Dorothea Tuch

Atmosfera pretnje, prigušenog terora i napetosti vlada u sobi „Večna Rusija“, koju svaki put napuštamo „iz bezbednosnih razloga“, po naređenju hladnog, bezličnog glasa na engleskom jeziku. Naš poslednji izlaz iz te sobe, koja je na kraju određena Putinovim prisustvom, obeležen je kao „izlaz u slučaju nužde“, a onaj bezličan glas nam tada saopštava da postoji samo jedan izlaz iz „Večne Rusije“. Time se ova zaista vredna instalacija simbolički završava, ostavljajući nas sa brojnim osećanjima, mislima i pitanjima.

Boravak gledalaca u različitim sobama, gde su postavljene lične priče, dokumentaristički istrgnute iz stvarnosti, i dramaturški pažljivo oblikovane u kompaktne delove jedne funkcionalne celine, čini koncept takođe izuzetne produkcije “Zaostavština, komadi bez ljudi“. Nastala prema konceptu Štefana Kegija i Dominika Ibera (grupa „Rimini Protokol“), ova multimedijalna instalacija, takođe ostvarena bez fizičkog prisustva izvođača, bavi se pitanjima starosti, bolesti, prolaznosti i smrti. Dramaturški materijal je prikupljan tokom dve godine, u bolnicama za negu neizlečivo bolesnih ljudi. U svakoj od osam soba instalacije, postavljene u Pozorištu na Terazijama, spakovana je po jedna priča, jedne osobe u blizini smrti. Ovi ljudi nam pripovedaju svoje živote, ispunjene i neispunjene snove, strahove. Ispovesti su veoma nežno oblikovane, a posredovane putem video ili audio snimaka. U svakoj sobi gledaoci ostaju po nekoliko minuta. Ispred je čekaonica, na čijem plafonu se nalazi digitalna mapa sveta i brojevi ljudi koji umiru.

Foto Samuel Rubio

Ova, predstava, kao i svako umetničko delo, u svojoj suštini, dirljivo se bori protiv smrti, smrtnosti i zaborava. Nadovezujući se na Hajnera Milera koji je smatrao da je pozorište uvek oblik prizivanja mrtvih, Leman je napisao da je pozorište sećanje na ono što izostaje, odnosno da predstavlja prostor pamćenja. Ovaj suptilni projekat otelotvoruje tu ideju, čuvajući sećanja na život, posle njegovog fizičkog kraja.

Treći projekat u grupi instalacija na Bitefu, „Pa`am“ izraelskog autora Nadava Barnee, za razliku od prethodne dva, nema skoro nikakvih umetničkih vrednosti. Takođe bez fizičkog prisustva izvođača (osim na kraju), ova instalacija, postavljena u Bitef teatru, sastavljena je od niza ekrana na kojima se prikazuju različiti video snimci. Prate ih audio zapisi, često neprijatno jaka elektronska muzika i svetlosni efekti. Predstava pokreće teme ispitivanja ličnih prošlosti, intimnih sećanja, krivica, žudnji. Tekstovi su mlaki i prosečni, a njihov spoj u audio-vizuelnu celinu nije ni po čemu autentičan. Šteta je što je ova predstava ušla u glavni program Bitefa, kvareći malo utisak o programskoj celini instalacija.

Foto Maya Iltus

Nastajanje niza predstava bez fizičkog prisustva izvođača inspiriše podsticajne misli o razlozima njihovog odsustva. Pozornica bez živog glumca je simbolički prostor nekakvog post-apokaliptičnog vremena, ogledalo sveta posle života. Zato je postojanje ove programske celine naročito izazovno. Ono proizvodi istinsko osećanje tragičnosti, tražeći reviziju teze o nemogućnosti tragedije u našem (post)postmodernom vremenu protivurečnosti.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 23.9.2018.