Tag: Purgatorije

Ljubav i rat na Mediteranu

Festival „Purgatorije“ u Tivtu

Glad za ljubavlju

Ovogodišnji festival mediteranskog teatra „Purgatorije“, koji se održava od 30. juna do 30. avgusta, na različitim tivatskim lokacijama, do sada su obeležile dve dramske premijere mediteranske tematike. Reč je o obnovama, odnosno rimejkovima predstava koje su ranije bile na festivalskom repertoaru, „Bokeški D-mol“ i „Mediterano“. Pored ovih premijera i gostujućeg, regionalnog pozorišnog programa, održan je i drugi festival plesnog teatra. U okviru plesnog festivala, čiji je selektor Jelena Kajgo, na sceni Atrijuma Buća u centru Tivta, premijerno je izvedena predstava „Božanska glad“ koreografa Miloša Isailovića, inspirisana istoimenim romanom  Slavenke Drakulić, a ostvarena u saradnji sa Zagrebačkim plesnim centrom.

„Božanska glad“ govori o fatalnoj ljubavi, kroz istraživanje svetova dvoje mladih ljudi koji se zatvaraju u opsesivne samodovoljne odnose. Koreograf Miloš Isailović nam je o ovoj temi rekao: „Početna tačka je bio roman Slavenke Drakulić, jedna čarobna priča o dvoje ljudi koji se zatvaraju u svoj svet, kada shvataju da su po prirodi stvoreni jedno za drugo. Kada pronađemo tako nekoga, ne treba nikada da ga puštamo, do te mere da ga pojedemo. U romanu ona njega jede da bi on ostao zauvek u njoj.“ Jedno od važnih pitanja u predstavi je glad, naravno i metaforički shvaćena,  istraživanje granica apetita, što nam je Isailović takođe objasnio: „Ovom predstavom sam hteo da postignem da se prepoznamo svi u našim gladima, u tom prežderavanju, u tim ciljevima ka nečemu. Šta glad donosi, koliko nas zaustavlja u razvijanjima, šta se dešava kada se zasitimo i da li uopšte možemo da se zasitimo? Šta nosi nagon, šta nosi strast, šta nosi želja? Želeo sam da se svi u ovom pronađemo i da utolimo naše gladi, da ne budemo toliko alavi.“

Foto Mihael Djuričić

Scena Atrijuma Buća je uronjena u tamne, košmarne tonove, igru koja donosi osećanje večnog nespokoja u ljubavi. Predstava istražuje ljubav bez perspektive, ljubav bez budućnosti. Ljubav kao odraz metafizičke potrage za nemogućim. Ljubav se takođe postavlja kao osećanje potrebe za celinom. A telo i telesnost su takođe važne teme, posmatrane kao poprište borbi za posedovanjem.

Kozjim stazama do predstave

Predstava „Mediterano“ u režiji Erola Kadića, nastala prema motivima filma „Mediteraneo“ Gabrijela Salvatorea  (dramatizacija Dunja Petrović), sa donekle izmenjenom glumačkom postavkom u odnosu na prvu verziju iz 2011. godine, ovaj put je premijerno izvedena na plaži „Pecka“, na Luštici Bej, dvadesetak kilometara od Tivta. Ovaj prostor koji se prvi put koristi kao scenski, zaista je opojan u svojoj tihoj izolovanosti, pri čemu se savršeno uklapa u radnju koja se dešava na grčkom ostrvu, tokom Drugog svetskog rata. Priča prati grupu zaboravljenih vojnika, jednu rašrafljenu vojsku koja se ne snalazi najbolje u ratu, šarmantnu i apsurdno smešnu. Umesto da se bore za interese svoje zemlje, oni se sprijateljuju sa lokalnim stanovništvom, bude zaboravljene umetničke strane, jure prostitutke, žene se njima. Ovakav splet događaja u celini nosi jednu pacifističku poruku, ideju o besmislenosti ratovanja, ali i o neuništivosti prijateljstva i ljubavi, koji se rađaju i opstaju i u najnezavidnijim vremenima. Predstava je rediteljski vrlo tradicionalno postavljena, oslonjena najviše na posvećene crnogorske i srpske glumce koji igraju skladno. Izdvojićemo nastupe Nenada Ćirića, u ulozi Poručnika, Gorana Slavića kao Farine, Mladena Nelevića kao Lo Rusa, Stevana Radusinovića kao Stracaboska, Feđu Stojanovića u ulozi Popa, i Tanju Bošković, u naročito šarmantnoj epizodi pilota.

Da je ova predstava igrana na klasičnoj sceni kutiji, ona bi u celini imala znatno drugačije, izvesno manje specifične vrednosti. Plažni scenski prostor zaista je glavni akter predstave, sastojak koji zavodi, opčinjava publiku, stvara jako osećanje jedinstva i posebnosti. U igri su korišćene okolne stene iza kojih se likovi skrivaju, kao i more u koje akteri utrčavaju u dramatičnim momentima. A sve je suptilno akcentovano upotrebom svetla koje promišljeno naglašava neodoljivost prirodne scenografije (dizajn svetla Radomir Stamenković). Samo prisustvo mora, neprestani šumovi talasa i miris soli, dodatno su začinjavali igru, čineći je zaista magičnom.

Foto Duško Miljanić

Organizacija scenskog oživljavanja ove zabačene plaže sigurno je zadala nesnosne glavobolje organizatorima, ali je poduhvat bez dileme vredeo (produkcija Neven Staničić, Vojislav Vojo Kaluđerović). Trebalo je prvo tehnički oživeti ovaj prostor, uvesti struju, svetlo, zvuk, izgraditi tribine za gledaoce, organizovati njihov dolazak iz Tivta. A put na predstavu je naročiti doživljaj koji je oživeo danas zaboravljene vrednosti pozorišta kao ritualnog čina, okupljanja zajednice. Krenuli smo autobusom iz centra Tivta, da bismo se posle dvadesetak minuta preselili u mini-buseve koji su mogli da se probiju kroz nedovoljno prohodne puteve Luštice, za razliku od kabastog autobusa. Poslednja etapa ovog zajedničkog puta je bila pešačka, pažljivo smo silazili niz stenovite, kozje puteve do konačnog odredišta. Tokom tog avanturističkog spuštanja do scene, ljubazni razvođači su nam osvetljavali lampama put. Čuli smo da smo srećni što je kakav-takav put do dole utaban, jer su se ranije do ove plaže posetioci sa kopna isključivo spuštali uz pomoć konopca.

Ovaj put do predstave je bio obeležen rađanjem bliskosti među gledaocima, međusobnog upoznavanja i druženja. To je proizvelo naročiti kolektivni duh, zajedništvo koje je bilo ključno u zlatnim vremenima pozorišne istorije, od antike, preko Srednjeg veka, do Elizabetanskog doba. Tada je pozorište bilo centralni društveni događaj, mesto okupljanja i buđenja ritualnog osećanja koje nas povezuje sa nečim arhetipskim, metafizičkim.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Kulturnom dodatku Politike, 10. avgusta 2019. godine

Kad političari kroje umetnost dobije se bućkuriš

Premijera „Gorske drame“ na festivalu „Purgatorije“ u Tivtu

Tivat– Na festivalu mediteranskog teatra „Purgatorije“ premijerno je izvedena prva festivalska produkcija, „Gorska drama“, autorski projekat Obrada Nenezića. U produkciji Centra za kulturu Tivat, na otvorenoj sceni Atrijuma letnjikovca Buća u starom centru grada, publika je tri večeri zaredom imala prilike da gleda dramu inspirisanu legendom o nesrećnoj ljubavi Jelene Savojske, ćerke knjaza Nikole. Radnja se dešava krajem devetnaestog veka, ispisujući lično-porodične, ali i političke lomove. U centru pažnje ove melodrame u stihu je Jelenina neostvariva ljubav sa Lukom, brđaninom, perjanikom, nemoguća zbog klasnih prepreka, obaveza koje knjaginica ima prema porodici i državi. Paralelno sa tom linijom radnje, komad kritički odražava teme političkog apsolutizma, kao i ulizištva poslušnika.

Iako je stilski-formalno pretenciozna, a istovremeno naivna i prezastarela, Nenezićeva drama nije beznadežno otužna, kakvom ga je na sceni učinila Nenezićeva režija. Stil je uglavnom patetičan, zaneseno teatralan, bez ikakvog (ironičnog) odmaka prema takvom, danas skoro neshvatljivo izveštačenom, načinu glume. Ton igre je u skladu sa sporadično vidljivim rediteljskim postupcima, jalovim, više-manje ograničenim na određivanje ulaza i izlaza glumaca sa scene. Nikakve suptilnosti nema, maštovitost nije prisutna ni u najavi, scenski rukopis je štur, bolno predvidiv. Na primer, u sceni koja otkriva bratsku privrženost i ljubav, između Luke i Save, horska  muzika se stereotipno pojačava, kako bi naglasila sentimentalnost trenutka. No, umesto da se na taj način proizvede stvarnija, delotvornija osećajnost, izazvana je iritacija zbog krajnje estetske bezvrednosti postupka.

Nastup Filipa Đuretića kao freskopisca Prokopija tipičan je u pogledu visokoparne, plitke, neubedljive igre. Jovan Dabović Luku stvara mirnije, suzdržanije, ne udarajući bučno na čula gledalaca. Njegov brat Sava (Pavle Popović) drčniji je i napetiji, pri čemu je igra glumca kruta i usiljena, pa taj lik deluje veoma izveštačeno. Princ Arsen Petra Novakovića je uverljiviji, jer svedenije prikazuje njegovu odlučnost, uglavnom lišeno prenaglašene patetike. To je uglavnom slučaj i sa likovima knjaza Nikole (Aleksandar Radulović) i knjaginje Milene (Gorana Marković). Sa druge strane, finski diplomata fon Manerhajm (Omar Bajramspahić) je predstavljen kao lakdrijaš, sa napadnim rumenilom na obrazima. On stilski vrlo štrči u celini, kao da je na scenu upao iz neke farse, ničim izazvano. Maja Stojanović umerenije, solidno igra knjaginicu Jelenu, oblikovanu idealistički, kao mudru, skromnu, pristupačnu lepoticu koja je svojom pojavom ustalasala Evropu. Marija Maša Labudović je knjaginica Ana, njena sestra, prikazana sa viškom izražajnih sredstava. Ona je brbljivija, prozaičnija, neskromna, željna slave i raskoši, nesvesna njihove prolaznosti.

Stilizovana scenografija (Darko Musić) koja predstavlja unutrašnjost crkve, cetinjski dvor itd, u stilskom je neskladu sa osnovnim, mrtvačkim, lažnim realizmom režije. Osim toga, ona je kabasta i ružnjikava, mada je, istini za volju, tako u skladu sa rediteljskom poetikom.

Foto Mihael Đuričić, CK Tivat

Povodom tivatske premijere „Gorske drame“, list „Vijesti“ je objavio vrlo poučan, kritički tekst „Kad političari kroje umetnost, ispadne paštroć“. Tu se, između ostalog, navodi da su na ovoj produkciji „insistirali političari, mimo volje umetnika i poznavalaca struke“. Autor  Siniša Luković još piše da je predstava „pokazala šta se događa kada se političari pokušavaju baviti umetnošću i određivati reper artističke vrednosti“, dodajući i to da je Nenezić inače savetnik predsednika crnogorskog parlamenta Ivana Brajovića.

Tekst u „Vijestima“ je rasvetlio razloge postavljanja ove umetnički bezvredne, a produkcijski zahtevne predstave na repertoar CK Tivat (Luković navodi i da je predstava koštala 55 000 evra). Ova institucija je u poslednjih nekoliko godina izgradila umetnički više standarde, sa „Penelopijadom“ Dragane Varagić ili „Providencom“ Egona Savina. Zato je naročita šteta da se njihova reputacija ovako ofuca. Ipak, u pozorišnom Tivtu ima razloga za optimizam. Festival „Purgatorije“ nastavlja premijerni program 22. jula, kada će biti izveden „Magbet“ u koreografiji Miloša Isailovića, koprodukcija sa Bitef teatrom.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 19.7.2017