Tag: Pozoriste na Terazijama

Mjuzikl u doba korone

“Sa druge strane jastuka”, muzika i stihovi Momčilo Bajagić Bajaga, tekst Stevan Koprivica, režija Jug Radivojević, Pozorište na Terazijama

U osnovi scenskog teksta “Sa druge strane jastuka”, koji je napisao Stevan Koprivica, prema Bajaginim pesmama, nalazi se ljubavna priča između Bože i Tamare. Njihovu sreću kvari Tamarin udvarač Mita, ali i Tamarini roditelji koji za ćerku žele sigurnu i stabilnu vezu. Ova glavna nit radnje nosi ideju prkosa i važnosti istrajavanja u sprovođenju ličnih izbora i slobode mišljenja i delovanja. To je izazovan sloj komada, koji gradi melodramski intrigantne sukobe, odgovarajuće za žanr mjuzikla. Sa druge strane, u radnju su, između ostalog, uvedeni prizori koji opisuju kontekst vremena osamdesetih godina, kada se radnja dešava. Oni nose višak priče koja u izvođenju nije scenski živa.

Slabije strane scenskog teksta nažalost je izoštrio rediteljski koncept Juga Radivojevića, utemeljen u snažnoj stilizaciji. Glumci su postavljeni na preovlađujuće golu scenu, u osnovi statično, za mikrofone. Ovaj rediteljski postupak podseća, na primer, na poetiku reditelja Jerneja Lorencija, koja ovde suštinski ne odgovara žanru. Najveći problem je u nesaglasju te izrazite stilizacije u postavci i preovlađujuće jednodimenzionalne igre. Pojedini glumci povremeno odlaze u parodiju (npr. Elizabeta Đorevska u ulozi Radmile), ali ni takav stil ne odgovara ceremonijalnoj postavci sa mikrofonima. Žanr mjuzikla i melodrame ipak traži konvencionalniji dramski pristup. U brojnim scenama predstave, čak u bitnim dramskim prizorima, glumci ne komuniciraju direktno, među sobom, već govore tekst u mikrofon, gledajući ispred, u daljinu, bez međusobnog suočavanja. To je, na primer, slučaj sa dramski važnom scenom, kada Mita prosi Tamaru, a ona ga odbija. Zbog stilizacije i otuđenosti nastupa, znatno slabi snaga tog prizora.

Scenska statičnost izaziva monotoniju, što je prilično izraženo na početku, tokom prizora koji po sebi nemaju prodorniju dramsku moć, kada likovi sede u nizu, prelistavaju novine i pričaju. Umesto da početak predstave bude posebno dinamičan i efektan, on baca gledaoca na polje ravnodušnosti, zbog praznog hoda. Ipak, kako radnja napreduje, muzički segmenti unose živost.

Najkvalitetniji delovi predstave su upravo muzički i zbog njih je vredi gledati, naročito pesme koje izvodi Tamara (“Od kada tebe volim”, “Kad hodaš”), jer glumica Milena Živanović ima zaista izuzetnu vokalnu moć. Muzičko-scenski su vrlo ubedljive i zajedničke vokalne scene između Tamare i Bože, jer oni imaju opipljivu energetsku razmenu, posebno kada komuniciraju direktno, oči u oči. Slaven Došlo u ulozi Bože nosi potrebnu harizmu lidera i šarm buntovnika, a njegova igra je takođe najuverljvija u pevačkim segmentima, dok su dramski slabiji, zbog neodgovarajuće osnovne stilizacije. Zato i dramska igra Igora Damnjanovića (gospodin Avramović), Žarka Stepanova (Mita Vikalo), Danijela Korše (Sale), Vladana Savića (profesor) i drugih, ne postiže puni smisao. 

Pozorište na Terazijama, mjuzikl, fotografije za medije © 2020 ph: Vladimir Opsenica

U skladu sa konceptom ogoljenosti i stilizacije, orkestar je na sceni, podignut na njenom zadnjem delu, vidljiv je publici, što je zanimljivo rešenje (aranžer i dirigent Aleksandar Sedlar, scenograf Aleksandar Denić). Kostimi Tatjane Radišić su zavodljivi, maštoviti, povremeno i duhoviti u upadljivom retro maniru. Koreografija Milice Cerović nije živa, ravna je i neenergična, u skladu sa predstavom u celini, koja nažalost nije ispunila glamurozne mogućnosti žanra mjuzikla i ansambla Pozorišta na Terazijama.

Možda se koncept statičnosti i udaljenosti može pravdati okolnostima kovida, potrebom za fizičkom distancom, te bi u tom smislu ova predstava mogla da se razume kao eksperimentalni mjuzikl u doba korone (sa izuzetkom scena između zaljubljenih, jer je ljubav jača od korone). U tom slučaju, eksperiment je pokazao da bez fizičke bliskosti nema punokrvnog života, na sceni, kao ni u stvarnom svetu.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 25. oktobra 2020. godine

Spasonosne muzičke vragolije

„Brodvejske vragolije“, muzika i stihovi Liza Lambert i Greg Morison, libreto Bob Martin i Don Mekelar, reditelj Nebojša Bradić, Pozorište na Terazijama

Radnja mjuzikla „Brodvejske vragolije“ autora Lize Lambert i Grega Morison (muzika i stihovi),  i Boba Martina i Dona Mekklear (libreto), prvi put izvedenog krajem devedesetih godina u Torontu, a kasnije sa ogromnim upsehom postavljenog i na Brodveju, vrlo je osobena jer je reč o pozorištu u pozorištu. Narator vodi vodviljski zaplet koji se odvija 1928. godine u pozorišnim okvirima, a uključuje svadbe, ucene, preljube i rad na predstavi, pri čemu stvara neprestanu pripovedačku distancu, postavljajući važna pitanja o suštinskim značenjima mjuzikla. Ovakva struktura obezbeđuje višeznačnost, istovremenu funkciju zabave, kroz uživanje u komičko-muzičko-plesnim veštinama izvođača, ali i usmeravanje gledalaca na zapitanost o funkcijama pozorišta.

Foto Pozoriste na Terazijama

Reditelj Nebojša Bradić vešto je vodio brojni ansambl predstave koji uključuje glumce, plesače (koreograf Milica Cerović), hor i orkestar (prevod i prepev songova Slobodan Obradović, dirigent Vesna Šouc), gradeći na sceni komični mjuzikl grandiozne, spektakularne forme, raskošno dizajniran (scenograf Miodrag Tabački, kostimograf Marina Medenica), bez sumnje novi hit Pozorišta na Terazijama. Svetislav Bule Goncić igra naratora, Čoveka u fotelji, koji nas nonšalanatno, duhovito i pomalo nostalgično vodi kroz priču iz vremena prohibicije. Njegova igra počinje u mraku, u redovima gledalaca, ironično razobličavajućim komentarima o odbojnosti prema pozorištu. Na početku uspostavlja direktan kontakt sa publikom koji će imati kontinuitet do kraja predstave, što ima funkciju razbijanja iluzije igre, ali i komička značenja. Čovek nam pripoveda o skorom venčanju biznismena Roberta Martina koga zavodljivo, sa sigurnom lakoćom, igra Slaven Došlo, i Dženet Van de Graf, brodvejske glumice opijene ljubavlju, koju takođe sugestivno igra Ivana Popović Ilijin. Njihovu sreću kvare komplikacije, konci koje mrse farsično oblikovani gangsteri, maskirani u kuvare (Milan Tubić, Danijel Korša). Njihov zadatak je sprečavanje venčanja, da brodvejska zvezda ne bi zbog braka napustila predstavu, njihovu investiciju. Zato angažuju neodoljivog, ali malo tupavog ljubavnika Aldolfa, koga Miloš Đorđević igra u svom opojnom maniru, vrlo teatralno, komički prodorno i scenski ubedljivo. Umesto Dženet, on zavodi klimavu Drauzi (Jelena Jovičić), Dženetinu družbenicu koja ne prestaje da udara po votki… Ovaj komplikovan zaplet će se raspetljati višestrukim srećnim krajem i venčanjima, prema komičkim obrascima, uspostavljenim još u antičkoj komediji.

Paralelno sa vodviljskom radnjom teče tok njene dekonstrukcije, kroz izazovne komentare naratora koji nas neprestano vraćaju na početak, na zapitanost o suštinskom smislu pozorišta i muzike, zbog čega je ova predstava naročito izazovna. Njegov polazni motiv građenja pripovesti o brodvejskim vragolijama je potreba da se izbori sa „nedefinisanom tugom“, „tugom kao takvom“, koju, po njemu, leči muzika. Ova misao nas vraća na ideje Tomasa Sternsa Eliota, Platona, Ničea, Vajlda, Igoa i mnoge druge pisce i filozofe, za koje je muzika vrhunac umetničke senzitivnosti. Eliot je, između ostalog, napisao da ne postoji ljudsko osećanje, koje ne pronalazi olakšanje u muzici. Ona zaista oplemenjuje svet, ublažava bol i gasi tugu, što nam je svima, danas  i uvek, potrebno.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 21.10.2019. godine