Tag: Pozoriste mladih

Isterivanje društvenih demona

“Smrt gospodina Goluže”, tekst Ana Đorđević, po motivima pripovetke Branimira Šćepanovića, režija Patrik Lazić, koprodukcija Pozorište mladih, Beoart i Centar za razvoj vizuelne kulture

Foto Vojin Ivkov – Pozorište mladih

Polazeći od pripovetke “Smrt gospodina Goluže” (1977) Branimira Šćepanovića, autorka dramskog teksta Ana Đorđević radnju smešta u okvire rijaliti-šoua. U Šćepanovićevom delu postoji motiv televizijskog oglašavanja Golužine navodno samoubilačke posete varošici gde se radnja dešava, kao i ideja popularizacije tog mesta njegovom smrću. U scenskom tekstu su oni postavljeni u prvi plan – dvočlana televizijska ekipa dolazi u neodređenu seosku zabit, gde su ih pozvali vlasnici kafane, kako bi snimili samoubistvo gospodina Goluže, i tako učinili njihovu kafanu popularnom. U pripoveci likovi varošice nemaju imena, u funkciji su kolektiviteta, što se može tumačiti kao oznaka odsustva individualnosti, jednoobraznosti mišljenja i delovanja. U dramskom tekstu likovi imaju imena, i razvijeniji su u odnosu na Šćepanovićevo delo, ali je takođe važna njihova pripadnost grupi. Scenski tekst je izazovan, značenjski i žanrovski, zato što u upečatljivoj tragikomičnoj formi donosi otrežnjujuće opservacije, pokrećući važna pitanja o društvenoj paranoji, primitivizmu, smislu života, spasenju kroz ljubav, kao i o apsurdima popularnosti.

Reditelj Patrik Lazić dramsku radnju postavlja u odgovarajućem apsurdno-parodičnom maniru, smešta je na simbolički okruglu scenu – kafanu, prostor ritualnog istrebljenja društvenih demona (scenograf Vesna Popović). Osnovna atmosfera je upečatljiva, nosi težinu zluradosti, jezu košmara u kolektivu, iskonsku ljudsku zajedljivost. Takva postavka je idejno i stilski bliska Lazićevoj ranijoj režiji “Finih mrtvih devojaka” u Beogradskom dramskom pozorištu, gde je ansambl stilski i kvalitativno ujednačenom igrom uspešno izveo rediteljski koncept, dok ovde to nažalost nije sasvim slučaj. Zbog nedovoljno suptilno i precizno uobličene igre, stilske neusaglašenosti nastupa, predstava u celini nema veliku izražajnu snagu. Ona samo povremeno stigne do gledaoca, delujući sporadičnom moći apsurda, tragedijom saznanja o ljudskoj prirodi.

Katarina Marković je ubedljiva kao televizijska voditeljka koja ironično boji njenu pragmatičnost i “profesionalnost”, manipulaciju sentimentalnim emocijama. Saša Torlaković je nedovoljno definisani gospodin Goluža, nije nam potpuno jasno njegovo nezadovoljstvo, motivacija postupaka. Jeste razumljivo to da je on drastično izdvojen iz tog brutalno nazadnog okruženja primitivnih galamdžija, odmeren je i uglađen, u potrazi za mirom, lepotom i smislom. Masu bangavih malograđana, to kolektivno telo zlobe, grade likovi gazde kafane Vasilija (Saša Latinović), konobarice Jelene (Kristina Savkov), grobara Gavrila (Slobodan Ninković), učiteljice i kafanske pevačice Smiljke (Neda Danilović), berberina Bude (Ivan Đurić), fotografa Brace (Dragan Zorić), Bracine žene Zorke (Vera Hrćan Ostojić), mesara Mirka (Saša Stojković) i njegove žene Mirke (Marija Radovanov), udovice Anke (Slavica Vučetić). Oni u celini nisu dovoljno suptilno uobličeni, igra češće naginje ka oštrom realizmu, a ne ka potrebnom apsurdu. Postoje, naravno, i uspela rešenja, na primer groteskna scena kolektivnog bajanja, predvođena Zorkom, kada se svi opsesivno trljaju belim lukom, protiv vradžbina i straha od nepoznatog Goluže, otkrivajući tragikomično praznoverje.   

Video-snimci na ekranu, pričvršenom u pozadini, uvedeni su uglavnom nedosledno. Smenjuju se parodične reklame sponzora, dugi prizori igranja golfa i povremeno uključivanje uživo sa mesta dešavanja, video-prenos događaja oko Golužinog dolaska. Nisu spretno iskorišćene mogućnosti kombinovanja žive igre i njenog video prenosa, a nije jasan ni sistem njegovog povremenog emitovanja.

Kružni, ritualni scenski prostor se  uspešno opravdava na kraju, kada su stanovnici te bestragije okupljeni pod maskama životinjskih glava, u dimu i bučnim rečima i tonovima pesme “Gospodin Goluža” (kompozitor Rambo Amadeus). Kao neki isterivači đavola, oni u transu odvode Golužu u nepoznatu dubinu, putem uzane, uzdignute pozornice, u (simboličku) smrt (koreograf Ista Stepanov, kostimograf Milica Grbić Komazec). Golužin kraj je u predstavi tako efektno rešen, što je dobra simbolička nadgradnja završetka Šćepanovićeve pripovetke, gde protagonista slučajno odlazi u smrt, proklizavanjem sa mosta, praćen publikom koja navija za njegovo samoubistvo, koje on zapravo uopšte nije hteo da izvrši.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 19. februara 2021. godine