Tag: Pavel Lungin

Право на живот

Филмови “Острво” Павела Лунгина и “Живети” Јурија Бикова

Два савремена руска филма, “Острво” Павела Лунгина (2006) и “Живети” Јурија Бикова (2010), садрже један исти мотив који дефинише у првом случају заплет, а у другом расплет филма. Радња “Острва” почиње током Другог светског рата, када се у немачком заробљеништву нађу морнар Анатоли (Пјотр Мамонов) и капетан Тихон (Јури Кузнецов). Преплашеном Анатолију немачки војник даје могућност избора: да буде убијен или да преживи, али да убије Тихона. Анатоли се одлучује за другу опцију. Следећи призор се одвија тридесетак година касније у манастиру, где је Анатоли постао монах и чудотворац необично будаласте природе, а свакодневно се моли Богу за опрост греха који је починио током рата. Радња филма “Живети” такође је једноставна, а истовремено значењски врло изазовна, у погледу сродног отварања мноштва суштинских питања, о доброчинству, пријатељству, вери, праву на живот. Догађаји се одвијају у забаченом, пустом сеоском окружењу, где се случајно срећу Михаил (Владислав Толдиков), који је са својим псом пошао у лов, и Андреј (Денис Шведов), криминалац кога јуре три друга криминалца, покушавајући да га убију. У расплету радње, криминалци нуде преплашеном Михаилу могућност да преживи, под условом да убије Андреја, и он такође бира живот. После тога се, смлаћен и изгубљен, враћа у своју породичну свакодневницу, осуђен да буде са собом, са својом савешћу и делом које је учинио.

Plakat filma Živeti

Ситуација избора између убиства другог и сопствене смрти има размере античких и Шекспирових трагедија. Реч је о некој врсти хамлетовског избора, у смислу немогућности одређивања исправности једне опције. У тим “безизлазним” ситуацијама које је тешко етички вредновати, актери једноставно доносе изборе са којима морају да живе до краја. Филм “Оствро” се превасходно бави тим животом “после”, нудећи могућност искупљења у преданом Хришћанству. Грешке које правимо се могу очистити путем искреног покајања и јаке вере, што расплет филма апсолутно сугерише.

Обе ове продукције које су доступне на Јутјубу, веома су занимљиве и вредне, превасходно због детаљно и прецизно разрађених ликова, њихове психолошке продубљености, али и филозофске изазовности. Особена је у оба случаја и динамика коју гради различитост актера. Анатоли је ексцентрик, помало и лакрдијаш у манастиру, због чега долази у необично комичне сукобе са осталом браћом, а и Михаил и Андреј су потпуно различити, од физичког изгледа, до њихових карактера и схватања.

Кадар из филма Острво

Такође, оба филма су визуелно изузетно упечатљива, у погледу надмоћности призора једноставне, лепе и свепрожимајуће природе. Зато ова дела донекле представљају ехо филмова Тарковског или Бресона, код којих је, такође, природа актер од огромног симболичког значаја. То ненаметљиво, тихо, а суштински присутно окружење намеће значења изван сфере појавности, на пољу судбинског и поетског, изражавајући неизрециво.

Ана Тасић

Текст је прво објављен на  http://www.rts.rs