Tag: Nisvil

Ritual obnavljanja bliskosti

UMESTO POZORIŠNE KRITIKE:

Nišvil džez teatarski festival: predstave “Tri sestre i Nataša P.” i  “Izolacionisti”

Deo ovogodišnjeg pozorišnog programa Nižvil džez festivala održan je bez publike, na niškim scenama na otvorenom prostoru, uz video prenos uživo na Internetu. Predstava “Tri sestre i Nataša P.” rediteljke Nataša Poplavske, produkcija kompanije Art medija, u saradnji sa Nacionalnom operom i baletom Severne Makedonije, odigrana je na Letnjoj pozornici u Tvrđavi. Dobrim delom maskirani, makedonski glumci su izveli adaptaciju Čehovljeve izvanredne drame, predstavljene iz ugla Nataše Prozorove, žene Andreja, brata tri sestre, Olge, Maše i Irine. Taj ugao donosi akcenat na društvenim, klasnim razlikama, što je prikazano u izrazito stilizovanom tumačenju, baziranom na spoju naročito osmišljenog vizuelnog i muzičkog izraza. Čehovljevo delo je karakteristično zbog snage emocija koje se oblikuju između redova, u pauzama u govoru, u neizgovorenom, a to se ovde ogleda u osećajnom muzičkom i plesnom izvođenju. Susret sa lajv strimom ove predstave ostavio je specifičan utisak zbog praznog auditorijuma. Sa jedne strane je tužno gledati izvođenje bez gledalaca, što je reprezentativni, ili simbolički prizor našeg vremena čudnijeg od sna. Sa druge strane je izuzetno dirljivo posmatrati čin neodustajanja, nezadrživu potrebu da se igra po svaku cenu, da se ne dopusti odumiranje umetničke reprodukcije stvarnosti.

Premijera predstave “Izolacionisti” je održana naredno veče, u niškoj Tvrđavi, u Vizantijskoj ulici, na jednom od arheoloških lokaliteta (režija i koncept Maja Mitić). Oko ovog izvođenja su se okupili radoznali prolaznici, slučajni gledaoci, donekle poništavajući čudno sablasni efekat prazne scene. “Izolacionisti” su oblik pozorišta zajednice, koje izvode žene preko 65 godina starosti, a osnovni smisao projekta je poboljšanje uslova života i statusa pripadnika trećeg doba u Nišu. Reč je o delu projekta “Inicijativa za zdravo i kreativno starenje”, koju realizuje produkcija “Nova mreža” (uz podršku Britanskog saveta i Trag fondacije). Pored toga, tema “Izolacionista” je čvrsto uklopljena u sadašnjost opterećenu neophodnošću fizičke distance. Strukturu igre čini izvođenje niza prizora koji odražavaju potrebu za međuljudskim zajedništvom, kroz oblikovanje svakodnevnih radnji, od kuvanja, do šivenja. Ove scene su dopunjene muzičkim delovima, pevanjem različitih pesama uživo (Una Marković). Veći deo predstave se odigrava bez reči, ali se pri kraju uvode audio zapisi, koji grade kontekst. Putem zvučnika slušamo delikatnu majčinu ispovest o odvojenosti od ćerke, zbog početka njenog novog života. Situacija je iskomplikovana epidemijom i izolacijom, a to produbljuje posledičnu goruću potrebu za fizičkom bliskošću.

Foto Ivan Jovanović

Čežnja za telesnim kontaktom jedan je od najvećih globalnih izazova današnjice, što ova predstava iskreno i posvećeno istražuje, kroz realističke, ali i simboličke prizore (pranje vodom, iznošenje jabuka itd.). Igra se završava izvođenjem pesme “Living In A Ghost Town” Roling Stounsa, jedne od “himni korone”, nastale na početku širenja epidemije i globalne izolacije. Njeni stihovi, između ostalog, otkrivaju upravo tu neophodnost fizičke bliskosti, žudnju za popunjvanjem praznine zbog obustave telesnog kontakta: “Ja sam duh/Duh koji živi u gradu duhova/Možeš da me tražiš/Ali ne i da me pronađeš”.

Predstava “Izolacionisti” je neka vrsta rituala ponovnog uspostavljanja pozorišne igre, njenog buđenja iz sna, ili, rečima iz sveprisutnog govora, skidanja sa respiratora i laganog povratka u samostalni život. Ovaj ritual je naročito zanimljiv zato što izvođačice nisu profesionalne glumice, već žene koje nastupaju iz instinktivne, dubinske, suštinske potrebe. Putem njihove igre se simbolički uspostavlja novi svet, ili obnavlja stari, svet u kome je fizička bliskost ponovo normalnost, a ne eksces i vid rizika. Svet u kome Džegerov duh prelazi granicu sa bestelesnošću, vraćajući se na prostor materijalnog prisustva i obnovljene bliskosti.

Ana Tasić

Tekst je prvo objavljen u Politici

Festival grada

O pozorišnom programu Internacionalnog džez festivala Nišvil

Pozorišni program Internacionalnog džez festivala Nišvil održava se drugi put ove godine, od 3. do 12. avgusta na različitim lokacijama u Nišu. Umetnička direktorka pozorišnog dela festivala, Maja Mitić, osmislila je selekciju koju čine predstave opredeljene ka istraživačkim formama, ukrštanju različitih scenskih oblika i žanrova, pri čemu se bitno baziraju na muzičkom izrazu. U glavnom, takmičarskom programu, koji se održao od 3. do 6. avgusta, ukupno je prikazano osam predstava, po dve su igrane svake festivalske večeri. Dve su izvedene u hodu izvođača i gledalaca, na različitim lokacijama grada, dve na sceni Narodnog pozorišta u Nišu, dok je četiri produkcije prikazano u amfiteatru.

Većina festivalskih programa je besplatna, što je posebno važno napomenuti, u pogledu animacije publike. Gledaoci se okupljaju pre i posle predstava na ulicama, prate izvođenja na uglavnom otvorenom prostoru, i predstave zaista žive sa gradom. To je glavni utisak o ovom festivalu koji izvanredno komunicira sa publikom, društvenom zajednicom, sa kojom gradi kolektivni scenski prostor. U tom smislu je reprezentativna predstava koja je otvorila festival, „Orfej i Euridika“ pozorišne grupe „Oma“ sa Krita (režija Antonis Diamantis). U njoj su upleteni elementi muzičkog i poetskog pozorišta, teatra senki, kao i novog cirkusa. Počela je na ulici, u blizini amfiteatra, gde su izvođači na štulama i pod maskama poveli procesiju, hod gledalaca do male scene ispred Džez muzeja, na ulazu u Tvrđavu, gde se glavni deo predstave odvijao. Ukupno posmatrano, koreografsko-dramski aspekat ove predstave je pojednostavljen i pomalo naivan, što u ovom kontekstu nije zamerka, već samo konstatacija, imajući u vidu da je akcenat predstave na građenju aktivnog odnosa prema gledaocima. Izvođači grade prizore koji ilustruju antičku pripovest o Orfeju koji silazi u Had po Euridiku, gradeći odu ljubavi i muzici koja je ljubav. Muzika se izvodi uživo, a dramske prizore začinjavaju žongleri sa vatrom i vešti akrobati na štulama. Predstava je okupila brojne Nišlije koji su na početku pratili izvođače kroz grad, a kasnije su i posmatrali centralnu igru sa svih strana i visina, načičkani na okolna kamena zdanja. Igra je u punom smislu postala zajednička fešta, kolektivan čin, naročito na kraju, kada su glumci izvodili gledaoce na scenu, stvarajući zajednički plesni prostor, kolektivnu ekstazu. Ova vrsta teatra animacije je naročito važna zbog razvoja publike, odnosno vraćanje teatra društvenoj zajednici, gde se ono rodilo.

Orfej i Euridika, foto Ana Tasic

Sličan odnos prema gradu je uspostavila i predstava „Isplači se“ američke kompanije Artspot iz Nju Orleansa za koju se može reći da je bliska radu naše Porodice bistrih potoka.  Igra u režiji Keti Rejndels je počela ispred Bali-Begove džamije u Niškoj tvrđavi. Izvođači su nam se na početku ponaosob predstavili, sa čime je počelo ovo zajedničko putovanje, sa naglašenom ekološkom svešću. Igra se kasnije nastavila u procesiji i na drugim mestima u Tvrđavi, gde smo zastajali da slušamo pripovesti o zemlji koju je neophodno sačuvati, kao i anegdote iz američke tradicije. U igru je uključeno i četiri muzičara koji povremeno prate pripovesti, i podstiču gledaoce da budu aktivni učesnici predstave, još jedne kolektivne prakse koja je upadljivo otvorila publiku u Nišu, gradeći prostor scenskog zajedništva.

***

Dve predstave su odigrane na sceni Narodnog pozorišta u Nišu, zbog produkcijskih zahteva, iako bi njihov prijem bio verovatno efektniji, da su izvedene na otvorenim prostorima. „Bolivud“, prema tekstu i u režiji Maje Pelević, a u izvođenju Narodnog pozorišta iz Beograda, takođe je odgovarajuće programski uklopljen u ovaj festival koji predstavlja različite oblike muzičkog pozorišta. Radnja se dešava u malom gradu, gde stiže bolivudski producent koji namerava da kupi fabriku „Mladost“ i napravi studio. Scena je upadljivo kičasto dizajnirana, sa šljaštećim šljokicama i razhmahano cvetnim kostimima (scenograf Igor Vasiljev, kostimografkinja Marina Vukasović Medenica). Miloš Đorđević, Jelena Đokić, Danijela Ugrenović, Suzana Lukić, Pavle Jerinić i Bojana Đurašković, uz pratnju muzičara Nevene Pejčić, Aleksandra Solunca i Danila Tirnanića, nastupaju često horski, kolektivno. U muzičko-parodično tkanje „Bolivuda“, razigrani svet buketa i šljokica, ležerno su uvedeni kritički komentari o vremenu u kome živimo – tranzicionom preživljavanju, stradanju siromašnih, sveprisutnoj politizaciji, premaloj brizi za kulturu, otporu prema migrantima. Oni su glavni razlog postojanja ovog autoironičnog kič spektakla koji razgrađuje naše društvene naopakosti.

„Legenda o ženi u belom“ Šangajske pozorišne akademije spaja tradicionalan i savremen izraz, sadrži elemente dramskog i fizičkog teatra, Kineske opere, savremenog plesa i muzičkog performansa. Na tematskom planu, predstava istražuje mogućnosti ostvarivanja iskrene ljubavi i njenog večnog trajanja. Radnja prati Belu zmiju koja se pretvara u mladu ženu i udaje za muškarca. Ova pripovest je postavljena u drevni sistem pravila življenja, postojanje u okvire jake tradicije, vere u cikluse života i smrti. Igra glumaca, obučenih u belo, bila je minimalistička i ritualna, nenametljivo praćena hipnotičkom muzikom. Na sceni je stvoren suptilni poetski prostor, nalik snovima.

***

Prva predstava izvedena u amfiteatru je bila „Plavi slon“, produkcija Egipatske trupe savremenog plesa. Prema koreografiji Monadela Antera Gomoa, izvrsni plesači, vođeni hipnotičkom etno muzikom, vešto su razigrali roman mladog egipatskog pisca Ahmeda Mourada. Ispratili smo vizuelno upečatljivo oživljavanje refleksija o misterijama čoveka, složenosti njegovog unutrašnjeg sveta. Radnja je smeštena u psihijatrijskoj bolnici, gde se protagonista bori sa svojim sećanjima, i napetim potrebama da zaboravi prošlost.

Produkcija „Erotizam“, prema tekstu Milene Bogavac i konceptu Marka Grubića i grupe Vrum, može se žanrovski odrediti kao multimedijalni rok performans. Ovaj hibridni izvođački oblik koji sadrži elemente elektro-rok koncerta, monodrame, video-arta, predstavljen je u amfiteatru pred izuzetno velikim brojem gledalaca. Uz žestoku, upečatljivu energičnu rok svirku članova grupe Vrum (Džamal Al Kisvani, Marko Grubić, Tatjana Matejić, Vladimir Marinković), glumica Isidora Simjonović sa izuzetnom energijom i merom u teatralnosti izgovora tekstove i peva soongove koji na različite načine obrađuju teme seksualnosti, erotizma i ljubavi u današnjem društvu. Na video bimu se paralelno projektuju misli o erotizmu, fotografije i video snimci iz popularne kulture, magazina koji grade površnu modu selebritija i najčešće na banalan način eksploatišu seksualnost, sa osnvnim ciljem povećanja profita.

Sve o Moro, foto Nisvil

Predstavu „Sve o Moro“ odigralo je muzičko pozorište „Voix polyphoniques“ iz Marseja. Tri izvanredno šarmantne žene, izuzetne pevačice i suptilne glumice, Brižit Sirla, Eleonor Bovan i Mari Turnemuli, izvele su ovo scensko-muzičko delo posvećeno pevačici i glumici Žani Moro. Gledali smo fini spoj polifonog pevanja, kratkih dramskih scena i dokumentarnih audio zapisa. Na tematskom planu, predstava se kroz delikatno osmišljenu dramaturgiju, bavi temama slobode, umetnosti i ljubavi, kao stvarnom  smislu boravka na ovom svetu. Razmatrajući i pitanja prolaznosti, ali i besmrtnosti koju donosi umetničko stvaranje, radnja refererira na filmove Trifoa i Godara, i Žanine uloge u njima. Predstava je u  nama izazvala naročita poetska osećanja, suptilna uverenja da umetnost može pobediti smrt, preći granicu, ući u svet gde vreme više ne postoji.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Kulturnom dodatku Politike, 11.8.2018.