Tag: Nedjo Osman

Ljudsko meso za poneti

  1. FIAT: “Ciganski odrezak“, prema tekstovima Stefana Horvata i Elfride Jelinek, režija i dramaturgija Nada Kokotović, Pozorište TKO, Keln

Podgorica- Polazište građenja predstave „Ciganski odrezak“ rediteljke Nade Kokotović su stvarni događaji tragične smrti četvorice muškaraca romske nacionalnosti, 1995. godine u austrijskom gradu Obervartu. Oni su stradali od nagaznih mina, kada su probali da skinu uvredljivu tablu sa natpisom „Romi, nazad u Indiju“, na ulazu u njihov dom. Ovi događaji su polazište za inspirativna poetsko-filozofska istraživanja problema mrcvarenja manjina, odnosa društva i zajednice prema njima, ali i situacije podnošenja patnje, mogućnosti nastavka života sa nagomilanim bolom.

Scenski narativ čine fragmenti tekstova Elfride Jelinek i Stefana Horvata o ovim događajima (dramaturgija Nada Kokotović). Jelinek je napisala komad neposredno posle tragedije, koji uspostavlja žestoki kritički ton prema bezobzirnoj hladnoći medijskog tretmana događaja, nastojeći da mu udahne ljudsku dimenziju koja naročito ojačava njegov kritički smisao. Takođe, Jelinek ga smešta u širi kontekst, na liniju kontinuita stradanja Jevreja u nacističkim logorima, dajući mu istorijske i filozofske slojeve značenja. Sa druge strane, tekst Stefana Horvata, inače oca jednog od poginulih mladića, napisan nedavno, donosi ličniji odnos prema problemu, kroz suočavanje sa bolom ličnog gubitka. Susret ova dva teksta u predstavi obezbeđuje bogat spoj ličnog i društvenog, emotivnog i analitičkog, filozofskog i poetskog, u upečatljivoj predstavi asocijativnih značenja, sugestivne vizuelnosti i razorno jakih emocija.

Foto FIAT

Glavna akterka na sceni koju sa lakoćom i upadljivom razdraganošću igra Katarina Valdau, stilizovane je pojave, svečano je obučena, u crni sako i raskošnu, ceremonijalnu crveno-crnu haljinu. Ona izvodi reči Elfride Jelinek, označavajući neku vrstu blazirane naratorke, ili voditeljke, predstavnice bezličnih medija, a tokom cele predstave priprema obed, u naturalističkom maniru, u improvizovanoj kuhinjici na sceni. Secka povrće i lupa šnicle, dok plastično govori o stravama ljudske destruktivnosti, pretvarajući ih u nekakvu običnu nesreću. Do kraja predstave će se sve jače osećati miris pečenog mesa, štipajući nos u sve toplijoj sali „Kolektora“, alternativnog umetničkog prostora, gde je predstava igrana. Na kraju će nam glumica, sa veselim tonom, na tanjiru ponuditi spremljeni „ciganski odrezak“. Razumemo ga kao ljudski odrezak, koji nas podseća na kanibalističku gozbu u Šekpirovom „Titu Androniku“. Taj jezivi kanibalistički čin tumačimo kao radikalizaciju ljudske bezobzirnosti, ali i proizvod mržnje prema drugačijima, rođene iz slabosti i straha. Manjine postaju pretnja poretku, tempirana bomba koja služi vođama da prave društvene razdore, i na taj način perfidno održavaju kontrolu i vlast.

Glumac Neđo Osman koji govori Horvatov tekst na nemačkom jeziku, kao i svoju poeziju na srpskom jeziku, sve vreme je na sceni. Njegovo prisustvo je na početku nemo, statično, on označava neku vrstu tihog svedoka tragedije i istovremeni suštinski nemar za nju. Njegov nastup je izuzetno upečatljiv i naročito emotivno obojen, u izražavanju dubinske ranjivosti zbog odnosa sredine prema Romima, ali i apsurdnog ništavila života u okolnostima nemilosrdnog društvenog terora. Tokom cele predstave, treći izvođač sa bradom i kapuljačom na glavi nepomično leži među velikim kesama za đubre, konkretno i metaforički odražavajući život i smrt na đubrištu. Njegovo scensko prisustvo je takođe veoma izražajno, iako je statično i neverbalno. On postaje neka vrsta eksponata, instalacije, statuete mraka ljudske ravnodušnosti koja banalizuje smrt u svetu spektakla.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 18.9.2019. godine