Tag: Nebojsa Bradic

Spasonosne muzičke vragolije

„Brodvejske vragolije“, muzika i stihovi Liza Lambert i Greg Morison, libreto Bob Martin i Don Mekelar, reditelj Nebojša Bradić, Pozorište na Terazijama

Radnja mjuzikla „Brodvejske vragolije“ autora Lize Lambert i Grega Morison (muzika i stihovi),  i Boba Martina i Dona Mekklear (libreto), prvi put izvedenog krajem devedesetih godina u Torontu, a kasnije sa ogromnim upsehom postavljenog i na Brodveju, vrlo je osobena jer je reč o pozorištu u pozorištu. Narator vodi vodviljski zaplet koji se odvija 1928. godine u pozorišnim okvirima, a uključuje svadbe, ucene, preljube i rad na predstavi, pri čemu stvara neprestanu pripovedačku distancu, postavljajući važna pitanja o suštinskim značenjima mjuzikla. Ovakva struktura obezbeđuje višeznačnost, istovremenu funkciju zabave, kroz uživanje u komičko-muzičko-plesnim veštinama izvođača, ali i usmeravanje gledalaca na zapitanost o funkcijama pozorišta.

Foto Pozoriste na Terazijama

Reditelj Nebojša Bradić vešto je vodio brojni ansambl predstave koji uključuje glumce, plesače (koreograf Milica Cerović), hor i orkestar (prevod i prepev songova Slobodan Obradović, dirigent Vesna Šouc), gradeći na sceni komični mjuzikl grandiozne, spektakularne forme, raskošno dizajniran (scenograf Miodrag Tabački, kostimograf Marina Medenica), bez sumnje novi hit Pozorišta na Terazijama. Svetislav Bule Goncić igra naratora, Čoveka u fotelji, koji nas nonšalanatno, duhovito i pomalo nostalgično vodi kroz priču iz vremena prohibicije. Njegova igra počinje u mraku, u redovima gledalaca, ironično razobličavajućim komentarima o odbojnosti prema pozorištu. Na početku uspostavlja direktan kontakt sa publikom koji će imati kontinuitet do kraja predstave, što ima funkciju razbijanja iluzije igre, ali i komička značenja. Čovek nam pripoveda o skorom venčanju biznismena Roberta Martina koga zavodljivo, sa sigurnom lakoćom, igra Slaven Došlo, i Dženet Van de Graf, brodvejske glumice opijene ljubavlju, koju takođe sugestivno igra Ivana Popović Ilijin. Njihovu sreću kvare komplikacije, konci koje mrse farsično oblikovani gangsteri, maskirani u kuvare (Milan Tubić, Danijel Korša). Njihov zadatak je sprečavanje venčanja, da brodvejska zvezda ne bi zbog braka napustila predstavu, njihovu investiciju. Zato angažuju neodoljivog, ali malo tupavog ljubavnika Aldolfa, koga Miloš Đorđević igra u svom opojnom maniru, vrlo teatralno, komički prodorno i scenski ubedljivo. Umesto Dženet, on zavodi klimavu Drauzi (Jelena Jovičić), Dženetinu družbenicu koja ne prestaje da udara po votki… Ovaj komplikovan zaplet će se raspetljati višestrukim srećnim krajem i venčanjima, prema komičkim obrascima, uspostavljenim još u antičkoj komediji.

Paralelno sa vodviljskom radnjom teče tok njene dekonstrukcije, kroz izazovne komentare naratora koji nas neprestano vraćaju na početak, na zapitanost o suštinskom smislu pozorišta i muzike, zbog čega je ova predstava naročito izazovna. Njegov polazni motiv građenja pripovesti o brodvejskim vragolijama je potreba da se izbori sa „nedefinisanom tugom“, „tugom kao takvom“, koju, po njemu, leči muzika. Ova misao nas vraća na ideje Tomasa Sternsa Eliota, Platona, Ničea, Vajlda, Igoa i mnoge druge pisce i filozofe, za koje je muzika vrhunac umetničke senzitivnosti. Eliot je, između ostalog, napisao da ne postoji ljudsko osećanje, koje ne pronalazi olakšanje u muzici. Ona zaista oplemenjuje svet, ublažava bol i gasi tugu, što nam je svima, danas  i uvek, potrebno.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 21.10.2019. godine

Na đubrištu istorije

Viminacium fest: “Žene iz Troje”, prema Evripidovoj tragediji, prevod Danilo Kiš, adaptacija, režija i scena Nebojša Bradić, koprodukcija Narodno pozorište Priština sa sedištem u Gračanici  i Narodno pozorište “Zoran Radmilović” iz Zaječara

“Žene iz Troje” u režiji Nebojše Bradića dokazuju neuništivu dramsku snagu antičke tragedije. Ova verzija Evripidovog tumačenja mita donosi adaptaciju originalnog teksta. On je skraćen i bitno prilagođen duhu našeg vremena. Radnja je zgusnuta, dok su likovi Bogova, Posejdona i Atene, izvedeni iz predstave, čime se sprečila njena moguća anahronost. Takođe, igra glumaca je depatetizovana, u osnovi je realistička, i drži se podalje od neprirodno uzvišenog tragičnog tona, koji često definiše izvođenje antičkih tragedija, čineći ih tako stilski neodgovarajućim u našem vremenu.

Duh igre je ključno obojen egzistencijalističkim osećanjem apsurda, što se postiže postavkom radnje u okvire zabave, u okolnostima rata. Ovaj izbor istovremeno gradi dionizijski doživljaj, bitan u uspostavljanju tragične svesti. Trojanke su upadljivo svečano, glamurozno obučene, izvučene sa žurke (kostimograf Marina Vukasović Medenica). Iz njihove tragedije, prinuđenosti da postanu robinje grčkih junaka, pobednika Trojanskog rata, na Bradićevoj sceni izbija neprestana, dionizijska žeđ za životom, krik protiv razbijanja okova poniženja i smrti. To je naročito uzbudljivo rešeno u scenama u kojima one zavodljivo plešu, očajnički, gotovo ludački, boreći se sa svojim tikovima, grčevima, osećanjima poraženosti i besmisla (scenski pokret Vera Obradović, kompozitor Zoran Erić, Trojanke Viktorija Arsić, Irena Stanković, Jelena Orlović, Tamara Tomanović, Olivera Bacić, Katarina Jeličić, Milena Jakšić (Andromaha), Isidora Građanin (Jelena), Ana Bretšnajder (Kasandra), Ivana Kovačević (Hekuba)).

Scena iz predstave, promo foto

Taj jak sukob između njihove želje za životom i opipljivim okolnostima rata i ropstva, označava složenu i kontradiktornu stvarnost. U tom smislu je reprezentativan lik Kasandre, Hekubine ćerke, koju vrlo izražajno predstavlja Ana Bretšnajder. Ona je žedna osvete, pomućenog razuma, i kao takva u najvećoj meri otelotvoruje Dionisov kult, podsećajući na ludilo Bahantkinja. Ako Kasandru shvatimo kao oličenje dionizijskih principa mistike i neobuzdanosti, Hekuba se može tumačiti kao odraz apolonskog kulta, težnji ka redu, razumu i staloženosti, uprkos svemu. Hekubu takođe vrlo snažno, u odgovarajuće svedenim tonovima, igra Ivana Kovačević. Njeno scensko prisustvo je često skoro bestelesno, kao neki zarobljeni duh u neželjenom prostoru, ona bešumno odražava sve užasnosti rata koje se izlivaju iz njene sudbine. Sukob apolonskog i dionizijskog, prema Ničeu je suština umetničkog stvaranja. Takođe, za Ničea je muzika bila osnova tragedije. U tom ključu možemo da razumemo opojni, začaravajući ples i pesme Trojanki u ovoj predstavi. Oni su izraz dionijskog kulta plodnosti i uživanja, ali i rituala koji otkriva da sve što nastaje mora biti spremno na bolno propadanje, što je ničeanska esencija tragičnog.

Postavka sudbina žena iz Troje otelotvorenje je univerzalno mitskog i slojevito tragičnog, obavijeno poezijom ništavila. Na drugoj strani, likovi glasnika grčke vojske, Taltibija, Feaksa i Eriksa (Igor Damnjanović, Miloš Đuričić, Miloš Tanasković), obučeni u bezlična siva odela, nemilosrdni su u hladnoj pragmatičnosti. Njihova mehanička surovost zbog naročitog kontrasta izoštrava snagu tragičnosti Trojanki.

Radnja predstave se dešava između izanđalih metalnih ograda, nalik kontejnerima. Trojanske robinje su tu konkretno i simbolički zgurane, u sumorno i trošno okruženje, na đubrište istorije koja nemilosrdno melje, ukrug. Imajući u vidu tu nepogrešivu cikličnost istorije, repetativnost ljudske destruktivnosti, ova predstava donosi večno aktuelan protest protiv bezumnih ratnih razaranja, uvek važno podsećanje da za nijedan rat nema opravdanja.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 2.7.2019. godine

 

Svetlo u mraku

„Limunacija“, tekst Dušan Kovačević, režija Nebojša Bradić, Narodno pozorište u Nišu

Foto NP Niš

Polazeći od pripovetke „Limunacija u selu“ Stevana Sremca, Dušan Kovačević je 1978. godine napisao tragikomediju “Limunacija“, prilično drugačijih značenja. Sremčev protagonista Sreta je anti-junak, definisan zlobnom karikaturalnošću, čija je namera bila pamfletska osuda političkog radikalizma, kako su pisali istoričari književnosti. Tako je za „konzervativca u duši“, tradicionalistu Sremca, selo Prudelj bilo oslikano tonovima patrijarhalne, obrenovićevske idile. Sa druge strane, Kovačevićevo selo nije nimalo idilično, naprotiv, ono je mrtvo more, nedođija zaglibljena u beznadežnom primitivizmu i zakržljalosti pameti. Kao takvo, ono je odgovarajuće polazište satiričnih, gorkih opservacija o našem mentalitetu i političkoj demagogiji.

Reditelj Nebojša Bradić na sceni Narodnog pozorišta u Nišu pojačava tamna značenja Kovačevićeve „Limunacije“, gradeći oporu i grotesknu komediju o odnosu naroda i vlasti. Na konkretno i simbolički zatamnjenoj sceni, stilizovano utvrđenoj drvenom tarabom i višeznačnim gajbicama, prostire se cirkus o večitoj nemogućnosti izlaska iz tamnice malograđanstva (scenograf Nebojša Bradić, kostimograf Marina Vukasović Medenica, kompozitor Zoran Erić, scenski pokret Vera Obradović). U otelotvorenju odraza takvog nakaradnog društva, naročito je sugestivna postavka naroda, odjek antičkog hora. Narod koji u Kovačevićevom komadu skoro da ne govori, u Bradićevoj postavci horski izgovara didaskalije teksta, koje se odnose na njegove neverbalne postupke. Na taj način je u predstavi naglašena funkcija naroda, kao i pitanje populizma. Glumci koji predstavljaju narod, Katarina Mitić, Katarina Arsić, Uroš Milojević, Dejan Gocić, Marjan Todorović i Stefan Mladenović, nastupaju upadljivo oštro, kruto, plastično, kolektivno gradeći košmarni efekat. Krezubi i kvrgavi, oni se preteći kreću u krdu, čime se stvara utisak o njihovoj kolektivnoj snazi, ali i nedostatku indivudalizma. Narod u nekoliko slučajeva gradi zaista upečatljive prizore, ekspresionističkog prizvuka. Na primer, u scenama u kojima imaju umetnute, produžene ruke. Tumačimo ih kao oznaku posledica njihovog teškog fizičkog rada, izmrcvarenosti koja definiše njihove živote. One su simbolički efektan, vizuelno snažan odraz činjenice da rade od cika zore do jauka mraka, „ćuteći i trpeći krvopije na vlasti“, kako kritički obznanjuje Sreta. Izražajno je rešena i scena izbora, kada narod dolazi da glasa, pod maskama. Ovaj stilizovani prizor shvatamo kao izraz potrebe za sakrivanjem, posledicom duboko ukorenjenog straha od autoriteta, vlasti, promena.

Brojni ansambl niškog pozorišta nadahnuto i stilski ujednačeno oživljava Kovačevićev gorko smešni dramski svet. Dejan Cicmilović energično igra učitelja Sretu, utopistu i uspaljenika donkihotovske prirode, koji pokušava da prosvetli žitelje Prudelja, gde na početku predstave dolazi. Aleksandar Mihailović je vešto teatralan u oblikovanju lika Ćir Đorđa, Sanja Krstović je takođe parodična u predstavljanju njegove nafrakane fufe Đizele, a Marko Pavlovski je šarmantno kljakav, mutav sluga Tašule. Dragana Jovanović igra seljačkog šereta Maksu, Sretinog vernog pratioca, Aleksandar Marinković je tragikomičan Mića Oficir, Miroljub Nedović je Birov, neka vrsta seoske lude, Danilo Petrović je Purko Pandur, а Dragoslav Savić nekadašnji glumac Pera Ćata koji rado živi u prošlosti…

Pomalo gogoljevska u živopisno tragikomičnim opisima zapuštenosti društva, posledicama odsustva valjane vlasti, Bradićeva „Limunacija“ donosi prodoran jauk povodom ćoravog tumaranja u mraku. Opominjuća u tonu i značenjima, predstava se završava optimistički, bar na simboličkom planu. Iako razočaran u ishod misije, Sreta ne odstupa od mogućnosti razumnijeg društva. U poslednjoj sceni, sa povezom na očima i u društvu Makse, on neodoljivo podseća na Šekspirovog Kralja Lira i njegovu vernu ludu. Kao i Lir koji vidi istinu tek kada oslepi, Sreta pronalazi svetlo u sebi, u dubini mraka. To svetlo predstavlja simboličku nadu, znak snage pojedinaca, prometeja koji ne odustaju od puta za bolji svet.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 15.12.2018.

Praštanje je vid pobune protiv bezumlja

„Banović Strahinja“, prema drami Borislava Mihailovića Mihiza, adaptacija i režija Nebojša Bradić, koprodukcija Narodno pozorište Priština sa sedištem u Gračanici i Šabačko pozorište

Foto NP Priština sa sedištem u Gračanici       

Polazeći od Mihizove izuzetne konverzaciono-psihološke drame „Banović Strahinja“ (1963), reditelj Nebojša Bradić je napravio vrlo uspešnu predstavu savremenog dizajna i značenja (scenski prostor Nebojša Bradić, kostimograf Marina Vukasović-Medenica). Istovremeno i autor adaptacije Mihizove drame, te egzistencijalističko-političke obrade srpske srednjovekovne istorije, Bradić je odgovarajuće zgusnuo tokove radnje, postižući veću dinamiku i koherentnost događaja. U predstavi je odbačen prvi čin komada koji se dešava u domu Banović Strahinje u Banjskoj. Tako je radnja koncentrisana na događaje koji se u drami odvijaju u dvorcu Jugovića, tih bahatih skorojevića koji neprestano imaju potrebu za dokazivanjem  moći.

U predstavi je mesto radnje izmešteno u televizijski studio. Na taj način se jedna od glavnih tema Mihizove drame, politička manipulacija, postavlja u medijski prostor, odakle se danas najviše manipuliše. Događaje uoči izlaska na bojno polje, isprepletane sa ličnim i porodičnim dramama Jugovića, pratimo uživo na sceni i simultano na velikom ekranu u pozadini. Putem direktnog video prenosa se fokusiraju krupni planovi igre glumaca. Po nalogu televizijskog reditelja, kamermani (Uroš Novović i Marko Panajotović) određuju ugao i akcenat prizora koji se nameću gledaocima, otvarajući prostor za manipulaciju. U isto vreme se na manjem ekranu, između ostalog, prate video snimci sukoba na Kosovu 2004. godine, kao i NATO bombardovanja, čime se suptilno gradi značenje istorijskog kontinuiteta različitih ratnih sukoba na Kosovu (snimatelj i montažer Aref Zaabi, video operater Miroljub Vladić). Ove prizore razaranja shvatamo kao diskretno uspostavljanje antiratne poruke, jer oni donose stvarnu sliku ratova, deromantizovanu, opipljivu u bolnim prizorima uništenja i smrti.

U vezi sa rekontekstualizacijom radnje, Majka Jugovića, tamni autoritet iz senke u Mihizovoj drami, ovde je postala je svemoćni televizijski reditelj, društveno-političke, kao i porodične drame (Anika Grujić). Nalik Orvelovom Velikom bratu, izolovana je u staklenoj prostoriji sa strane, odakle bez reči kontroliše događaje, vuče konce na sceni. Predstava počinje video projekcijom legendarne poruke cara Lazara uoči bitke na Kosovu („Ko je Srbin i srpskoga roda…a ne došao na boj na Kosovu…“). Ove reči istovremeno na sceni akteri horski ponavljaju, kao mantru. Sa time se odmah na početku uspostavlja ratnički duh, kao i problem političke manipulacije. Glavni egzekutori vlasti i podstrekači borbenog duha su Boško i Vojin Jugović.  Boško  (Dušan Simić) naročito nestrpljivo čeka da se otisne na bojno polje, dok se Vojin (Milan Vasić) kasnije brutalno odriče ljubavi prema sestri, smatrajući da treba kazniti njenu preljubu. Njihov odnos prema sestri je prikazan vrlo potresno, zbog ignorisanja ljubavi zarad patrijarhalnih principa. Jug Bogdan (Zoran Karajić) je diskretniji, on ponekada ironično razobličava opšte prihvaćena uverenja i stereotipe, na primer, kada kaže: „Junaštvo je najjednostavnije od svih vrlina.“. Igor Damnjanović svedenim sredstvima igra slugu Milutina koji otkriva izdajstvo Žene, što se prikazuje na ekranu, pojačavajući dramsku snagu događaja. Lik Vlaha Alije se ne pojavljuje uživo na sceni, već samo na video bimu, u prikazu Ženinog izdajstva. Milena Jakšić svedeno i upečatljivo stvara lik Žene. U sceni njenog suđenja, posebno snažan dramski efekat gradi video prenos, krupni planovi njenog bledog lica, suzdržanog izraza, zbog gurnutosti u provaliju odbačenosti.

Banović Strahinja (Nebojša Đorđević) je svojom tihom i mudrom pojavom i stavovima izdvojen iz nasrtljivog okruženja Jugovića. On se konkretno i simbolički ograđuje od njihovog lako zapaljivog, razularenog ponašanja. Njegovo praštanje nevernoj Ženi se može shvatiti kao vid pobune protiv društvenih očekivanja, ali i vlasti, oličene u autoritetu Majke. Strahinjin oprost je i način da se zadrži ljudskost u vremenu raskomadane ljudskosti. U okolnostima opšteg bezumlja, to je eksces koji uspostavlja metafizičku ravnotežu.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 11.5.2018.