Tag: Narodno pozoriste Sombor

Ubistvena rutina postojanja

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

“Tramvaj zvani želja”, prema drami Tenesi Vilijamsa, adaptacija i dramaturgija Tijana Grumić, režija Jug Đorđević, Narodno pozorište Sombor

Jedan od najizvođenijih tekstova u istoriji američke drame, porodični, društveni, psihološki, melodramski komad “Tramvaj zvani želja”, autorski tim njegovog novog čitanja u somborskom pozorištu postavlja u ogoljenijem obliku. Radnja je svedena na četiri lika, Blanš i njenu sestru Stelu, njenog muža Stenlija i njegovog prijatelja Miča, što je dovelo do fokusiranja na porodične i prijateljske odnose, i emotivnog zgušnjavanja radnje (dramaturgija Tijana Grumić). Između ostalih, isključeni su likovi Blanšinih nekadašnjih ljubavnika ili ljubavnih aspiracija, čime se radnja više usmerila na sadašnjost, a njihov svet se još više suzio, sabio u ćošak.

Reditelj Jug Đorđević likove i fizički zgurava u tesnu, bezizlaznu sobu narandžaste boje, niskog plafona i oskudne dubine (scenografija Andreja Rondović, kostim Velimirka Damjanović). Svi akteri su skoro sve vreme zaglavljeni u njoj, i kada ne igraju, kada nisu fizički prisutni u sceni. Ovo rešenje se može tumačiti kao simbolička oznaka večite zakopanosti, nemogućnosti da izrone iz mulja života, da nešto promene u toj učmalosti rutine i nezadovoljstva. Takođe, njihovo stalno prisustvo simbolički označava da su tu i kada nisu tu, da budno prate sve promene i manipulacije u odnosima. Takva postavka uspostavlja stilizaciju koja će dosledno biti prisutna sve vreme, donoseći bogatstvo mašte, kreativnih rešenja. Ona takođe stvara gledaočevu distancu u praćenju razvoja radnje, u smislu brehtovskog kritičkog zaustavljanja identifikacije sa likovima, što je važno zbog građenja aktivne kritičke svesti gledaoca, koje vodi do dubljeg razumevanja događaja.

Foto Nađa Repman / NP Sombor

U tom smislu, zanimljivo je rešena scena Stenlijevog vađenja Blanšinih glamuroznih haljina iz kofera, kako bi dokazao njenu rasipnost – umesto stvarnih haljina, on iz kofera vadi šarene papiriće, začudno provocirajući maštu i misli. Takođe, na sceni se povremeno odvaja glas glumca od tela, na primer u uvodnom prizoru, kada čujemo Blanšin ranije snimljeni monolog preko zvučnika, njene misli o izgubljenosti, dok za to vreme gledamo glumicu koja neverbalno označava njen nemir. Taj postupak se može razumeti simbolički, kao znak unutrašnjeg razdora, sa jedne strane, dok se sa druge može tumačiti kao oblik formalnih scenskih istraživanja, potrebe da se ispitaju mogućnosti izražavanja psiholoških kriza izvan okvira realizma.

Glumci igraju vešto, na granici između stilizacije i psihološkog realizma, postojano izvodeći rediteljski koncept. Ivana Jovanović je izuzetna kao Blanš, u toj dvostrukoj ulozi, psihološki precizne i uverljive postavke lika nesrećne, usamljene profesorke engleskog jezika, koja dolazi kod sestre, u potrazi za domom i utehom. Glumica istovremeno spretno igra stilizovane scene, na primer, kada brblja mehanički, brzo i odsutno, pokazujući tako njen dubinski rascep. Milijana Makević takođe verodostojno igra njenu sestru Stelu, zakopanu u napetom braku sa nasilnim mužem. A prizori bračnog nasilja su ostvareni u efektno stilizovanom obliku – preko zvučnika prvo čujemo odjeke njihovih svađa, vriske, lomljavu stvari, a zatim, kao posledicu, vidimo crvenu boju na Stelinom licu. Odsustvo bukvalnog, realističkog prikaza nasilja je izazovno jer stilizacija stvara poseban estetski doživljaj. Aleksandar Ristoski igra Stenlija kao neotesanog muškarca koji razmetljivo izlaže lepotu njegovog mišićavog tela, provocirajući Blanšinu želju, sa idejom da je povredi, uvredi. Nemanja Bakić stvara lik Miča, karakterno drugačijeg od Stenlija, sramežljivog i skromnog, vezanog za majku na samrti, u potrazi za časnom ženom za brak.

Prizori iz bračnog života teku bezbojno, dani se kotrljaju bez uzbuđenja. Reprezentativni su prizori čestih seksualnih odnosa između Stenlija i Stele koji se odvijaju često, ali mehanički, bez lepote zavođenja i erotizma, prazan su i obesmišljeni čin. Tu bezličnost i ubistvenu rutinu mlitave svakodnevnice neobično označava i često objavljivanje dolaska i prolaska dana, preko zvučnika. Monday, tuesday, wednesday… dani prolaze i odlaze, guleći vreme na putu do večnosti, vreme kome je neophodno udahnuti smisao.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 30. aprila 2021. godine

Ostrvo nade u okeanu beznađa

Umesto pozorišne kritike

Povodom predstave “Staklena menažerija” Narodnog pozorišta Sombor,    prikazane onlajn

 

“Staklena menažerija” Tenesi Vilijamsa jedna je od njegovih prvih drama, nastala 1944. godine, kao “drama sećanja”, sa naglašenim autobiografskim elementima. Vilijams je pisao pod velikim uticajem Čehova, u pogledu izrazite osećajnosti, naglašene simbolike, kao i neposustajućih pokušaja da se pokupe mrvice smoždenih života. Takođe blisko Čehovu, Vilijamsov svet je na prekretnici, on doživljava velike potrese, i nikada više neće biti isti. Posleratno društvo ima neizvesnu budućnost, obavijenu apokaliptičnom maglom i stalnom pretnjom krahom, zbog čega je nama danas posebno prepoznatljivо. Rat se završi, ljudi prežive, ali moraju da idu dalje kroz svet koji je potrebno ponovo uspostaviti.

Iz Arhiva Narodnog pozorista Sombor

Predstava “Staklena menažerija” reditelja Radoja Čupića, u izvođenju ansambla Narodnog pozorišta Sombor, premijerno odigrana 2006. godine, a ovih dana prikazana onlajn, uspešno je rastumačila slojevitost Vilijamsovih dramskih slika. Donela je opipljive prizore postratnog društva u depresiji, prelomljene kroz odnose u jednoj rašrafljenoj porodici. Olgica Nestorović igra živahnu majku koja nastoji da obezbedi budućnost svojoj deci, zaglavljenoj u besperspektivnim okolnostima. Ćerka Laura (Milijana Makević) je naročito krhka, odsečena od realnosti, zatvorena po sopstvenoj volji u svetu staklenih figurica. Otac ih je odavno napustio, dok je majčina uzdanica bio sin Tom (Pero Stojančević), pisac i narator radnje koji nije uspeo da se izbori sa beznađem svakodnevnice. Zato je napustio taj svet i tu porodicu, da bi postao pisac, i pripovedač sopstvenog života sa distance, svedok ličnog porodičnog kraha. Osnovnu realističku postavku radnje stilski i idejno obogaćuju upečatljive video projekcije, i turobni, uznemirujući zvuci, koji podižu pojavnu realnost na nivo simboličkih značenja. Ona su veoma važna, daleko važnija od značenja u prvom planu, koja su za Vilijamsa bila samo povod da se dostigne ono iza, skriveno, potisnuto, metafizičko.

Iz Arhiva Narodnog pozorista Sombor

Tom je autorov alter-ego, dok je ova drama, kako ističu njeni tumači, rezultat piščeve borbe sa sopstvenom savešću, svojevrsni egzorcizam, bitka sa ličnim demonima čije je taloženje bila cena slobode. Kako je naveo u predgovoru za svoje drame, Vilijams je pisao “da bi stvorio imaginarne svetove u koje može da se povuče, jer se nikada nije navikao na stvaran svet.” Umetnost je bila način da preživi stvarnost. Pozorište je zato u njegovim delima važna metafora, njegovi likovi teatralizuju svet, kako bi se zaštitili. Pored Toma koji u ovoj drami beži od stvarnosti kroz pisanje, Laura takođe gradi svoj paralelni, stakleni svet. Njihovi konkretni ili metaforički prostori umetnosti su pokušaj zaustavljanja vremena i pronalaženja nade, neka vrsta ostrva u okeanu beznađa.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici

Svetlucanje u tami

U Somboru je premijerno izvedena predstava „Tartif“, autorski projekat Igora Vuka Torbice. U pitanju je koprodukcija Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada i Narodnog pozorišta Sombor.

Foto NP Sombor

Polazeći od Molijerove izvanredne komedije koja bezobzirno razobličava društveno licemerje, reditelj Igor Vuk Torbica je napravio zaista izuzetnu, preciznu, ogoljenu i bolno savremenu predstavu. Ona beskompromisno razobličava sve nas, naš labilni moral, neodgovornu lakovernost, pristajanje na neprihvatljive uslove života.

Igra počinje pod upaljenim svetlima u celoj sali, direktnim obraćanjem glumice Hane Selimović, u ulozi Dorine. Njen nastup je neposredan i komički delikatno atraktivan, ali istovremeno i nemilosrdno razotkrivajući. Ona na samom početku uspostavlja ključnu, direktnu komunikaciju sa gledaocima, koja će se održavati i razvijati do kraja. To nas čini neodovojivim delom predstave, simbolički odgovornima za potpuno rasulo do čega će postepeno doći.

Ceo ansambl je ubedljiv, igra je ogoljena i precizna, višeslojna i suptilna, na tankoj granici između ironije i tragedije. Saša Torlaković je izuzetan kao Tartif, prikriveni manipulant, blage naravi, mefistofelovski sladak i zavodljiv.

Dizajn scene je funkcionalno precizan, u skladu sa tonom igre. Događaji su smešteni u okvire spektakla, na površini blještavog, a u suštini dubinski trulog. Dolazak Tartifa na scenu podseća na pompezne rijalitije. Slova u pozadini ispisuju njegovo ime, svetleći kao gradovi u tami.

U kulminaciji horora Tartifovog mutnog opčinjavanja Orgonove porodice, što je Torbica u odnosu na Molijera brutalno rastegao, ispaljuju se konfete. One postaju jaka metaforička oznaka opšteg društvenog kiča, dekorativnog sjaja koji pokušava da sakrije činjenicu da su ljudi postali zombiji.

Somborski „Tartif“ suptilno razotkriva sveprisutne društvene laži. Izuzetno je angažovan, ali u jednom promišljenom i visoko estetizovnom obliku.

Ana Tasić

Kulturni dnevnik, RTS1, 11.2.2019.