Tag: Narodno pozoriste Sombor

Umetnost iz klozetske šolje

“Ibi The Great”, autorska predstava Andraša Urbana, prema drami Alfreda Žarija “Kralj Ibi”, Narodno pozorište Sombor

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

Polazeći od Žarijeve tragične farse “Kralj Ibi” (1896), koja je označila početak istorijskih avangardi, reditelj Andraš Urban gradi provokativnu i ekscesnu predstavu, politički subverzivnu, ali i drsko zabavnu (dramaturg Vedrana Božinović). Žarijevu grubu parodiju Šekspirovih političkih tragedija, u prvom redu “Magbeta”, Urban prevodi u još radikalniju i gadniju pripovest o slepilu moći. Ona povremeno odlazi na prostor estetike treša, u tom obliku retko prisutne u našem pozorištu, što je najreprezentativnije u sceni Ibijeve večere. U Žarijevoj verziji, majka Ibi između ostalog služi “pacovska rebarca” i “govnjivi karfiol”, dok su u somborskoj predstavi ti specijaliteti prevedeni u ogoljenije brdo izmeta, posluženo direktno iz klozetske šolje. Ovaj ekscesni, ogavni prizor se završava lucidnom tačkom, ili drskim pečatom, kada posle poslužene večere gosti razmišljaju kako će provesti vreme. Neko predlaže da idu u pozorište, i dobija odgovor: “Nećemo u pozorište, tamo jedu govna.” Ove scene izazivaju mešavinu osećanja gađenja, zaprepašćenosti, ali i smeha zbog bestidnih prekoračenja, nemilosrdnog udara na malograđanska shvatanja teatra, što su karakteristike istorijskih avangardi, dadaizma, nadrealizma. One jasno potvrđuju da Urbanov scenski jezik predstavlja autentično nasleđe avangardi, koje ima razornu snagu, mogućnost da izazove šok i potres, neminovno vodeći ka žestokom preispitivanju osnova pozorišta, ali i društva. U tom smislu, predstava se formalno i stilski radikalnije nadovezuje na poslednju Urbanovu predstavu “Vitezovi lake male” koja takođe razuzdano ruši pozerska shvatanja pozorišne umetnosti. 

Foto Nađa Repman

“Ibi The Great” teče kao pozorište u pozorištu, gde glumci energično snabdevaju publiku informacijama o Žarijevom tekstu i didaskalijama. Oni skoro pomahnitalo ulaze i izlaze iz uloga, rastvaraju pozorišni mehanizam, namećući analizu koncepta igre, pretvaranja. To se može tumačiti i kao putokaz za publiku, da javne igre, politička pretvaranja posmatra kao uloge na društvenoj pozornici, podložne bestidnoj manipulaciji, koje treba uvek preispitivati. Nemanja Bakić, Danica Grubački, Nikola Knežević, Srđan Aleksić i Biljana Keskenović parodično prikazuju različite likove, izvan polja psihološke igre. U celini ostaju lojalni Žarijevim idejama o neophodnoj mehaničnosti, automatizovanosti nastupa, insistiranju na svakoj vrsti preterivanja i odsustvu logike, sa ciljem obezvređivanja lažnog morala. Nastupi glumaca imaju različite kvalitativne domete, ali su u celini sasvim funkcionalni i stilski dosledni.

Predstava ima raskošna značenja, brojne slojeve igre, vizuelnu izazovnost i moćne songove koji kritički razobličavaju orgije vlasti. Muzika, kao i humor, probojna su sredstva izražavanja politički delikatnih tema, jer funkcionišu kao maske, imaju zavodljivu formu koja nosi razorne ideje. Plesno-muzičke scene se izvode u ironičnom ruhu, karikirajući malograđanska shvatanja tradicije (kompozitor Irena Popović Dragović, muzičar Strahinja Rašić, harmonika). Rediteljska rešenja zavode bujnošću mašte, na primer kada se Ibijevi na kraju pojavljuju na skijanju, upadljivo sportski obučeni, u pratnji lebdećeg veštačkog snega, ili kada uživaju u ogromnom gumenom čamcu u obliku ružičastog flamingosa. Ovi prizori takođe izazivaju delikatan humor zbog razvezane, opojne maštovitosti (kostim Biljana Grgur).

Foto Nađa Repman

Scenski prostor i na vizuelnom planu odražava značenje vulgarnosti nasilja vlasti. Radnja se dešava u prostoru toaleta, odnosno klozeta, likovi na ve-ce šoljama kuju zavere da bi se domogli moći. A pojedine scenske slike se  mogu razumeti i kao suptilne metafore žrtava destruktivne politike, na primer, kada se “sa neba” sruči prizor na desetine obešenih ljudi, koji će ostati da vise na omčama do kraja. Oni su simbolički dokazi stradanja, svojevrsni duhovi koji će zauvek ostati među nama, da nas podsećaju na zločine vlasti.

Možda je najveća vrednost ovog “Ibija Velikog” uspešan spoj raskalašne zabave i subverzivnog humora koji magnetski privlače publiku, i istovremenog nametanja niza važnih pitanja, o političkoj moći, uticaju medija, manipulaciji visokim položajima, provincijalizmu, odnosu između velikh gradova i manjih sredina. A takav sklop predstavlja tačno tumačenje Žarijeve lakrdije koja se definiše kroz spoj tragičnog i komičnog, nihilizma i antirealizma, označavajući apsurde vlasti, ali i tragikomičan položaj čoveka u svetu.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 21. januara, pod naslovom “Pripovest o slepilu moći”

Ubistvena rutina postojanja

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

“Tramvaj zvani želja”, prema drami Tenesi Vilijamsa, adaptacija i dramaturgija Tijana Grumić, režija Jug Đorđević, Narodno pozorište Sombor

Jedan od najizvođenijih tekstova u istoriji američke drame, porodični, društveni, psihološki, melodramski komad “Tramvaj zvani želja”, autorski tim njegovog novog čitanja u somborskom pozorištu postavlja u ogoljenijem obliku. Radnja je svedena na četiri lika, Blanš i njenu sestru Stelu, njenog muža Stenlija i njegovog prijatelja Miča, što je dovelo do fokusiranja na porodične i prijateljske odnose, i emotivnog zgušnjavanja radnje (dramaturgija Tijana Grumić). Između ostalih, isključeni su likovi Blanšinih nekadašnjih ljubavnika ili ljubavnih aspiracija, čime se radnja više usmerila na sadašnjost, a njihov svet se još više suzio, sabio u ćošak.

Reditelj Jug Đorđević likove i fizički zgurava u tesnu, bezizlaznu sobu narandžaste boje, niskog plafona i oskudne dubine (scenografija Andreja Rondović, kostim Velimirka Damjanović). Svi akteri su skoro sve vreme zaglavljeni u njoj, i kada ne igraju, kada nisu fizički prisutni u sceni. Ovo rešenje se može tumačiti kao simbolička oznaka večite zakopanosti, nemogućnosti da izrone iz mulja života, da nešto promene u toj učmalosti rutine i nezadovoljstva. Takođe, njihovo stalno prisustvo simbolički označava da su tu i kada nisu tu, da budno prate sve promene i manipulacije u odnosima. Takva postavka uspostavlja stilizaciju koja će dosledno biti prisutna sve vreme, donoseći bogatstvo mašte, kreativnih rešenja. Ona takođe stvara gledaočevu distancu u praćenju razvoja radnje, u smislu brehtovskog kritičkog zaustavljanja identifikacije sa likovima, što je važno zbog građenja aktivne kritičke svesti gledaoca, koje vodi do dubljeg razumevanja događaja.

Foto Nađa Repman / NP Sombor

U tom smislu, zanimljivo je rešena scena Stenlijevog vađenja Blanšinih glamuroznih haljina iz kofera, kako bi dokazao njenu rasipnost – umesto stvarnih haljina, on iz kofera vadi šarene papiriće, začudno provocirajući maštu i misli. Takođe, na sceni se povremeno odvaja glas glumca od tela, na primer u uvodnom prizoru, kada čujemo Blanšin ranije snimljeni monolog preko zvučnika, njene misli o izgubljenosti, dok za to vreme gledamo glumicu koja neverbalno označava njen nemir. Taj postupak se može razumeti simbolički, kao znak unutrašnjeg razdora, sa jedne strane, dok se sa druge može tumačiti kao oblik formalnih scenskih istraživanja, potrebe da se ispitaju mogućnosti izražavanja psiholoških kriza izvan okvira realizma.

Glumci igraju vešto, na granici između stilizacije i psihološkog realizma, postojano izvodeći rediteljski koncept. Ivana Jovanović je izuzetna kao Blanš, u toj dvostrukoj ulozi, psihološki precizne i uverljive postavke lika nesrećne, usamljene profesorke engleskog jezika, koja dolazi kod sestre, u potrazi za domom i utehom. Glumica istovremeno spretno igra stilizovane scene, na primer, kada brblja mehanički, brzo i odsutno, pokazujući tako njen dubinski rascep. Milijana Makević takođe verodostojno igra njenu sestru Stelu, zakopanu u napetom braku sa nasilnim mužem. A prizori bračnog nasilja su ostvareni u efektno stilizovanom obliku – preko zvučnika prvo čujemo odjeke njihovih svađa, vriske, lomljavu stvari, a zatim, kao posledicu, vidimo crvenu boju na Stelinom licu. Odsustvo bukvalnog, realističkog prikaza nasilja je izazovno jer stilizacija stvara poseban estetski doživljaj. Aleksandar Ristoski igra Stenlija kao neotesanog muškarca koji razmetljivo izlaže lepotu njegovog mišićavog tela, provocirajući Blanšinu želju, sa idejom da je povredi, uvredi. Nemanja Bakić stvara lik Miča, karakterno drugačijeg od Stenlija, sramežljivog i skromnog, vezanog za majku na samrti, u potrazi za časnom ženom za brak.

Prizori iz bračnog života teku bezbojno, dani se kotrljaju bez uzbuđenja. Reprezentativni su prizori čestih seksualnih odnosa između Stenlija i Stele koji se odvijaju često, ali mehanički, bez lepote zavođenja i erotizma, prazan su i obesmišljeni čin. Tu bezličnost i ubistvenu rutinu mlitave svakodnevnice neobično označava i često objavljivanje dolaska i prolaska dana, preko zvučnika. Monday, tuesday, wednesday… dani prolaze i odlaze, guleći vreme na putu do večnosti, vreme kome je neophodno udahnuti smisao.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 30. aprila 2021. godine

Ostrvo nade u okeanu beznađa

Umesto pozorišne kritike

Povodom predstave “Staklena menažerija” Narodnog pozorišta Sombor,    prikazane onlajn

 

“Staklena menažerija” Tenesi Vilijamsa jedna je od njegovih prvih drama, nastala 1944. godine, kao “drama sećanja”, sa naglašenim autobiografskim elementima. Vilijams je pisao pod velikim uticajem Čehova, u pogledu izrazite osećajnosti, naglašene simbolike, kao i neposustajućih pokušaja da se pokupe mrvice smoždenih života. Takođe blisko Čehovu, Vilijamsov svet je na prekretnici, on doživljava velike potrese, i nikada više neće biti isti. Posleratno društvo ima neizvesnu budućnost, obavijenu apokaliptičnom maglom i stalnom pretnjom krahom, zbog čega je nama danas posebno prepoznatljivо. Rat se završi, ljudi prežive, ali moraju da idu dalje kroz svet koji je potrebno ponovo uspostaviti.

Iz Arhiva Narodnog pozorista Sombor

Predstava “Staklena menažerija” reditelja Radoja Čupića, u izvođenju ansambla Narodnog pozorišta Sombor, premijerno odigrana 2006. godine, a ovih dana prikazana onlajn, uspešno je rastumačila slojevitost Vilijamsovih dramskih slika. Donela je opipljive prizore postratnog društva u depresiji, prelomljene kroz odnose u jednoj rašrafljenoj porodici. Olgica Nestorović igra živahnu majku koja nastoji da obezbedi budućnost svojoj deci, zaglavljenoj u besperspektivnim okolnostima. Ćerka Laura (Milijana Makević) je naročito krhka, odsečena od realnosti, zatvorena po sopstvenoj volji u svetu staklenih figurica. Otac ih je odavno napustio, dok je majčina uzdanica bio sin Tom (Pero Stojančević), pisac i narator radnje koji nije uspeo da se izbori sa beznađem svakodnevnice. Zato je napustio taj svet i tu porodicu, da bi postao pisac, i pripovedač sopstvenog života sa distance, svedok ličnog porodičnog kraha. Osnovnu realističku postavku radnje stilski i idejno obogaćuju upečatljive video projekcije, i turobni, uznemirujući zvuci, koji podižu pojavnu realnost na nivo simboličkih značenja. Ona su veoma važna, daleko važnija od značenja u prvom planu, koja su za Vilijamsa bila samo povod da se dostigne ono iza, skriveno, potisnuto, metafizičko.

Iz Arhiva Narodnog pozorista Sombor

Tom je autorov alter-ego, dok je ova drama, kako ističu njeni tumači, rezultat piščeve borbe sa sopstvenom savešću, svojevrsni egzorcizam, bitka sa ličnim demonima čije je taloženje bila cena slobode. Kako je naveo u predgovoru za svoje drame, Vilijams je pisao “da bi stvorio imaginarne svetove u koje može da se povuče, jer se nikada nije navikao na stvaran svet.” Umetnost je bila način da preživi stvarnost. Pozorište je zato u njegovim delima važna metafora, njegovi likovi teatralizuju svet, kako bi se zaštitili. Pored Toma koji u ovoj drami beži od stvarnosti kroz pisanje, Laura takođe gradi svoj paralelni, stakleni svet. Njihovi konkretni ili metaforički prostori umetnosti su pokušaj zaustavljanja vremena i pronalaženja nade, neka vrsta ostrva u okeanu beznađa.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici

Svetlucanje u tami

U Somboru je premijerno izvedena predstava „Tartif“, autorski projekat Igora Vuka Torbice. U pitanju je koprodukcija Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada i Narodnog pozorišta Sombor.

Foto NP Sombor

Polazeći od Molijerove izvanredne komedije koja bezobzirno razobličava društveno licemerje, reditelj Igor Vuk Torbica je napravio zaista izuzetnu, preciznu, ogoljenu i bolno savremenu predstavu. Ona beskompromisno razobličava sve nas, naš labilni moral, neodgovornu lakovernost, pristajanje na neprihvatljive uslove života.

Igra počinje pod upaljenim svetlima u celoj sali, direktnim obraćanjem glumice Hane Selimović, u ulozi Dorine. Njen nastup je neposredan i komički delikatno atraktivan, ali istovremeno i nemilosrdno razotkrivajući. Ona na samom početku uspostavlja ključnu, direktnu komunikaciju sa gledaocima, koja će se održavati i razvijati do kraja. To nas čini neodovojivim delom predstave, simbolički odgovornima za potpuno rasulo do čega će postepeno doći.

Ceo ansambl je ubedljiv, igra je ogoljena i precizna, višeslojna i suptilna, na tankoj granici između ironije i tragedije. Saša Torlaković je izuzetan kao Tartif, prikriveni manipulant, blage naravi, mefistofelovski sladak i zavodljiv.

Dizajn scene je funkcionalno precizan, u skladu sa tonom igre. Događaji su smešteni u okvire spektakla, na površini blještavog, a u suštini dubinski trulog. Dolazak Tartifa na scenu podseća na pompezne rijalitije. Slova u pozadini ispisuju njegovo ime, svetleći kao gradovi u tami.

U kulminaciji horora Tartifovog mutnog opčinjavanja Orgonove porodice, što je Torbica u odnosu na Molijera brutalno rastegao, ispaljuju se konfete. One postaju jaka metaforička oznaka opšteg društvenog kiča, dekorativnog sjaja koji pokušava da sakrije činjenicu da su ljudi postali zombiji.

Somborski „Tartif“ suptilno razotkriva sveprisutne društvene laži. Izuzetno je angažovan, ali u jednom promišljenom i visoko estetizovnom obliku.

Ana Tasić

Kulturni dnevnik, RTS1, 11.2.2019.