Tag: Miroslav Krleza

U potrazi za smislom umetničkog stvaranja

„Mikelanđelo“, prema drami Miroslava Krleže, adaptacija i dramaturgija Milan Marković Matis, režija Sebastijan Horvat, Dubrovačke letnje igre u koprodukciji sa HNK Ivana Pl. Zajca iz Rijeke

Dubrovnik – U postavljanju drame „Mikelanđelo“, iz rane, ekspresionističke stvaralačke faze Miroslava Krleže, autorski tim predstave se izazovno odlučio za njeno otvoreno, autorefleksivno, fragmentarno, može se reći postdramsko scensko tumačenje (režija Sebastijan Horvat, dramaturgija Milan Marković Matis). Predstava na izuzetan, višeslojan način tumači Krležinu dramu, traga za njenim savremenim značenjima i istovremeno uspostavlja sa njom poseban dijalog. Sagrađena je iz tri stilski sasvim različita dela, a postavljena je kao pozorište u pozorištu.

Prvi deo donosi veoma estetizovano, košmarno, psihodelično i vizuelno snažno čitanje Krležine drame koja istražuje stvaralačke patnje Mikelanđela, njegov odnos prema Bogu i smislu postojanja. Radnja se dešava u kutiji koja ima dva nivoa, otvorenoj sa prednje strane, prema gledaocima (scenografija i video Igor Vasiljev). Igra počinje Mikelanđelovim (Rakan Rushaidat) introspektivnim, samoiscrpljujućim monolozima. Obučen je savremeno, u farmerke i majicu, a govori u mikrofon, teatralizujući na taj način svoj izmučeni um, i stvarajući univerzalnu metaforu razarajućih sumnji u veru i smisao života. Njegovo fizičko prisustvo prate projekcije apstraktnih crteža, ali i napeti, košmarni zvuci, što sve pojačava jačinu izraza egzistencijalnih patnji. Njegovo gnevno obraćanje Bogu se postepeno pretvara u urlike, a kasnije i u pesmu, koju koreografski prati hipnotički, makabrični ples rulje, zgurane u tu simbolički bezizlaznu kutiju (kompozitor Karmina Šilec, scenski pokret Ivana Kalc). Scena zatim postaje nalik suludom, mračnom rejvu, iz kojeg se rađaju vizuelno moćni prizori iz nekakvog post-apokaliptičnog sveta. Na različitim nivoima scenskog prostora se istovremeno, sablasno muvaju ljudi zaštićeni gas-maskama, ali i oni koji su bolesni, gubavi, koji cvile i posrću. Ove opčinjavajuće prizore razumemo kao otelotvorenje „svetskog bola“, ali i Mikelanđelovog unutrašnjeg sveta, izmučenog demonima. U ovu izvanredno estetizovanu igru se uvode i video projekcije savremenih katastrofa. One Mikelanđelove patnje smeštaju u savremene okolnosti, dok njegova preispitivanja i sumnja u veru dobijaju posebno snažna značenja u današnjim društvima, globalnih (post)modernih razaranja. U tom haosu besmisla umetničko stvaranje je za njega jedini smisao.

Foto Marko Ercegovic / Dubrovacke letnje igre

Ovaj prvi, zavodljivo estetizovani deo predstave naglo zaustavlja paljenje svetla i glas koji prekida probu, otkrivajući nam da smo gledaoci procesa pozorišnog stvaranja. To označava početak drugog, pirandelovskog dela izvođenja, otvaranje do tada zatvorene strukture, i sprovođenja postupaka koji ruše iluziju, kidaju teatarske mehanizme i otvaraju prostor za samoispitivanje. Glumac Jerko Marčić igra energičnog reditelja Krešimira koji sa dramaturgom Davorom  (Jasmin Mekić) vodi inspirativne, dugačke rasprave o pozorišnoj teoriji i svrsi bavljenja umetnošću. Ovaj drugi deo je stilski sasvim različit od prvog, ali se u njemu ogledaju, izazivaju i ponovo tumače Krležina pitanja o smislu umetničkog stvaranja, između idealizma i ekonomije. Ovaj deo nosi blistave komičke vrednosti, zbog intelektualno razoružavajuće samoironije. Između ostalog problematizuje društvenu funkciju pozorišta, festivala, Dubrovačkih letnjih igara, kulturnog turizma i elitizma, značenja umetničkog stvaranja.

Foto Marko Ercegovic / Dubrovacke letnje igre

Treći deo je neka vrsta epiloga, monolog koji vrlo vešto, povremeno obezličeno brzo i mehanički, igra glumac Nikola Medić. Sa rancem na ležima, fizički neupadljiv, on predstavlja glas takozvanog običnog čoveka, njegove misli o kulturi koja danas postaje sve manje bitna. On vrlo kritički govori o duhu grada, prosečnosti, lenjosti, mediokritetstvu ljudi koji ne primećuju važnost kulture koja ih okružuje. U tom inspirativnom obraćanju, on bitno problematizuje i druga društvena pitanja, na primer današnje migracije u Hrvatskoj, kao vid bega, ili spasa od sveprisutne prosečnosti.

Izuzetna predstava „Mikelanđelo“ igrana je u  skoro mističnoj tišini  ostrva Lokrum, na sceni pored ruševina benediktinskog samostana čiju istoriju prate pripovesti o viđenim duhovima i ukletosti. Gledaoci su brodom, zajednički, putovali na ovo izvođenje, osnažujući na taj način njen društveni značaj, smisao ritualnog povezivanja.  Mir i upečatljiva, gusta, gotovo opipljiva izolacija ostrva, stvorila je jednu zavereničku, transcedentalnu atmosferu, ekskluzivni prostor dubinskog bavljenja suštinski važnim pitanjima.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 3.8.2018.

U sumraku civilizacije

Premijera „Gospode Glembajevih“ na Dubrovačkim letnjim igrama

Dubrovnik* – Prva dramska premijera na 68. festivalu Dubrovačke letnje igre, „Gospoda Glembajevi“ Miroslava Krleže, izvedena je u Umetničkoj galeriji koja se prvi put koristi kao scenski prostor. Takođe je prvi put da se ova drama igra na dubrovačkom festivalu, zbog čega je premijera privukla veliku pažnju medija.

Ova produkciono zahtevna, epska, četvorosatna predstava reditelja Zlatka Svibena počinje na ulazu u zgradu Galerije, sa publikom koja stojećki prati izvođenje. Igra se nastavlja uz penjanje gledalaca uz stepenice i ulazak u galerijski prostor. Na tom putu glumci izvode fragmentarne prizore, snolike, ekspresionističke scene, slobodne interpretacije piščevih uvodnih didaskalija. Između ostalog se barunica Kasteli pojavljuje kao avet, iza stakla, u magnovenju, Ignjat Glembaj leži poput duha u krevetu itd. Ovaj polusatni mimohod predstavlja intrigantnu uvertiru u glembajevsku epopeju, proizvodeći i utisak o inicijacijskom putu gledalaca do odredišta – terase koju Krleža pominje u drami. Tu je utvrđena glavna scena, dom Glembajevih prepun porodičnih portreta, nalik muzeju duhova. Galerijski prostor je funkcionalno odabran i zbog toga što je Leone Glembaj slikar. Njegove filozofske misli o životu otvaraju zatim radnju Svibenove predstave, kao i u Krležinoj drami koja se dešava u predvečerje Velikog rata.

Foto Dubrovačke letnje igre

Reditelj je ovaj sjajan, psihološko-društveno-filozofski komad o sumraku građanske civilizacije na scenu spretno postavio u multimedijalnoj, muzičko-epsko-dramskoj formi. Zbog žanrovske složenosti, u kombinaciji sa snažnom dramatičnošću igre, predstava ima operskog u sebi (kompozitor Zlatko Tanodi, koreograf Staša Zurovac).

U izvođenje dramskih prizora su bitno uvedeni songovi koje pevaju živi i mrtvi. Uključivanje davno upokojenih u radnju, pored upadljivog metafizičkog smisla, razumemo i kao akcentovanje važnosti prošlosti za porodicu Glembaj. Akteri su ibzenovsko-strindbergovski vođeni avetima prošlosti, ne mogu da se oslobode taloga porodične istorije. Četa duhova na Svibenovoj sceni takođe sa sobom donosi važnost teme smrti, posebno naglašene u ovom scenskom tumačenju (Sviben je autor dramaturške adaptacije).

U pogledu stila, songovi iscrtavaju liniju stilizacije koju prate i video projekcije, kao i stalna upotreba mikrofona. Glumci su sve vreme ozvučeni bubicama, što teatralizuje radnju. Različiti video materijali se projektuju na galerijske zidine, od Krležinog dramskog teksta, preko crno-belih fotografija, do animiranih prizora, odraza senki, vremenskih prilika. Oni su povremeno ilustrativni, a povremeno donose poetsku nadgradnju radnje, čine je poetski punijom (scenografija i projekcije Leo Vukelić). Prisustvo ovog niza stilizovanih elemenata je važno zato što izražava onostrano, ali i složenost značenja dramskog teksta. Da je psihološki realizam, koji se nalazi u osnovi glumačke igre, jedini sloj, predstava bi bila idejno sužena u odnosu na tekst drame.

Predrag Ejdus u ulozi Ignjata Glembaja je doneo jednu topliju, ljudskiju verziju lika. Jarko je izražena njegova osećajnost, liričan je u prikazu slomljenosti zbog razočaranja u baruničinu bračnu vernost. Glumac nosi jednu odmerenu, svedenu odlučnost, autoritativnost i snagu, bez viška sredstava. Anja Šovagović Despot, kao barunica Kasteli, suvereno predstavlja njen odvratan snobizam, nametljivu razmaženost, ali i snažnu „erotsku inteligenciju“. Ipak, njena značenja se ne iscrpljuju u upadljivoj odbojnosti, što zna da bude slučaj u scenskim tumačenjima. U jednoj od poslednjih scena sa Leonom, ona dirljivo otkriva osećajniju stranu, svoje slabosti, razočaranja zbog životnih lomova, čineći je slojevitom.

Foto Dubrovačke letnje igre

Mijo Jurišić igra Leona Glembaja, pobunjenog, pravdoljubivog člana ove porodice, njenog oštrog, beskompromisnog kritičara, i neumornog tragaoca za životom izvan otrovne glembajevštine. Jurišić ima posebnu harizmu, njegov Leone je istovremeno nemilosrdno odlučan u svojoj pobuni, ali i suptilan, elegično oblikovan, u mekanim tonovima. Fizički je krhk, u skladu sa svojom unutrašnjom fražilnošću. Iz brojnog ansambla izdvajamo igru Bojane Gregorić Vejzović kao nepokolebljivo mirne, anđeoski delikatne sestre Angelike, Vladimira Posaveca Tušeka kao doktora Altmana, Karmen Sunčane Lovrić kao duha Alis, prve Ignjatove žene.

Bezgranično mešanje živih i mrtvih na Svibenovoj sceni shvatamo i kao metaforičan odraz glembajevskog sveta između života i smrti, prostora lutajućih duša stradalih u prekomernoj građanskoj raskoši. Društvene promene preko noći donose krahove finansijskih carstava i socijalnih položaja, u onom kao i u ovom vremenu, stvarajući olupine od zanesenih ljudi koji su živeli u iluzijama.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 14.8.2017

*Put je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije

Agonije razotkrivanja laži

“Magično popodne”, tekst Volfgang Bauer, režija Ana Grigorović, Atelje 212, scena „Petar Kralj“ i „U agoniji“, tekst Miroslav Krleža, režija i adaptacija Ana Đorđević, produkcija „Beoart 2015“, izvođenje na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta u Beogradu

 

Drama „Magično popodne“ (1967) Volfganga Bauera čije je „naturalističko pozorište provokacije“, kako je zapisao Predrag Kostić, stiglo u novom talasu austrijske dramaturgije, sa Handkeom i Bernhardom, pripada tradiciji apsurda i nadrealizma u kojoj je sadržana namera šokiranja učmalih gledalaca. Tako akteri „Magičnog popodneva“ provode vreme u dosađivanju i glupiranju, odražavajući u tome stanje duha. U predstavi rediteljke Ane Grigorović, radnja je vidno osavremenjena, uvedeni su detalji koji se direktno kritički odnose prema našim aktuelnim društvenim okolnostima. Prikazana je opšta potrošenost mogućnosti za akciju, potpuna izgubljenost ideja vodilja, izumrlost volje za promenama (dramaturgija Jelena Mijović).

Nesporna je značenjska aktuelnost ove ukusno dizajnirane predstave (scenografija Marija  Jevtić, kostim Dragica Laušević), ali je sporan njen ukupni smisao. Ona predstavlja skicu, neprodubljen prikaz našeg vremena. Možda je banalnost njihove komunikacije šezdesetih godina, kada je drama nastala, bila dovoljno provokativna, danas nama u ovom obliku nažalost nije.

Igra glumaca pojačava tu neprovokativnu banalnost svakodnevnice aktera. Nastupi Jelene Stupljanin (Birgit), Branislava Trifunovića (Čarli), Ivana Jevtovića (Džo) i Dubravke Kovjanić (Monika) su plastični, naglašeno izveštačeni. Likovi dva ljubavna para u složenim međusobnim odnosima su groteskni odraz umora, lenjosti i rezigniranosti generacije tridesetogodišnjaka. Oni su karikature sebe samih, senke nekadašnjih revolucionara čija je borbenost isparila sa razočarenjima u ishod revolucije. Njihovo značenje je jasno, ali ono ne dovodi do snažnijeg doživljaja zbog odsustva nadgradnje datog značenja, i nedovoljne upečatljivosti likova.

Nasuprot tome, dramom Krležinih likova u predstavi „U agoniji“ rediteljke Ane Đorđević koja se okončava brutalno kao i „Magično popodne“, duboko smo bili dirnuti. Njena radnja psihološki detaljno razrađeno tretira problematiku bračnih odnosa, granica vernosti, preljube, dekadenciju više društvene klase.  Scena je podeljena na dva dela, na levoj sedi narator (Branko Cvejić) koji opisuje i komentariše tok događaja (scenografija Mia David). U jednoj sceni on prelazi na desnu stranu gde se odvija drama između Laure Lenbah (Marija Vicković) i Ivana Križoveca (Radovan Vujović), u ulozi inspektora koji istražuje smrt barona Lenbaha.

Elegantno obučeni likovi verodostojno prenose Krležin emotivno nabijen svet iz dvadesetih godina, vrtoglavi prostor ljudskih ponora, izdubljenih u kovitlacu laži i njhovih razotkrivanja (kostimograf Adrijana Pajić). Krležina sjajna društvena drama je bitno adaptirana, iako je radnja ostala u epohi. U predstavi pratimo tok drugog i trećeg čina, dok je prvi u kojem se baron Lenbah ubija izostavljen. Tako su u centar pažnje postavljene posledice njegove smrti, a takođe je uspostavljena mogućnost misterije njegovog kraja, funkcionalna zbog kasnijeg razvoja događaja, Laurinog poziva policiji i novog iskaza o smrti njenog muža.

Vujović je vešto predstavio nepokolebljivu pragmatičnost i prilagodljivost advokata Križoveca, budućeg ministra, prikazujući trošnost njegovog morala i prazninu bića. Za razliku od njega, Laura ne pristaje na kompromise, dosledna je u svojoj ljubavi i osećanjima pravde. Vickovićeva je izuzetno pažljivo, psihološki delikatno, prikazala paletu stanja baronice Lenbah, od posledica dugogodišnje patnje u braku, osuđenosti na svakodnevno rintanje zbog bahatog ponašanja supruga alkoholičara, preko ledenog zadovoljstva njegovom smrću, do izuzetne osetljivosti i sloma zbog otkrivanja afere Križoveca, njenog ljubavnika.

Foto Nenad Petrović, iz predstave „U agoniji“
Foto Nenad Petrović, iz predstave „U agoniji“

Rasplet drame je promenjen u predstavi. Umesto da ispali dva metka u sebe, kako je Krleža napisao, Laura ih ispaljuje u Križoveca. Kraj drame je označavao simboličku nemogućnost promene poretka, dok kraj predstave možemo razumeti kao gest pobune protiv društva zasnovanog na lažima. Za razliku od Birgitinog ubistva Džoa u predstavi „Magično popodne“ koje je samo potvrdilo beznačajnost postojanja likova i nemogućnost promene, Laurini pucnji su simbolički izlaz iz začaranog kruga laži, konačni iskorak ka svetlosti.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 22.1.2017.