Tag: Milo Rau

Moć rađa nasilje       

  1. BITEF:„Orest u Mosulu“, prema Eshilovoj „Orestiji“, režija Milo Rau, NTGent, Belgija

Postavljajući na scenu Eshilovu „Orestiju“, jednu od najvećih političkih drama koje su ikada napisane, reditelj Milo Rau dosledno hrabro traži današnji smisao problema odnosa moći i nasilja. Zigfrid Melhinger, izvrsni tumač političkog u istoriji pozorišta, napisao je da se Eshil drznuo na upozorenje da se vladari čuvaju zloupotrebe moći nasiljem. To je onda bila neoprostiva provokacija vlasti, zbog koje je pisac napustio Atinu i otišao u egzil na Siciliju, gde je umro dve godine kasnije (456. p.n.e). Jedna od centralnih tema koje postavlja autorski tim predstave „Orest u Mosulu“, a eksplicitno na početku izriče glumac u ulozi Agamemnona (Johan Lejsen), upravo jeste pokušaj da se raspetlja lanac nasilja u okvirima borbe za vlast, da se pronađe odgovor na pitanje: zašto ljudi ubijaju?

Scensko tumačenje mitske fabule, Milo Rau postavlja u Mosul, irački grad koji je razoren u napadima ISIS-a i američkih bombardera. Na sceni paralelno pratimo video snimke scenskog izvođenja „Orestije“, koje se snimalo u Mosulu, kao i predstavu koja se uživo pred nama izvodi. Ova dva plana su u dinamičnom i višeslojnom odnosu koji menja smerove i značenja. Irački i belgijski glumci na pozornici komuniciraju sa glumcima na video-snimcima, reči koje se izgovaraju uživo ponekada se udvajaju sa audio zapisima istih reči, dok se ponekada razilaze, pa sustižu. Na platno se projektuju ranije snimljeni video materijali, ali i video prenos uživo. Dokumentarističke ispovesti glumaca se kombinuju sa igrom Eshilove tragedije, dajući joj naročito osobena značenja. Na primer, glumica koja predstavlja Kasandru (Suzana Abdul Mažid), govori o iskustvu njenih roditelja iz Mosula, koji ne prestaju da ističu nekadašnji sjaj ovog grada. Dok ona upečatljivo prenosi blistava sećanja o Mosulu, asirskoj Ninivi, kolevci civilizacije u bukvalnom smislu reči, paralelno posmatramo video snimke današnjeg Mosula u ruševinama. Oni se prikazuju u mrtvoj tišini, kroz bolno neme slike vožnje kroz razorene ulice, sablasno puste, što izaziva potresna osećanja jeze zbog nerazumne ljudske destruktivnosti. U ovim scenama se takođe uspostavlja veoma sugestivna paralela između današnjeg Mosula i Troje, čiju je tragediju Eshil opisao. Ona se ukazuje kao zastrašujuća potvrda cikličnosti istorije, konstante političkog nasilja, izazvanog neutoljivom glađu za vlašću.

Foto Fred Debrock

Složenost forme predstave dovodi i do brisanja granica između dokumenata i fikcije, pozorišta i stvarnosti, istorijskog, mitskog i aktuelnog, što u celini gradi brojna značenja. Scenska stvarnost postaje ogledalo shizofrenosti realnog sveta, i nepokolebljive trajnosti mitskih obrazaca, istorijske stabilnosti zloupotrebe moći. Pored toga što odražava činjenicu da su instrumenti terora poražavajuća vremenska konstanta, slojevita multimedijalna forma pojačava emotivno dejstvo igre. Krupni planovi izraza lica glumaca dok izvršavaju ubistva, jezivo nastavljajući lanac krvave osvete, izazivaju naročito snažna osećanja. Oni ponekada grade i druga značenja, na primer u sceni koju gledamo na video snimku, kada Orest ubija Klitemnestru, psujući je i proklinjući na engleskom jeziku. Ovi prizori bude asocijacije na siledžije iz američkih akcionih filmova, a shvatamo ih kao kritičko uspostavljanje veze između nasilja u stvarnosti sa (ne)kulturom nasilja koja se danas globalno promoviše kroz nasilne filmove i televizijske programe.

U „Eumenidama“, trećem delu tetralogije „Orestija“, Eshil postavlja krupan politički problem suđenja Orestu i sprovođenja pravde. Za razliku od originalnog teksta gde boginja Atena okončava konflikt uvođenjem demokratskog suda, u predstavi Mila Raua razrešenja nema. Putem video snimaka iz Mosula saznajemo mišljenja žrtava i očevidaca terora koji su činili borci ISIS-a. Oni oproštaj ne daju, čime se ostavlja otvoren problem mogućnosti političkog rešenja. To gledaoca ostavlja u nemiru koji traži razumevanje, podstičući kritičko mišljenje. A ono je suština političkog u teatru, zbog čega je ova predstava na tom planu izuzetno delotvorna. Pozorište je ovde nasušno potrebni provokator koji podseća na večne mehanizme vladanja, konstantnost sprege između nasilja i moći. Nasilje nije urođeno u čoveku, kako smatra Hana Arent, već je proizvod društva i politike, rezultat njihovog ograničavanja slobode, kroz birokratiju, tehnologiju i manipulaciju. Kao humanije ogledalo društva, pozorište razotkriva naličje ovih mehanizama moći, tražeći puteve očišćene od zla.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 20.9.2019. godine