Tag: Maja Todorovic

Na putu kojim se ređe ide

“Putovanje izvan središta zemlje”, koncept Vladimir Aleksić, tekstovi Olga Dimitrijević, Dimitrije Kokanov, Maja Todorović, produkcija BELEF

“Putovanje izvan središta zemlje”, prema konceptu Vladimira Aleksića, formalno i tematski se nastavlja na liniju koju su uspostavile predstave “Kretanje” (Bitef teatаr), “Lounli plenet” (Atelje 212), kao i “Kao da kraj sveta nije ni sasvim blizu” (Bitef teatаr). Može se pretpostaviti da je njihovо nastajanje, ali i uspeh, ogledalo potrebe da se izađe iz konvencionalnog pozorišnog prostora, da se istražuju i šire granice izvođenja, imerzivnog teatra, mobilnosti publike.

“Putovanje izvan središta zemlje” u formalnom smislu ide dalje od pomenutih produkcija, jer sasvim napušta ne samo scenu, već i pozorišnu zgradu. Može se reći da je tu reč o sajt-spesifik projektu, koji definiše važnost prostora izvođenja. Prema Hansu-Tisu Lemanu, u sajt-spesifik delima, sam prostor “progovara”, postaje koautor i partner u izvođenju, pri čemu se ne prerušava, već se čini vidljivim.

Predstava počinje u autobusu koji kreće sa parkinga kod Sportskog centra “25. maj”, pa nas preko Brankovog mosta, Ušća i novobeogradskih blokova, vozi do aerodroma “Nikola Tesla”. Autobuski deo izvođenja je zamišljen kao neki turistički obilazak grada, što nas je podsetilo na projekte grupe “Rimini Protokol”, naročito na “Kargo Sofija-Beograd”, prikazan na BITEF-u. Dok putujemo, preko autobuskog razglasa, od glumice, u ulozi turističkog vodiča, slušamo o istoriji spomenika pored kojih prolazimo. Oni podstiču i šira razmišljanja o istoriji, politici, društvu, umetnosti i kulturi, ali i o stanju današnjeg Beograda, kritičkih zapažanja o njegovom urušavanju, činjenici da je sam sebe pojeo neplanskim gradnjama i sumnjivim poslovima. Izazovno se zalazi i u problematiku radničkih prava, socijalizma i radnih akcija u Jugoslaviji, uloga Jovanke Broz i Daše Drndić u istoriji i kulturi, ali i kolektivnog učešća u ratovima devedesetih godina, seksualnih sloboda… Ovaj deo predstave, čiji je tekst napisala Olga Dimitrijević, najupečatljiviji je jer je idejno i formalno najzaokruženiji, ali i najotvoreniji za tumačenja. Može se reći da je gledalac, sa jedne strane, slušalac radio-drame, čije izvođenje prati promicanje gradskih pejzaža. Ovaj spoj grada, izgovorenih reči i ličnih sećanja i asocijacija na predele pored kojih prolazimo, teatralizuje život, gradi nove poglede na njega, pomerajući pri tome iskustvo stvarnosti.

Foto Nataša Ilić

Kada stignemo na aerodrom, počinje drugi deo predstave autora Dimitrija Kokanova, fokusiran na pitanja identiteta, discipline i kontrole, nadziranja i kažnjavanja. Ona su danas traumatično upala u centar pažnje, u vremenu epidemije, plodnog tla za uspostavljanje još žešće orvelovske kontrole. U autobus ulazi radnik obezbeđenja koji čita naša imena sa liste i proverava identitete (dva dana pre predstave smo bili dužni da ostavimo imena i brojeve ličnih karti). Ova provera je mogla da bude istinitije izvedena, radnik počinje da čita imena sa spiska, ali je ne dovodi do kraja, pokazujući da je kontrola igrana, lažna. Kada izađemo iz autobusa na aerodromsku pistu, pred ulazak u avion nam se obraćaju glumice, u ulogama stjuardesa, sa pitanjima i zahtevima da se raspoređujemo u grupe, prema našim odgovorima (pitanja se odnose na politička, ekonomska, zdravstvena, religiozna, seksualna uverenja).

Foto Nataša Ilić

Po ulasku u avion, smeštamo se na putnička sedišta, a glumice Jovana Gavrilović, Jelena Ilić, Aleksandra Janković, Tamara Krcunović i Anđelika Simić, takođe u ulogama stjuardesa, igraju fragmente različitih dramskih scena, od parodičnih imitacija bezbednosnih priprema za let, do refleksija o kovid izolaciji, usamljenosti i potrebi za ljudima, bliskošću, putovanjima i avanturama. Ovaj poslednji deo igre je očekivano naišao na najživlje reakcije publike, jer je izvođački i komički najatraktivniji (tekst Maja Todorović).

Za predstavu se, sa jedne strane, svakako može reći da ima mane u pogledu dramaturgije celine. To je posledica činjenice da su tekstove pisali različiti autori, zbog čega su oni međusobno tematski, stilski i kvalitativno neusaglašeni. Sa druge strane, za ovakve istraživačke projekte izvesno ne važe ista pravila kao u konvencionalnom pozorištu, zato što je fokus pažnje drugačiji. Slabosti koje su u tradicionalnom pozorištu vrlo upadljive, ovde su manje bitne. Pišući o sajt-spesifik projektima, Patris Pavis ističe da njihovi prostori nisu samo osnova režije, već građa i cilj. On takođe smatra da mobilni gledalac daje naročito emotivan odgovor na prostor, što menja njegovo unutrašnje iskustvo. Dakle, uprkos dramaturškim manjkavostima, taj cilj je u “Putovanju izvan središta zemlje” izvesno ostvaren. Rastegnute su granice izvođenja i doživljavanja teatralnosti i stvarnosti, zbog čega je smisao puta opravdan.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 16. jula 2021. godine