Tag: Macbeth

Zarobljenost u okovima vlasti

Premijera plesnog „Magbeta“ u Tivtu

Tivat – U okviru festivala „Purgatorije“, u Atrijumu Buća Centru za kulturu je premijerno izveden „Magbet“, koprodukcija „Purgatorija“ i Bitef teatra. Ova predstava koreografa Miloša Isailovića, u izvođenju plesača Bitef dens kompanije, donela je uzbudljivo plesno tumačenje Šekspirove političke tragedije (dramaturgija Jelena Kajgo). Na minimalistički utvrđenoj sceni, prekrivenoj diskretno sijajućim celofanom, i oivičenoj neonskim svetlima, sedam igrača bez reči predstavlja Šekspirovu pripovest o krvavom putu do vlasti (scenografija Jasmina Holbus). Igru vodi zlokobna, mračna, ceremonijalna atmosfera, izgrađena stilom igre, vizualnošću, muzikom. Ambijentalnost prostora je u tom pogledu takođe vrlo važna – staro kameno zdanje i arhaični stubovi oko scenskog prostora pojačavaju smisao tamnih slutnji. Treba pomenuti i slučajno, nerežirano, letenje slepih miševa u par navrata na premijeri, koje se savršeno uklopilo u košmarnu osećajnost.

Akteri su obučeni u istančano stilizovane, preovlađujuće crne kostime, takođe perfektno uklopljene u gotičku atmosferu škotske tragedije (kostimografija Slavna Martinović). Muzika kompozitora Draška Adžića jedan je od ključno važnih sastojaka igre, ona presudno učestvuje u građenju tamne osećajnosti, mreže pohlepe, zločina, ludila. Muzika sablasno vodi igrače, noseći u sebi i preteće zvuke čangrljanja lanaca, okova. To jako, uznemirujuće osećanje klaustrofobije i pretnje, povremeno produbljuju i avetinjski blješteća neonska svetla.

Miloš Isailović sugestivan je kao Magbet, ledenog lica i telesnih pokreta. Često je skrhan sumnjama koje iščitavamo iz njegovog fizičkog izraza, naročito u solo scenama, na primer u uvodnom prizoru. On se tu vrti u krug, simbolički zatvoren u svetu nezajažljive gladi za vlašću, izgubljeno tražeći izlaz iz te začaranosti, zaglavljenosti. Značenje Magbetovih preispitivanja i nesigurnosti izvlačimo i iz duo scena sa njegovim dvojnikom maskiranog lica (Dejan Kolarov), možda alter egom, izvorom lomova u glavi povodom izbora puta zločina. Važno simboličko značenje na tom putu ka prestolu imaju i veštice, Nataša Gvozdenović, Ivana Savić-Jacić, Tamara Pjević. Shvatamo ih kao projekcije Magbetove podsvesti, halucinacije, odraz želja za vlašću i divljačkih sklonosti ka zločinima. One se neprestano šnjuvaju oko Magbeta, zagonetno prete iz prikrajka, zavodeći ga slatkom i otrovnom iluzijom moći.

Branko Mitrović igra kralja Dankana, takođe odlučnog, čvrstog izraza lica. Svi likovi ispoljavaju ledenost, nežnije emocije se ne oslobađaju. To shvatamo kao izraz ideje da u krvoločnoj borbi za moć nema mesta suptilnosti. Jedna od najmaštovitijih scena u predstavi je Magbetova borba sa Dankanom, ostvarena kroz igru senki. Akteri izvode ples smrti sa leve strane scene, jedva da ih direktno vidimo. Za to vreme se na centralnom prostoru, na zidine, odražavaju krupne senke njihovih tela u borbi. Simbolika senki je vrlo jaka, razumemo ih kao znak relativizacije ljudskog položaja na zemlji, iluzije moći. Kako je starogrčki pesnik Pindar napisao, čovek je san senke, prolazan na ovom svetu, privremen, kao i njegova vlast.

Foto Slavica Dolašević

Ana Ignjatović-Zagorac kao Lejdi Magbet takođe je vrlo ekspresivna. Njena androgina pojava verodostojno odražava odsustvo ženstvenosti, ključno važne za taj Šekspirov lik. Otkinuta od principa ljubavi i kreativnosti, isušena od „mleka ljudske dobrote“, neutoljivo je žedna vlasti i znatno odlučnija od Magbeta. U predstavi je jasno prikazana narušenost tradicionalnih odnosa među polovima, Lejdi je preuzela dominaciju. To je slučaj u njihovoj ljubavnoj sceni, gde ona u vrišteće crvenoj, osvajačkoj haljini leži na Magbetu, u aktivnom položaju, kontrolora, vladara. Blisko značenje se ostvaruje i na kraju, nakon Magbetovog ubistva Dankana, kada je on polomljen grižom savesti. Ona ga tada ruši na pod, preuzimajući ponovo kontrolu. Posle toga polako, ritualno odlazi u utrobu kamenog zdanja. Na tom hipnotičkom putu je veštice šibaju kosom po golim leđima, ostavljajući krvave tragove. Ovom izvanredno upečatljivom scenom se predstava završava. Lejdi nestaje u tmini, simboličkoj tamnici. Povratka sa puta umrljanog krvlju nema, sloboda je zauvek izgubljena, osvojena vlast je ništa.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 27.7.2017