Tag: Living teatar

Nedovršeni ritual inicijacije

52.Bitef: „NO43 Prljavština“, režija i umetnička direkcija Ene-Lis Semper i Tit Ojaso, „Teatar No99“, Talin, Estonija

Inspirisana simbolističkim romanom Fjodora Sologuba „Mali demon“ (1905), estonska produkcija „NO43 Prljavština“ autora Ene-Lis Semper i Tit Ojaso, oblik je fizičkog teatra čija scenska poetika pripada avangardnom nasleđu. Radnja se dešava u dvorištu neke škole, u malograđanskoj sredini, gde se odmotavaju međuljudski odnosi, otkrivajući splet nežnosti i surovosti, potrebu za dominacijom, volju za moć. Prizori su naglašeno fizički, likovi su često brutalni jedni prema drugima, i istovremeno otuđeni, izgubljeni u apokaliptičnom svetu. Devet vrlo predanih izvođača, Marika Varik, Helena Pruli, Rea Lest, Rasmus Kaljujarv, Ragnar Ustal, Gert Raudsep, Simeoni Sundja, Jorgen Lik i Mart Kangro, konkretno i metaforički su bezizlazno zaglavljeni u mulju (civilizcije). Scena je prekrivena blatom, u kojem oni gnjeckaju, batrgaju se, masturbiraju, đuskaju, posrću, bauljaju, kašlju, mumlaju, viču (pokret Juri Nael).

Foto Tit Ojaso / Bitef press

Ovakva postavka oživljava koncept pozorišta surovosti Antoana Artoa, njegov mračni, ritualni teatar čiji je cilj transgresija, prekoračenje, ulaz na polje nesvesnog, onostranog, izazivanje izbijanja unutrašnje realnosti, skrivene ispod „civilizovanih naslaga gledaočeve psihe“. Arto je težio pozorištu čija magija nastaje u pokretima, kricima i mraku, tamo gde prestaju reči, što estonska predstava na površini donosi. Pretežno neverbalna, igra u ovom blatnjavom ćorsokaku civilizacije povremeno uključuje hipnotičke prizore koji uzbuđuju gledaoca na senzualnom planu. Naročito je uspešno korišćenje ritmične elektronske muzike, lajtmotiv koji otvara i zatvara predstavu, vodi pokrete aktera, udarajući i na utrobu gledaoca (dizajn muzike Jakob Juhkam, Tit Ojaso, Ene-Lis Semper). Sa druge strane, predstava ima i prilično padova, praznog hoda, ponavljanja koje izaziva monotoniju.

Između pozornice i publike je postavljena ograda od stakla. Ona nas štiti od zalutalog blata sa scene, čuva nas da ne postanemo „kolateralna šteta“ blatnjavog izvođenja. Ovu ogradu smatramo konkretnim i simboličkim uzrokom nedovršenosti predstave, koja više pokazuje nego što stvarno jeste, negirajući suštinu avangardnog nasleđa koje pokušava da oživi. Smisao ritualnog, artoovskog teatra surovosti je stvaranje zajedništva izvođača i publike, rušenje granica između nas, konkretno i simboličko postajanje gledaoca izvođačem, čiji je krajnji cilj doživljaj katarze.

Sa druge strane, stakleni zid u ovoj predstavi je brana koja koči mogućnosti prekoračenja i buđenja čovekove usnule arhetipske dubine, koje su praktičari ritualnog pozorišta nastojali da izazovu. Living teatar se, na primer, ne bi ustručavao da publiku zatrpa blatom, sa ili bez predumišljaja. Naprotiv, blaćenje gledaoca bi upravo bio vid transgresije, njegovog stupanja na polje rizika i prekoračenja, učešća u ritualu incijacije koji „izvodi egzorcizam koji čoveka teško obolelog od civilizacije, treba da leči tako što u njemu ponovo proizvodi život“, kako je napisala Erika Fišer-Lihte o značenju ritualnog pozorišta. U odsustvu tog zajedništva, rizika i mogućnosti prekoračenja, estonski teatar je samo plakatski odjek avangardnog nasleđa, odraz njegove površine, ali ne i istinskog smisla.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 20.9.2018.