Tag: Kokan Mladenović

Čišćenje medijskog đubreta

“Konji ubijaju, zar ne”, tekst Maja Pelević, režija Kokan Mladenović, Gradsko pozorište Podgorica

Radnja komada “Konji ubijaju, zar ne” Maje Pelević, inspirisanog romanom “Konje ubijaju, zar ne?” Horasa Mekoja, smeštena je u okvire rijaliti šoua, čiji se učesnici bore za nagradu od desetak hiljada evra, koja raste sa zahuktavanjem igre i porašću gledanosti programa. Likovi su lokalizovani, žive u savremenoj Crnoj Gori, boreći se za materijalno preživljavanje u iscrpljujućem maratonu života. Oni nemaju imena, određeni su funkcijama (trudnica, muž, lepotica, domaćica, oficir…), što se može tumačiti kao znak poništavanja individualnosti u neoliberalnom društvu, gde je uglavnom sve komodifikovano, komercijalizovano i uniformisano.

Gledaoci predstave su uključeni u scensku radnju i integralni scenski prostor, učesnici su u šou bez granica, publika rijalitija, bez koje ovi programi ne bi imali moć koju imaju (scenografija Andreja Rondović, kostim Lina Leković). U režiji Kokana Mladenovića, taj koncept je veoma važan i naglašen, gradi ključna značenja, implicitno namećući pitanje društvene odgovornosti publike, građana koji pohlepno gutaju trivijalne sadržaje rijalitija. Osamdesetak gledalaca predstave smešteno je za dvadesetak stolova, na sceni koja predstavlja nekakvu kafanu, gde se održava gala-večera za VIP zvanice. Ona se izvodi doslovno, realistički, konobari poslužuju hranu i piće tokom cele dvosatne predstave, od početka stupanja gledalaca na scenu. Nude nam aperitive, predjelo, glavno jelo i dezert, dok pratimo takmičare koji prosipaju svoju utrobu na sceni, guleći sa sebe svaki trag ljudskosti. U prilici smo da postanemo simbolički saučesnici u zločinu ubistva dostojanstva, gledaoci koji jesu odgovorni za izgled medijske i društvene stvarnosti, jer gledaju te programe, glasaju za učesnike putem sms poruka itd.

Glumci Marija Đurić, Omar Bajramspahić, Vanja Jovićević, Goran Slavić, Jelena Simić, Dejan Đonović, Branka Femić Šćekić, Vukan Pejović, Katarina Krek i Željko Radunović, zaista predano igraju takmičare, istinito i energično, gradeći uloge koje su fizički veoma zahtevne. Bespoštedno plešu u različitim tačkama i stilovima, kroz razigrane i zavodljive koreografije, uz muziku koja se uživo izvodi (scenski pokret i koreografija Miloš Isailović, kompozitorka Irena Dragović). Emir Hadžihafizbegović igra Konferansijea, voditelja ovog šoua i manipulatora sa prikrivenim motivima. Njegov nastup je funkcionalan, ali je mogao da bude prodorniji u dijaboličnosti, sugestivniji i otrovniji u oblikovanju tog lika, gnusne figure koja predstavlja medijsku zagađenost i prljavštinu, đubre koje nam svakodnevno izručuju sa televizijskih ekrana.

Foto Duško Miljanić – GP Podgorica

Oklop predstave stvara šljašteću i šljokičastu formu, opojan muzičko-plesni šou, raskošan i zabavan za gledanje, dok je istovremeno plodno tlo za raskopavanje i iskopavanje naličja tog spektakla. U pauzama borbe, u bekstejdžu, kada takmičari izadju iz svetla pozornice, i uđu u stvarnost svojih života, tu dolazi do brutalnog prodora istine. Ove prizore iza scene pratimo preko nekoliko ekrana koji tokom takmičenja prikazuju reklame za sponzore emisije. Snimci iz bekstejdža otkrivaju unutrašnje drame likova, njihovu zapitanost o (be)smislu porodičnog života, dileme oko rađanja dece, kao i ideje o mogućnostima za radikalne promene sveta, stvarnu društveno-političku revoluciju. Oni nisu jedini izvor curenja realnosti u predstavi, takođe se, tokom takmičenja, povremeno izlivaju istine iz života učesnika, izazivajući dramske sukobe i katarze. One načinju i teme posledica nedavne ratne prošlosti na ovim prostorima, vojnih intervencija i bombardovanja, zatim probleme tolerancije, seksualnih sloboda i homofobije, ali i prepoznatljivih opštih društvenih nakaznosti, primitivizma, nepotizma, lažnog morala, negativne selekcije.

Izmeštanje publike iz konvencionalnog prostora pozorišne sale donosi naročitu snagu spoznaje, i može se tumačiti kao stvaranje simboličkog ritualnog prostora, mesta za isterivanje medijskih i političkih demona, i društveno isceljenje. Jer, kroz razotkrivanje svakodnevnih laži i veštačke stvarnosti, pozorište otvara put pronalaska boljeg života. Možda onog iz pesme Dade Topića koju Konferensije indikativno izvodi u predstavi, vraćajući nas u neka druga vremena.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 26. maja 2021. godine

Lutanja političkog pozorišta

64.Sterijino pozorje: „Neustrašive – kao i sve slobodne devojke“, Tanja Šljivar / Salome Dastmalhi, Dojčes teatar, Berlin i „Karolina Nojber“, Nebojša Romčević / Kokan Mladenović, Narodno pozorište Republike Srpske, Banja Luka

Dramski tekst Tanje Šljivar „Neustrašive – kao i sve slobodne devojke“ poetska je drama fragmentarne strukture, inspirisana stvarnim događajima koji su se odigrali u Bosni i Hercegovini 2014. godine, kada se sedam trinaestogodišnjakinja sa petodnevnog školskog izleta vratilo u drugom stanju. Ovaj događaj je izuzetno scenski potentan i svakako je vrlo inspirativno polazište za građenje drame, posebno važne u pogledu problematizacije seksualnog vaspitanja tinejdžera. Komad prati put sedam trinaestogodišnjakinja, od otkrivanja trudnoće do abortusa. Naročito je vredan zbog utkanih poetskih karakteristika, kao i autentičnosti odraza naivnosti i izgubljenosti današnjih tinejdžera, u okolnostima pritisaka selebriti kulture i društvenih mreža. S druge strane, drami fali opipljivije kontekstualizacije, tumačenja situacije, koje bi obogatilo njena značenja, dodalo nove slojeve razumevanja našeg sveta.

Foto Sterijino pozorje

U postavljanju ovog komada na scenu za mlade, Dojčes teatra u Berlinu, rediteljka Salome Dastmalhi junakinje smešta na pozornicu koja je čisto, elegantno i minimalistički dizajnirana (scenografija i kostim Paula Velman). Radnja se dešava u prostoriji bele boje koja sugeriše nevinost, a na čije će zidove tinejdžerke postepeno ispisivati svoje misli i komentare o probuđenoj ljubavi i seksualnosti. Sa time se ta bela, prazna soba, postepeno simbolički puni iskustvom sazrevanja, suočavanja sa realnošću. Ovih sedam devojčica predstavljaju i glumice i glumci, što shvatamo kao znak brisanja rodnih podela, ali i ukidanja ograničenja na žensku odgovornost, jer su muškarci neizbežni deo njihovih života. Svi su obučeni isto, uniformisano, u narandžasta odela koja liče na zatvorenička, što tumačimo kao znak njihove suštinske zatvorenosti, stešnjenosti u različitim neslobodama. Scensku igru karakteriše kolektivnost, izvođači često deluju kao hor, iz kojeg se izdvajaju individualni glasovi. Njihova gluma je više plakatska, nego što je reljefno proživljena, što stvara utiske o naivnosti i nevinosti, svakako važnih u razumevanju ove drame. S druge strane, takva gluma ne daje mogućnost za razvijanje drugih, dubljih značenja (treba napomenuti da ovi mladi glumci nisu profesionalci). Takva igra je nažalost u skladu sa režijom koja nije dovoljno razvijena, naročito ne u pogledu prenosa poetskih značenja, iz teksta drame na scenu. Predstava je zato u celini ostala poetski nedorečena, najveći kvaliteti drame nisu odgovarajuće transponovani, zbog čega je ona u celini bledih umetničkih kvaliteta. Uprkos nedovoljnoj uspešnosti, ističemo da je nesporno dragoceno to što smo predstavu videli na Sterijinom pozorju, jer je važno da pratimo rad domaćih autora u inostranstvu. A kada je reč o dramama Tanje Šljivar u kontekstu ovogodišnje festivalske selekcije, smatramo da je predstava “Režim ljubavi” Ateljea 212 apsolutno zaslužila da se nađe u glavnom programu, jer je u celini svakako umetnički uspešnija od ove nemačke produkcije.

Polazeći od drame “Karolina Nojber” Nebojše Romčevića, reditelj Kokan Mladenović na sceni Narodnog pozorišta Republike Srpske gradi predstavu fragmentarne, postdramske, brehtovske strukture. Scenski tekst čini splet scena iz Romčevićeve drame, koje pripovedaju život, rad, lične i profesionalne borbe nemačke glumice Karoline Nojber iz osamnaestog veka, i savremenih prizora u kojima se ogledaju današnja značenja Karolinine borbe za pozorište očišćeno od vulgarnosti i populizma. Ovi savremeni prizori u predstavi su dokumentaristički utemeljeni, a donose agresivno jak kritički odraz posrnulih kulturnih politika na ovim prostorima, nedovoljne sistemske brige za razvoj umetničkog pozorišta. U tim scenama, glumci banjalučkog pozorišta nastupaju sa svojim imenima i prezimenima, vrlo posvećeno i energično, direktno se obraćajući publici, pod upaljenim svetlima. Prozivaju nas i čine odgovornima za sveukupne društvene poraze.

Foto Sterijino pozorje

Stil igre je ogoljen, nedvosmisleno grub, sa jasnom namerom izražavanja preeksplicitnog protesta protiv sveprisutne erozije vrednosti u brojnim sferama života. U društveno-političkom smislu razumemo i donekle pravdamo ovu vrstu teatra, jer je rezultat goruće potrebe autora da izraze otpor. Sa druge strane, njegov problem je nedostatak suptilnosti, postupaka koji bi na gledaoce delovali na drugim, iracionalnijim nivoima svesti, suštinski moćnijima od ovog pamfletskog, “prst u oko” izraza.  Pozorište je i estetski i politički delotvornije onda kada uspe da pronađe finije puteve do spoznaje, promišljenije načine razotkrivanja društvenih nakaznosti. Dodatni problem koji ovde tupi političku oštricu predstave, jeste činjenica repetativnosti ove vrste teatra (ostavljamo mogućnost da je za banjalučku publiku on nov). Od predstave “Turbofolk” Olivera Frljića (2008), mahnito se provalila moda srodnih oblika dokumentarističko-brehtovsko-angažovanog pozorišta, a to je kroz godine dovelo do trošenja njegove političke snage. Banjalučka “Karolina Nojber” je jedna od brojnih varijacija na tu temu, što je dodatno čini suvišnom na ovom Sterijinom pozorju.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 9. juna 2019. godine

Nestanak čoveka u svetu sreće

„Pad“, tekst Branislava Ilić, režija Kokan Mladenović, Centar za kulturu Svilajnac i „Stvaranje čoveka“, tekst Tijana Grumić, režija Ivona Šijaković, Atelje 212, Scena „Petar Kralj“

Predstava „Pad“ je nastala prema savremenom dramskom tekstu Branislave Ilić koji se bavi problemom pogibija radnika na gradilištima, pri čemu pojam pada uzima i jasna metaforička značenja. Fragmentarno utvrđena, drama donosi jak kritički odraz činjenice da je u Srbiji prošle godine poginulo preko četrdeset radnika. Naročito je važno i dramski izražajno to što se ova tema pripoveda iz intimnog ugla, što izaziva jaka emotivna dejstva. Priču vodi devojčica koja živi sa ocem koji strada na gradilištu. Mlada Glumica Jelena Blagojević nastupa u dve uloge, naratora i lika devojčice, sa brehtovskim značenjem izlaženja iz uloge, distanciranja od tragedije gubitka oca. Posebno treba izdvojiti snagu i prirodnost igre šesnaestogodišnje glumice koja osvaja mladalačkom izražajnošću. Branislav Trifunović predstavlja njenog oca, a naročito uverljivo oblikuje njihove zajedničke scene. Nina Nešković sa diskretnom, razobličavajućom ironijom prikazuje brutalno bezosećajnu menadžerku građevinske firme. Plastično izvajanog nastupa, što proizvodi kritički smisao, ona grabi na putu profesionalnog uspeha u kompaniji „Belgrade Star City“, ne obazirući se na ljudske žrtve.

Foto Centar za kulturu Svilajnac

Reditelj Kokan Mladenović gradi predstavu multimedijalne forme u kojoj se video bim višeznačno upotrebljava (video radovi Goran Balaban, scenografija Marija Kalabić, kostimografija Andrijana Janković). Projektuju se kratki filmovi koji donose vizuelnu ilustraciju radnje, od prizora fizičkih padova do ironijom obojenih reklama za građevinska preduzeća koja nude lepši, komforniji život. Oni upotpunjuju formalni nivo predstave, uz primedbu da su mogli da budu mekše, estetizovanije oblikovani. Izazovnije je i vrednije korišćenje bima sa direktno kritičkim smislom, kada se ispisuju važna pitanja povodom smrti radnika, od ličnih do društvenih. Na primer: Ko je ubio mog tatu? Koliko košta ljudski život? Da li su ljudi roba? Zašto niko nije kažnjen? Muzička pratnja kompozitora Marka Grubića odgovarajuće pojačava doživljaj scenske radnje, od napetih, uznemirujućih utisaka o opasnosti rada u rizičnim okolnostima, do osećanja bola zbog ljudskih gubitaka.

Predstava „Stvaranje čoveka“ takođe je nastala prema savremenom domaćem tekstu, autorke Tijane Grumić, koji se takođe bavi ljudskim tragedijama, u ovom slučaju migranata sa Bliskog Istoka. Ova drama je vredno poetsko delo koje ispisuje lirski jake odraze života ljudi osuđenih na beg iz domovine. Komad je specifičan zbog pristupa ovoj temi, kroz neobično dopadljive poetske pripovesti o roniocima. One su suptilno ispovedno uobličene, što ovaj komad izdvaja od uobičajenijih, dokumentaristički realističkih i suvoparnijih obrada problema izbeglištva. A društveno sveprisutan, formalni i globalni politički diskurs o migrantskim tragedijama, u drami se odražava kroz uvođenje glasa sa radija. On o izbegličkim problemima govori jednim hladnim, statističkim tonom, koji slušaoca suštinski otuđuje od stvarnosti ljudskih patnji. Sukob ta dva plana u drami, lirskog i formalnog, proizvodi izazovna značenja koja odražavaju složenost pristupa problemu izbeglištva.

Foto Atelje 212

Režija Ivone Šijaković nažalost ne uspeva da prenese na scenu raskošna značenja dramskog teksta. U predstavi se ne prepoznaje jasan rediteljski koncept. Na početku se uspostavlja deziluzionistički odnos, kroz direktno obraćanje glumice Dragane Đukić. Ona gledaocima želi dobrodošlicu u pozorište, predstavlja nam likove, držeći u ruci programsku knjižicu predstave. Taj brehtovski čin se kasnije ne razvija, zbog čega uvodni postupak shvatamo kao proizvoljan, neopravdan.

Glumci koji su sve vreme prisutni na sceni, igraju stilski i kvalitativno različito, neujednačeno, kako se ko snašao. Najupečatljiviji je komički odmeren nastup Radomira Nikolića (Otac), kao i delikatno ironična i autoritativna igra Slavena Došla, u ulozi priznatog i poznatog umetnika Urbana Urbana. Njegov lik opipljivo razobličava sveprisutnu manipulativnost ljudskim tragedijama, u medijima i kulturi, korišćenje izgbegličkih patnji za ličnu promociju. Za razliku od predstave „Pad“, uključivanje mladog glumca, u ulozi Sina, ovde nije odgovarajuće uklopljeno u celinu. Najveći propust predstave, posledica manjkavosti režije, jeste odsustvo osećajnosti koju tekst u izobilju sadrži.

Sa druge strane, pored izvesnih kvaliteta drame, ova scenska postavka se može pohvaliti vizuelnom zavodljivošću. Scenografija Veljka Stojanovića stilizovano predstavlja bazen, označen ironičnim natpisom „happy place“. To „srećno mesto“ postaje probojna metafora sveprisutnih raskoraka između idealizovane slike sveta koju projektuju mediji i stvarnosti ljudskih nevolja.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 8.1.2019. godine

Poruke o revoluciji

„Oblak u pantalonama“, po motivima poeme Vladimira Majakovskog, reditelj Kokan Mladenović,

Pozorište Kostolanji Deže, Subotica

Foto Edvard Molnar

Inspirisan poemom „Oblak u pantalonama“ (1914) Vladimira Majakovskog koja se tretira kao noseći stub ruske futurističke poezije, reditelj Kokan Mladenović je izgradio multižanrovsku, multimedijalnu, interaktivnu predstavu savremene tematike (dramaturg Kornelija Goli). Polazeći od peoezije u kojoj se ogledaju teme ljubavi, umetnosti i revolucije, Mladenović je načinio delo fragmentarne strukture, izvođački i vizualno vrlo upečatljivo. U mreži pank kabarea, pantomime, video performansa, razoružavajuće vešti izvođači Aniko Kiš, Boris Kučov, Gabor Mesaroš, Emeše Nađabonji, Imre Elek Mikeš i Marta Bereš, grade svet koji vrišti za promenama (scenograf  Marija Kalabić, kostimograf Marina Sremac, pokret Aniko Kiš). Komunikacija između izvođača i gledalaca je posebno izražena, što je naročito važno imajući u vidu temu predstave, njen alarmanatan poziv na društvene promene. Gledaoci se simbolički i konkretno čine aktivnim, političkim bićima. Glumci prodiru u prostor publike koji takođe postaje scena, polje vapaja za promenama. Dele nam letke sa porukama Majakovskog o revoluciji, koje postaju lajtmotiv igre. Glumci ih ponavljaju kao mantru, urlaju na mikrofone, uz žestoku muzičku pratnju (kompozitor Irena Popović). Takođe nam svima daju i ružičaste naočare, ironično sugerišući ružičastu perspektivu posmatranja sveta koja nam se u društvu nameće. Ružičastu sliku sveta potom ruše grubi pank zvuci, tonovi revolucionarnih pesama, gromoglasni bubnjevi koji vode igru aktera maskiranih šarenim fantomkama. Na toj dinamici, građenja i rušenja ružičaste slike sveta, podignuta je ova izvođački virtuozna i rediteljski maštovita predstava.

U dokumentaristički postavljenim scenama, pod svojim imenima i prezimenima, glumci otkrivaju nezadovoljavajuće uslove profesionalnog delovanja. Saopštavaju nam brojeve radnih knjižica, kao i statistike umetničkog rada. Ističu činjenicu smanjenja plata, ironično se zahvaljujući nadležnim vlastima za mogućnost rada. Sa time je na početku postavljeno jedno od centralnih pitanja predstave, pozicija umetnika u savremenom društu.

Odgovori nam se zatim bacaju pred oči u maštovitim fragmentima, obojenim ironijom, infantilnošću, povremeno i teatralnom surovošću. Upečatljivi su prizori ode buđavom hlebu, scene idiličnog plesa sa hlebom i cvećem u kosi. Razumemo ih kao duhovite dekonstrukcije koncepta umetnika kao kreatora lažne sreće, neistinite, eskapističke, neupitane slike sveta. U tom smislu je u predstavi važna metafora klovna. Prešareno, infantilno, uniformisano obučeni, u haljine i helanke, izvođači se u par navrata kao pajaci cerekaju do iznemoglosti. Ove prizore tumačimo kao ironičan komentar na društvena očekivanja od umetnika, zahtev za zabavom i lakrdijom, ne za kritičkim promišljanjem sveta.

U jednoj sceni je glumica Marta Bereš sređena kao vrhunski elegantna zabavljačica, šoumenka. Saopštava nam da je revlucionarno pozorište danas laž jer je nemoguće biti revolucionaran u okvirima sistema. Okolnosti u kojima takozvani revolucionarni umetnici dižu glas pobune protiv društva koje ih finansira, paradoksalne su. Ova izazovna ideja se na različite načine odražava u predstavi. Između ostalog u prizoru kolektivnog trčanja u mestu koji takođe shvatamo metaforički, kao provokativnu ideju, mogućnost da trka ne vodi nikuda. Akteri su na putu za nigde, zakopani u mestu.

Ipak, promene ne treba čekati, kaže Marta Bereš kasnije, snimajući sebe kamerom koja projektuje direktan video prenos njenog nastupa u pozadini. Ovaj postupak obogaćuje formalni nivo igre, a istovremeno je u funkciji problematizacije današenjeg uticaja medija koji proizvode spektakle stvarnosti, stvarnije od same stvarnosti.

Možda je trka aktera osuđena na zarobljenost u mestu, ali je ipak trka, pokušaj da se nešto promeni, odbijanje mogućnosti pasivnosti. Prema rečima Majakovskog, neophodno je menjati svet u kome moralni zakon ne postoji, dok se pisani zakoni primenjuju samo na sirotinji. Ljudska je obaveza menjati društvo u kojem narod služi vlastima, a ne vlast narodu.

Ana Tasić

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

(tekst je objavljen u Politici, 3. januara 2018.)

 

 

Političari, majmuni i nekoliko banana

„Jami distrikt“, prema tekstu Milene Bogavac, reditelj Kokan Mladenović, koprodukcija Centar za kulturu Tivat, Bitef teatar, Think tank studio Novi Sad, Festival Maszk Segedin

Tekst predstave „Jami distrikt“ Milene Bogavac utemeljen je u apsurdnim i satiričnim značenjima, rastegnutim do krajnjih granica. U osnovi je pseudo-dokumentaristička situacija otkrivanja Jamene, sela na tromeđi Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, u kojem je navodno pronađeno najstarije paleolitsko naselje u istoriji čovečanstva. Ova lažna, ali realno moguća situacija izaziva rat između tri države, borbu za osvajanje titule najstarije nacije na svetu. Milena Bogavac polazi od realnih društvenih apsurda i preuveličava ih, gradeći dramski izazovne situacije koje dovode do jasnijeg sagledavanja apsurdne realnosti.

Reditelj Kokan Mladenović je u svom prepoznatljivom maniru napravio eksplozivno energičnu i autoironičnu predstavu, multimedijalni performans sa songovima, fragmentarne strukture. Radnja je snažno kritički usmerena prema društveno-političkim okolnostima u sve tri države, ali i prema globalnom cinizmu neoliberalnog kapitalizma. Glumice Isidora Simijonović, Jelena Graovac i Nina Nešković izvanredno posvećeno stvaraju različite likove, od „kast membera“ Jami parka, majmunica koje rade sve radi zadovoljenja mušterija, preko policajaca i predstavnika društveno-političke elite tri države, do studentkinja, takmičarki kviza koji treba da otkrije ko je najstariji narod. Originalnu muziku i songove kompozitora Marka Grubića uživo izvode glumice i muzičari Džemal Al Kisvani i Marko Grubić (Vroom), dopunjeni naratorom Nemanjom Dragašom. Oni su dvoznačni i zato scenski uverljivi. U prvom planu grade značenje spektakularnosti, ali ga istovremeno i razgrađuju kroz ironičan smisao tekstova songova.

Foto Bitef teatar

U predstavi se korenito upotrebljava video bim koji stvara multimedijalnu scenografiju, a ima i druga, složenija značenja. Pored ilustrativnosti i pojačavanja dramskog efekta, video projekcije su u funkciji oblikovanja pseudo-dokumentarizma. On nastaje kroz montažu različitih audio i video snimaka, stvarajući lažne nacionalne dnevnike i druge informativne emisije. Pseudo-dokumentarizam je i sredstvo demistifikacije medija, ukazivanja na mogućnosti njihovih manipulacija. Takođe, video snimci iz zabavnog Jami parka, putem ironije uspostavljaju važno kritičko značenje brutalnosti društvnog kapitalizma, gde je važan samo rast profita. U tom smeru se, vrlo lucidno, razrešava sudbina Jamene.

Foto Bitef teatar

Nakon zaključaka koje su doneli spoljni eksperti, da se tri nacije bitno i ne razlikuju, te da predstavljaju „jednu porodicu“, Jamenu preuzima Globalna kompanija zabave. Od nje prave korporativni biznis koji eksploatiše lokalnu radnu snagu, bednim platama i nemilosrdnim radnim vremenom. Devojke obučene u višeznačno metaforične kostime majmuna ćute, trpe i jedu banane jer je strah od egzistencijalne neizvesnosti dovoljno veliki da ućutka svaku pomisao na pobunu. Razvojni put Jami parka, od otkrivanja Jamene, preko politizovanog ratnog huškanja, izbijanja rata i raspletnog uplitanja evropskih stručnjaka, sjajan je metaforično-satirični odraz novije istorije našeg regiona. Autori predstave u svemu tome ne štede ni jednu stranu, već neumoljivo nižu sugestivne prizore napajane stvarnošću sve tri države, bolno plodnog tla za nicanje njihovih karikaturalnih odraza.

„Jami distrikt“ podsticajno problematizuje i društveni značaj pozorišta, kroz jednu scenu koja tretira njegovu poziciju u zemljama uključenim u jamenski slučaj. Izazovno se sukobljavaju koncepti staromodno tradicionalnog, mrtvačkog i inovativnog, živog pozorišta. U Hrvatskoj je problem prikazan kroz kontroverzni rad Olivera Frljića. Prodorno satirično su oblikovani predstavnici dramskih udruženja, nominalni rodoljupci i čuvari tradicije koji zverski komadaju Frljićev rad, sekući slobodu umetničkog izražavanja u korenu. Oni svesno ili nesvesno zaobilaze istinu da se stvarno rodoljublje i briga za tradiciju ostvaruju kroz omogućavanje slobode (umetničkog) izražavanja, svetla u tamnom tunelu sadašnjeg života u prošlosti.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 3.6.2017.

Grupa TNT spasava Evropu

„Grupa TNT- Alan Ford u epizodi Povratak otpisanih”, koprodukcija Gledališče Koper i Kamerni teatar 55, Sarajevo i “Sonet broj 66”, pozorište “Čiki Gergelj” iz Temišvara, reditelj Kokan Mladenović, gostovanja u Beogradu

Tekst predstave Grupa TNT-Alan Ford u epizodi Povratak otpisanih” napisao je splitski publicista Predrag Lucić, po motivima italijanskog stripa “Alan Ford”, izuzetno popularnog u bivšoj Jugoslaviji. Radnja je osavremenjena i prati članove grupe TNT na zadatku sprečavanja sumnjivog biznisa trgovine bodljikavom žicom, potrebne Briselu zbog zatvaranja evropskih granica, kako bi se navodno očuvala njena bezbednost. U prepoznatljivo crnohmornom, satiričnom, alanfordovskom stilu, komad donosi istinitu sliku današnje Evrope, obeležene migrantskom krizom, ali i političkim licemerjem, korupcijom, netolerancijom.

Foto Press

Predstava reditelja Kokana Mladenovića je spretno ostvarena u Brehtovom maniru “pozorišta u pozorištu”, epskog izvođenja sa songovima (kompozitor Irena Popović). Glumci povremeno čitaju strip “Alan Ford”, direktno i samokritički ukazujući na to da je reč o “igri jednog starog stripa u jednom vrlom novom svetu kojem treba TNT”. Scena je teatralno dizajnirana, natrpana je kič predmetima, na primer Kipom slobode, u skladu sa opštom, ironičnom preteranošću (scenografija Milan Percan, kostim Tatjana Radišić). Bosansko-slovenački glumci u funkcionalno grubim, oštrim crtama stvaraju poznate likove Maksa Bunkera i Magnusa – škrtog Broja Jedan (Aleš Valič), umirućeg Jeremiju (Davor Golubović), dostojanstvenog lopužu Sir Olivera (Milogled Bluff), mrgodnog Boba Roka (Gorazd Žilavec), naivnog Alana Forda (Igor Štamulak) i pronalazača Grunfa (Rok Matek) prepunog zadivljujućih bisera poput “Tko izgubi dobitak, taj dobija gubitak”. Pored formalne utemeljenosti predstave u Brehtovom epskom teatru, i njen značenjski sloj je blizak Brehtovim idejama. Satirično herojska postavka grupe TNT (“Staru Evropu će odnijeti vrag ako je ne spasi grupa TNT”), asocira nas na Brehtovu misao da je “nesrećna zemlja kojoj su potrebni heroji” (“Galilejev život”).

Ubrzo nakon gostovanja “Alan Forda” u Bitef teatru, još jedna režija Kokana Mladenovića je predstavljena beogradskoj publici, na sceni Narodnog pozorišta. “Sonet broj 66” mađarsko-rumunskog pozorišta “Čiki Gergelj” iz Temišvara, stilski je vrlo drugačija od slovenačko-bosanske predstave, ali joj je idejno slična. Polazeći od Šekspirovog Soneta 66 koji donosi vrlo pesimističan pogled na svet, kritikujući društvenu nepravdu i nemoral, rigidnu i nesposobnu vlast, kao i gušenje umetnosti, Mladenović je podigao slojevito scensko delo (koreografija Andreja Kulešević, scenografija Marija Kalabić, kostimi Tatjana Radišić). U ovu vizualno-muzički-koreografski raskošnu predstavu su utkani i motivi iz drugih Šekspirovih dela, od “Ričarda III” i “Romea i Julije”, do “Magbeta” i “Hamleta” (dramaturgija Goli Kornelia). Oni su u neverbalnim fragmentima okupljeni oko tema nezajažljive gladi za vlašću, stradanja ljubavi i umetnosti, u svetu korenito zaraženom bolestima moći, pohlepe, korupcije. Kao i u “Alanu Fordu”, radnja je smeštena u okvire današnje Evrope, razorene cinizmom političara i izbegličkom krizom koja je izazvala humanitarne katastrofe nepreglednih razmera. I ovde su prisutni elementi “pozorišta u pozorištu”, mada su diskretnije sprovedeni, u skladu sa osnovnim tonom izvođenja, nežnijim, poetičnijim – glumci čitaju Šekspira, kao što su tamo čitali stripove.

Mađarski glumci disciplinovano, eruptivno, potresno i dirljivo predstavljaju Šekspirove zlikovce i žrtve, upečatljivim jezikom tela. Povremeno izgovaraju ili pevaju Šekspirove stihove, najčešće u engleskom originalu, nošene melanholičnim notama kompozitorke Irene Popović. Scenska rešenja su likovno takođe vrlo promišljena, sa jarkim simboličkim smislom. Upotrebljavaju se gas maske, lutke, lobanje, krune, životinjske glave, sa prodornim značenjima gušenja slobode, stradanja nevinosti i života uopšte, gladi za vlašću, animalizacije ljudi. U svetu u kojem “zaslužni bedno prose, dok se nitkovi bogato kinđure” (Šekspir), prizor vukljanja ljudi kao da su psi moćno izražava totalnu srozanost časti i dostojanstva, regresiju ljudskog u životinjsko.

Foto Press, Pozorište Čiki Gergelj

Za Šekspira je jedina uteha u takvom svetu bila ljubav. Kao i umetnost, ljubav je štit, neprobojni oklop na bojnom polju nasilja politike.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 19. 4.2017.