Tag: Ken Loach

Безграничне суровости капитализма

“Жао нам је што смо вас пропустили”, последњи филм Кена Лоуча

Проблеми којима се редитељ Кен Лоуч у свом изврсном, потресном, последњем филму “Жао нам је што смо вас пропустили” бави, у актуелном времену живљења економских последица коронске изолације, трагично су глобално препознатљиви. Овај филм, приказан на последњем Фестивалу ауторског филма, а тренутно доступан преко сајта http://www.mojoff.net, донекле се надовезује на његово претходно, такође изузетно остварење, “Ја, Данијел Блејк”. Оба филма раскринкавају апсурде нехуманог британског социјалног система који безобзирно гази човека, при томе му се љубазно осмехујући.

Радња се дешава у Њукаслу, у Шкотској, а прати агонију преживљавања једне породице, коју нестабилност на тржишту рада изједа до крајњих граница. Од кризе 2008. године су принуђени да живе као подстанари, у  грчевитој борби да подмире све трошкове. На почетку филма, протагониста Рики (Крис Хичен) који је годинама мењао привремене грађевинске послове, одлучно постаје “сам свој газда”, као возач за фирму која испоручује пакете. Иако се то представља као успех, “самосталност” у стварности заправо значи пакао. Рики постаје роб компаније, без икаквог осигурања, осуђен да сам плаћа све трошкове, од изнајмљивања комбија, до обештећења несрећа. То је веродостојна слика овог времена, неприхватљиве суровости капиталистичког система који цеди човека без задршке. Рикијев репрезентативно језиви шеф Малоуни (Рос Брустер) ту ситуацију још проглашава слободом: “Сам си свој газда, господар своје судбине и својих избора.” А избора заправо нема, само њихове илузије.

Рикијева супруга Еби, коју изузетно благо и убедљиво игра Деби Ханивуд, слично је израбљивана, ради по дванаест сати дневно, као неговатељица старих и беспомоћних људи, без права на одмор или боловање. Дубину трагичности таквог живота најистинитије изражава њихов син Себ (Рис Стоун), тинејџер, хулиган у настајању. Он постаје преступник јер не жели да заврши као отац, целодневно мрцварени роб без перспективе. Последице породичног краха се оцртавају и у траумама мале Лизи, њихове прешармантне ћерке (Кејти Проктор). Док се актери труде да нормализују ситуацију, хорори се све више разбуктавају. Упркос томе, они не посустају, и ипак остају заједно. То оставља трагове драгоцене наде, карактеристичне за редитељев препознатљив, изразито осећајан и хуман поглед на свет (сценариста је и овде његов дугогодишњи сарадник Пол Лаверти).

Кен Лоуч снима филмове већ више од педесет година, нимало не исцрпљујући своју основну потребу за приказивањем истине, за указивањем на хрпу друштвених неправди, за давањем гласа обесправљеној радничкој класи. Све то такође упечатљиво открива вредан документарни филм редитељке Луис Осмонд из 2016. године, “Против: живот и филмови Кен Лоуча”, доступан на Јутјубу. Овај филм открива Лоучову непосустајућу политичку субверзивност, кроз вишедеценијско критичко приказивање бруталности класног система, жестине сукоба између капитала и радника, који постојано унакажава људско биће.

Ана Тасић

Текст је прво објављен на овој адреси:

https://www.rts.rs/page/magazine/ci/kulturno/story/3160/preporuka/3953441/zao-nam-je-sto-smo-vas-propustili-poslednji-film-kena-louca.html